Zanemarujući sve dosadašnje manire u vezi sa tim kako shvata svoju ulogu u srbijanskom društvu i pomalo začuđujuće izbegavajući praksu pametovanja srbijanskoj javnosti, Srpska pravoslavna crkva (SPC), odnosno njen najuticajniji deo, Sinod SPC predvođen patrijarhom Porfirijem, uprkos sve glasnije izraženim očekivanjima građana, uopšte se ne izjašnjava po pitanju očiglednih planova režima predsednika Srbije Aleksandra Vučića da kompaniji Rio Tinto dozvoli otvaranje rudnika litijuma.
Do sada se u Srbiji znalo: SPC i njeni velikodostojnici će bez ikakvih konsekvenci, ponekad vrlo neprimereno i osuđujući druge, bez imalo hrišćanske empatije, govoriti o svemu za šta smatraju da je potrebno, bez obzira da li ih je neko pitao za mišljenje.
Neki se nadaju da će patrijarh Porfirije, u trenutku za koji oceni da je pogodan, jasno reći šta misli o iskopavanju litijuma. Ističu da treba imati poverenja u njegova stav, jer je u Srbiji situacija, ne samo po tom pitanju, izuzetno polarizovana, a SPC, sasvim prirodno, ne želi da tu polarizaciju u društvu još više poveća.
Patrijarh Porfirije, smatraju neki, izjasniće se o iskopavanju litijuma kada za to bude pravo vreme, i na osnovu argumenata, ali je pritom važno napomenuti da se u Crkvi, zbog njene prirode i učenja, vreme ne meri danima ili nedeljama, čak ni godinama, već vekovima, a da se argumenti u Crkvi vrlo često spuštaju sa nivoa onoga što može da bude dokazano, na ono u šta se bespogovorno veruje.
Oglašavanja koja nemaju nikakve veze ni sa religijom ni sa Crkvom
Ćutanje vrha SPC po pitanju iskopavanja litijuma zapravo bi bilo sasvim očekivano – jer je iskopavanje litijuma pre svega naučno, a zatim i društveno, pa i političko pitanje – da se patrijarh SPC Porfirije i neki episkopi SPC do sada, bez nekog naročitog razloga i najčešće bez ičijeg zahteva, nisu izjašnjavali o stvarima koje nikakve veze nemaju ni sa religijom, ni sa Crkvom.
Dosadašnja oglašavanja patrijarha Porfirija i drugih velikodostojnika, koja nemaju nikakve veze ni sa religijom ni sa Crkvom, bila su, na primer, usmerena na jezička pitanja, tačnije na borbu protiv rodno senzitivnog jezika u srbijanskom društvu.
Ta borba je vrhu SPC po svemu sudeći bitnija od borbe za zdravu životnu sredinu i zdravlje građana Srbije. Patrijarh Porfirije je tako kritikovao korišćenje rodno osetljivog jezika i u okviru svog govora na najveći hrišćanski praznik, na Uskrs 2023. godine. On je tada pozvao da se “obustavi nasilje nad srpskim jezikom”, i da se ukinu odredbe “protivustavnog zakona” kojim se rodno osetljiv jezik nameće.
One žene koje su se zalagale za poštovanje rodno senzitivnog jezika i koje su ukazivale na ugroženost žena zbog porodičnog nasilja, u kome svake godine u Srbiji strada oko 30 žena, patrijarh Porfirije je čak nazvao “jadnicama” i “bedama” koje “menjaju teze”.
Zanimljivo je da je pritom patrijarh Porfirije koristio blagodeti rodno senzitivnog jezika, pa žene koje je omalovažavao nije okaratkerisao imenicama u muškom rodu – “jadnici” i “bednici”.
Simbioza s Vučićem
O iskopavanju litijuma, međutim, patrijarh Porfirije i ostali zvaničnici SPC mudro ćute, najverovatnije zbog toga što je projekat Rio Tinto od prioritetne važnosti za dalji opstanak režima Aleksandra Vučića, budući da se preko iskopavanja litijuma donekle obnavljaju, poslednjih godina prilično zamrli odnosi između autokratskog režima u Srbiji i Evropske unije, a pre svega Nemačke.
