Višegradski zločini državne bande: Zašto Milan Lukić nema grafit

0

Ime i prezime ratnog zločinca i realizatora genocida Ratka Mladića je na brojnim fasadama srbijanskih gradova i uz njega je – za neupućene – sintagma srpski heroj; sledeći logiku prastarog grafita iz nekih normalnijih vremena (“Džaba ste krečili”) konstatujmo da je ispisan debakl normalnosti, obeležen niz neuspelih pokušaja marginalizovanih grupa i pojedinaca da se “okreči”, da istina o srpskim zlodelima postane deo kolektivnog pamćenja.

Gubitnici u ratu – na vlasti u miru i njihovo vaspitno zapušteno potomstvo ispisuju brutalnu auto – lak istoriju  u kojoj, ima mesta samo za jednu osobu. Zato je višegradski monstrum Milan Lukić ostao bez grafita, iako likom i delom na najuverljiviji način personifikuje suštinu agresije Srbije na Bosnu i Hercegovinu, genocid i progon Bošnjaka na svirep način, uz podrazumevajuće nečovečne postupke, poput silovanja žena i devojaka. Možda mu je za utehu to što ga je Radovan Karadžić odlikovao Ordenom za vojne zasluge.

Lukić je komandovao jedinicom Osvetnici koja je dejstvovala u sastavu Vojske Republike Srpske, a zajedno sa njenim pripadnicima izveo je otmice i ubistva Bošnjaka u Štrpcima i Sjeverinu (selo Mioče). Pred srbijanskim pravosuđem osuđen je za otmicu i ubistva otetih u Sjeverinu na 20 godina zatvora. Sve vreme suđenja, kao i u presudama prvostepenog i Vrhovnog suda država tretira ubice kao bandite, uprkos njihovoj nesumnjivoj povezanosti sa državom. Regrutovani su, prema brojnim njihovim iskazima, u mobilizacijskom centru koji je usred Beograda (Terazije 25) radio pod okriljem fantomske firme, zavičajne humantarne organizacije Bosanaca u Srbiji. Tu su popunjavane i opremane najkrvoločnije jedinice, među kojima i Osvetnici, sa neograničenom dozvolom za ubijanje, silovanje, paljenje i pljačku.

Drina je odnela savest

Nije, dakle, bilo srbijanskih paravojski, svi zločini počinjeni tokom rata u Višegradu, kao i drugde u istočnoj Bosni, bili su deo planirane kampanje etničkog čišćenja koju je realizovao agresor, preko državnih jedinica za istrebljenje, desperadosa sa dozvolom za ubijanje.

Na početku rata Višegrad je imao 21 hiljadu stanovnika, od čega su 31,8 odsto bili Srbi, 63,5 odsto Bošnjaci (Muslimani, što je bio termin za tu nacionalnost). To je grad koji je već doživeo etničko čišćenje u Drugom svetskom ratu; četnici su opsedali grad, klali civile i bacali leševe u Drinu. Više od tri hiljade bošnjačkih muslimana je pobijeno, 300 porodica potpuno iskorenjeno.

Užički korpus je na početku rata zauzeo grad i ostao u njemu do 19. maja te 1992. godine. Prema respektabilnim izvorima, najviše otmica i ubistava Bošnjaka dogodilo se nakon odlaska Korpusa, približno 400 ljudi ubijeno je do kraja godine. Formirani su logori, započelo je sistematsko silovanje Bošnjakinja, premlaćivanje nedužnih, nenaoružanih ljudi, pljačke i uništavanje imovine Bošnjaka.

Ubistva. Monstruozna. Jun 1992. bio je mesec u kojem su goreli višegradski Bošnjaci; zatvoreni u dve kuće, 14. i 27. juna i zapaljeni.

Tog 14. juna Osvetnici su primorali veću grupu Bošnjaka da uđu u kuću kuću Adema Omeragića u Pionirskoj ulici. Unapred su sve pripremili za zločin, tepisi i podovi bili su natopljeni benzinom. Vatru je potpalio Milan Lukić. Čuo se vrisak, ljudi su goreli, bilo je žena i dece, izgorela je beba stara tri dana koja još nije dobila ime. Četiri osobe preživele su buktinju, a po presudi Haškog tribunala najmanje 53 su izgorele ili ubijene iz automata.

U kući Mehe Aljića na Bikavcu 27 juna Lukić i njegovi saučesnici zapalili su najmanje 70 Bošnjaka, jedina je preživjela Zehra Turjačanin. “Čim su je zapalili… u tom strahu, zbog svega toga nekako nisi mogao da vodiš računa, a i nisi ni mogao da vidiš šta se dešava. Kroz te prozore počela me vatra peći. Nije da je trebalo pobjeći – jer tu gore najmiliji, možda u jednom momentu mi je palo na pamet da izgorim i ja, ali ostao mi je brat pod nekim ciglama, i jedan rođak, ubiće i njih, zapaliće kuću i izgoriće i oni pod tim ciglama. Ostao je i komšiluk, jer sutra će se vratiti zapaliće i drugi narod. Trebalo je to reći. I taj narod treba da ide. I pokušala sam. Prvo što sam uradila sa jednom rukom sam se … i na onaj prozor sam se naslonila. Kako sam izašla, vjerujte ne znam ni ja sama“, svedočila je preživala.

Gnusno, svirepo, sa umišljajem

Izgorela je i porodica Esada Tufekčića. “Na Bikavcu sam izgubio kompletnu porodicu: suprugu, kćerku od pet godina i sina od dvije godine. Pored njih tu su stradali punica mi, svastika jedna. Kako koji boravak na Bikavcu, sve teže i teže je čovjeku kad se sjeti svega toga i zamisli u kakvim su mukama oni ispustili svoje duše.“

Hašku presudu kojom je 2009. potvrđena njegova kazna doživotnog zatvora, Milan Lukić dočekao je sa ciničnim, podrugljivim osmehom na licu, držeći ukoričenu knjižicu sa krstačom na koricama. Njegovom bratu Sredoju prvostepena kazna od 30 smanjena je na 27 godina zatvora (presuđeno je da nije učestvovao u prebijanju logoraša).

“Požari u Pionirskoj ulici i na Bikavcu najgori su primeri nečovečnih postupaka jednog čoveka prema drugom. U istoriji ljudske nečovečnosti, koja je već isuviše duga, žalosna i ogavna, požari u Pionirskoj i na Bikavcu zauzimaju istaknuto mesto. Na kraju dvadesetog veka, obeleženog ratom i krvoprolićem kolosalnih razmera, ovi užasavajući događaji ističu se po gnusnosti spaljivanja, po očiglednom umišljaju i proračunatosti koji ih definišu, po tome kako su žrtve iz čiste bezdušnosti i surovosti sprovedene, zatvorene i zaključane u te dve kuće da bi se našle potpuno bespomoćne u paklu koji je onda nastao, po stepenu boli i patnje koje su žrtve trpele dok su žive gorele. U tom činu zatiranja svakog traga pojedinačnim žrtvama, počiva nečuvena surovost koja itekako mora povećati težinu koja pripisuje ovim zločinima”, rekao je, prilikom izricanja kazne predsedavajući Sudskog veća Haškog tribunala Patrik Robinson.

Epilog dostojan Srbije

Milan Lukić i Osvetnici su 22. oktobra 1992. iz autobusa na liniji Priboj – Rudo, tokom prelaska preko teritorije Republike Srpske u mestu Mioče, kod kafane Amfora oteli 15 muškaraca i jednu ženu, odveli ih u Višegrad, gde su ih psihički i fizički zlostavljali, a potom ubili na obali Drine. Ovi građani Srbije ubijeni su samo zbog toga što su bili Bošnjaci. Ubijeni su Sjeverinci: Mehmed Šebo, Zafer Hadžić, Medo Hadžić, Medredin Hodžić, Ramiz Begović, Derviš Softić, Medhad Softić, Mujo Alihodžić, Alija Mandal, Sead Pecikoza, Mustafa Bajramović, Hajrudin Sajtarević, Esad Džahić, Ramahudin Đatović, Ediz Gibović i jedina žena među njima, Melvide Koldžić.

Za ovaj zločin su na po 20 godina zatvora osuđeni Milan Lukić i pripadnici Osvetnika Dragutin Dragićević i Oliver Krsmanović, dok je Đorđe Šević dobio 15 godina.

Lukić i Osvetnici su 27. februara 1993, oteli i ubili 18 Bošnjaka jednog Hrvata i jedno neidentifikovano lice arapskog porekla. Zločin, otmicu i ubistvo, počinili su pod Lukićevom komandom, u zajedničkoj akciji za koju je logistiku pružila Vojska Jugoslavije. U jezeru Perućac pronađeni su posmrtni ostaci četvorice ubijenih, a ostale žrtve i dalje se vode kao nestale. Ubijeni su zbog toga što su pripadali bošnjačkom narodu (uz Hrvata Tomu Buzova, penzionisanog oficira JNA koji je išao u Podgoricu da poseti sina vojnika VJ); postupak njihovog izdvajanja od ostalih putnika i docnije okrutno mučenje i likvidacija izazivaju bol i gnev zbog stepena neljudskosti.