Zapravo, postavlja se pitanje da li su patrijarh Porfirije i u javnosti najglasniji episkopi, koji kao da se takmiče u tome ko će imati što neprimereniju izjavu, uopšte u stanju da shvate jedno tako složeno pitanje kao što je iskopavanje litijuma, budući da im i ranije, po pitanju drugih, manje kompleksnih tema, nije uspevalo da se nepristrasno i pravovremeno informišu, što je dovelo do toga da ne mogu pravilno i moralno da rasuđuju.
Ćutanje patrijarha Porfirija i većine episkopa po pitanju iskopavanja litijuma praktično jasno ukazuju da su oni u nekoj vrsti simbioze za Vučićem, što je, s obzirom na patetične i neiskrene, ali populističke izlive Vučićevog pravoslavlja, potpuno pogrešno, čak i apsurdno, jer bi Vučić, kao navodni vernik, trebalo da sluša crkvene oce, a ne oni njih.
Umesto da se svim svojim teološkom znanjem (koje bi trebalo da podrazumeva i svest o tome da čovek možda jeste gospodar prirode, ali i o tome da bez zdrave prirode ne može da opstane) suprotstave jednom krajnje sumnjivom projektu koji je osvedočeno, u drugim delovima planete ostavio pustoš, patrijarh Porfirije i episkopi se javno angažuju samo u vezi sa temama koje potpiruju predrasude, konzervativizam i strah kod jednog broja vernika, ali i u srbijanskom društvu uopšte.
Oni dovoljno cinični primetili bi da crkveni velikodostojnici SPC od toga imaju i direktnu materijalnu korist, što je pomalo nategnuta teza, s obzirom na to da nemaju potomstvo, pa tu eventualnu materijalnu korist ne mogu adekvatno da iskoriste.
Ljudi u Srbiji imaju pretjerana očekivanja od SPC
To nas dovodi do koristi koju bi mogla da ima SPC kao organizacija, ukoliko dovoljno mudro ćuti i ne suprotstavlja se režimu Aleksandra Vučića. Ako je poslušna i pokorava se autoritetima, kao što sveštenici i veroučitelji i sugerišu vernicima i đacima, SPC se neće suočiti sa pitanjem zašto ne plaća porez ili zašto neki njeni velikodostojnici optuženi za pedofiliju neće odgovarati za svoja dela izazvana “iskušenjima”.
Ono što vernici, ali i “ateistička” javnost u Srbiji očekuju od SPC – da se vrh SPC javno suprotstavi iskopavanju litijuma samo zato što je to protiv volje ogromnog broja ljudi u Srbiji i zato što oni misle da to nije pravedno – deluje pomalo kao naivno očekivanje, jer Crkva nije tu da bi bila pravedna ili da bi se solidarisala sa potlačenima.
Da se Crkva tokom istorija suprotstavljala vlastima ne bi poživela više od dve hiljade godina, posebno kada imamo u vidu totalitarne režime kakav je bio u Sovjetskom Savezu. Međutim, čak i tamo, gde su bogomolje rušene, a sveštenici ubijani, Crkva je uspela da opstane, stavljajući tako jasno do znanja da joj je samoočuvanje jedini cilj, po cenu svih zamislivih i nezamislivih žrtava.
Zato i ljudi u Srbiji, bez obzira da li su vernici ili ne, imaju preterana očekivanja od SPC – ta organizacija, iako svoj autoritet temelji na užasnoj žrtvi razapinjanja Hrista, nikada neće ugroziti svoje društvene i političke pozicije, čak ni kada je u pitanju zdrava životna sredina u pitanju, odnosno iskopavanje litijuma.
Ostaje pitanje da li SPC uzima u obzir da bi tako, zbog uništavanja životne sredine, doslovno mogla da ostane bez vernika. Međutim, kao i u svakoj apokaliptičnoj religiji, možda je upravo to cilj – da svi umru kako bi mogli da vaskrsnu.
Piše: Bojan Bednar / AJB