Nema Milan Lukić svoj grafit, za ispisivače je očito važan kvantitet, budući da je vođa Osvetnika ubio između 140 i 150 Bošnjaka, čime se nije ni približio Mladiću (bestijalnost se ne ocenjuje). Nema ni podršku većine političara – samo je dosledna Srpska radikalna stranka, ovenčana svakovrsnim zločinima, štampala njegovu ispovednu prozu (koju je, zapravo, uglazbio Rajko Đurđević, svojedobno novinar ratnohuškačkog magazina Duga, tek nešto pismeniji od Lukića) “Ispovest haškog sužnja”. Ne želite da čitate to štivo, prva rečenica glasi ovako: “Početak krvavog rata naroda bio je komičan“.

Za Srpsku pravoslavnu crkvu nema ničeg spornog, još 2011. organizovala je promociju Lukićeve kupusare u patrijaršijskom domu, popovskom motelu pored vračarske mega-bogomolje. Kriv za to je, ispisaće SPC u docnijem saopštenju, samo jedan nesmotreni pop, inače ta organizacija sa promocijom nema veze. Neko je možda i poverovao.

Promocija je priređena i na Gradskom trgu u Valjevu avgusta 2011, a govorio je stvarni autor Rajko Đurđević.

Argentina ili Srbija

Nema Lukića mnogo u medijima, kao da je planski marginalizovan kod državnih, a ostali su  nezainteresovani. Govorio je za režimski tabloid Večernje novosti 2019. i negirao krivicu za sve zločine koje je počinio. Verovao je u tadašnjeg predsednika SAD-a Donalda Trampa koji je ispao neučtiv, nije mu odgovorio na dva pisma. A zauzima počasno mesto u Lukićevoj ćeliji, pored fotografije na kojoj je ikona Beli anđeo. Tu je Lukić saopštio Donaldu da su ga u Hagu terali da “laže protiv drugih”, u zamenu za slobodu.

Mnogo ranije, 2016, govorio je za Nedeljnik. Ovako to zvuči u izvođenju Lukića i novinara Nedeljnika: “Ne plaši ga pomisao da će provesti svoje poslednje dane u zatvoru. ‘Ne, ne! I ko ti je to rekao da će to da se desi!’ Naprotiv, raduje se. Veruje, ili kaže da veruje, da će izaći svakog momenta. Objašnjava da, zbog toga što se dešava sada u Siriji sa Islamskom državom, ljudi konačno razumeju kakva je to vrsta ljudi, ti muslimani protiv kojih se on borio u Bosni (podvukao B.T.). Štaviše, on zaključuje, na osnovu političke situacije, da će izaći zato jer jako veruje u ljudska prava: ‘Evropski sud za ljudska prava u Strazburu i evropski zakoni ne dozvoljavaju kazne preko 20 godina. U Velikoj Britaniji se može dobiti do 25 godina, ali u Holandiji ne više od 12. Ako uzmemo 20 godina, manje jedna trećina zbog dobrog vladanja, već sam deset godina odležao, za tri-četiri godine možemo da pijemo kafu na Rekoleti (Buenos Ajres).’”

Svoju budućnost vidi u Argentini koja će ga prihvatiti, budući da poseduje (Lukić) rešenje za Foklandska ostrva. Nije saopštio kakvo, tajna je. “Vi mislite da će Argentina prihvatiti kriminalca koji je osuđen za etničko čišćenje?”, pitao je novinar.

Odgovor je bio pun optimizma, iznad svega logičan: “Zašto me ne bi prihvatila nakon što su onako prihvatili nacističke vojnike?”

Bilo bi svakako najbolje za njega da je odgovarao u Srbiji, da ga je optužilo Tužilaštvo za ratne zločine Srbije, da je zavšio, recimo, u sremskomitrovačkoj kaznionici, u kojoj ratni zločici fakultativno robijaju. Imao bi slobodne vikende, godišnje odmore, odsustva zbog privatnih poslova. Poštovanje robijaša, pre svega.

Sigurno je Lukić započeo neke ozbiljne poslove u Argentini, u kojoj je boravio do 2005. kada je uhapšen. Inače ne bi morao da ide tako daleko. Srpski je državljanin, prima džeparac iz državnog budžeta (zasluge haških zlikovaca su zakonski honorisane). Možda bi završio u vladajućoj stranci Aleksandra Vučića (da, “sto Muslimana za jednog Srbina”), ili Socijalističke partije Slobodana Miloševića (“Srbija nije u ratu”), za čijeg je vakta ubijao preko Drine.

Piše: Bojan Tončić /AJB