21.07.2024.
HomeKolumneNeiskreno prijateljstvo Srbije i Rusije

Neiskreno prijateljstvo Srbije i Rusije

Teza o večnom rusko-srpskom prijateljstvu odavno je postala dogma u ovdašnjoj javnosti, oličena u navijačkoj paroli “Rusi i Srbi – braća zauvek”. Permanentna propaganda oblikovala je stavove građana Srbije, što je dovelo do mentalnog rastanka sa realnošću. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da većina građana misli kako Rusija nije kriva za rat protiv Ukrajine, kako je Rusija najvažniji spoljno-politički partner Srbije, pa čak i kako je Rusija zemlja koja najviše ekonomski pomaže Srbiji, iako takve pomoći uopšte nema.

Srpska medijska scena preplavljena je narativima kremaljske propagande, Vladimir Putin je omiljeni državnik, Rusija se doživljava kao obećana zemlja, a nacionalisti gaje nadu da će ruski diktator srušiti međunarodni pravni poredak i uspostaviti novi svet u kojem će Srbija dobiti priliku da završi ono što je započela devedesetih godina i da konačno proširi teritorije. Nakon sveobuhvatne ruske invazije na Ukrajinu, Srbija uporno odbija da uvede sankcije Rusije, mada bi to morala da uradi, jer je preuzela obavezu usklađivanja svoje spoljne politike sa spoljnom politikom Evropske unije.

Aleksandar Vučić pokušava da sedi na više stolica, pa kad već nije uveo sankcije Rusiji, ipak je morao zapadnim partnerima da ponudi nekakvu satisfakciju. Financial Times je objavio procenu da je Srbija indirektno, preko drugih zemalja, od početka ruske invazije na Kijev izvezla u Ukrajinu granate u vrednosti od 800 miliona evra.

Vučić je za ovaj list potvrdio da je informacija o vrednosti municije uglavnom tačna, a tu trgovinu je predstavio kao poslovnu priliku. Objasnio je da Srbija ne može da izvozi municiju direktno u Ukrajinu ili u Rusiju, ali da ima ugovore sa Amerikancima, Špancima, Česima i drugima. Na kraju je zaključio: “Imamo prijatelje u Kijevu i Moskvi. Ovo su naša braća Sloveni.“

Portparol Kremlja Dmitrij Peskov reagovao je mirno: “Bavićemo se tom temom u kontaktima sa našim srpskim prijateljima.“ Kremaljski propagandisti zvučali su mnogo uznemirenije, tačnije – obuzeo ih je bes. Sergej Mardan je vrištao kako su granate koje je Srbija izvezla na Zapad na kraju ispaljene na ruske položaje u Vulhedaru, Bahmutu, Rabotinu i drugim mestima. Potom je prestao da bira reči, gnev je pokuljao iz dubine uvređene imperijalne duše: “Nakon ovoga smatrate li Srbiju bratskom državom? Nemamo braće u svetu, prokleti bili. Srbija se ponaša kao poslednja k..rva, to je nesporno.”

Sistematski zaborav

Pale su teške reči, nije lako ovih dana srpskim putinofilima, pogotovo onima koji pripadaju Srpskoj naprednoj stranci. Pre četiri godine u Srbiji je svečano obeležena 180. godišnjica uspostavljanja diplomatskih odnosa između Rusije i Srbije. Vučić je tada govorio kako za tih 180 leta “nikad nismo išli jedni protiv drugih”, što je “redak primer i slučaj bilo kojih naroda u svetu”, a sad je dočekao da ga Putinovi megafoni vređaju na pasja kola.

Tada su Sergej Lavrov i Ivica Dačić napisali tekst u četiri ruke i objavili ga u Politici pod naslovom “Srbija i Rusija – 180 godina prijateljstva, poverenja i saradnje”, a sad ispade da više nismo braća. Možda je priča o srpsko-ruskom prijateljstvu i bratskoj ljubavi ipak samo legenda. Možda to prijateljstvo i nije baš tako iskreno kako ovdašnji ruskokolonaši sebi utvaraju.

Istorija rusko-srpskih odnosa nije baš tako idilična kako se predstavlja u zvaničnoj propagandi. Iz kolektivnog sećanja se brišu sve nezgodne činjenice koje se ne uklapaju u priču da je Rusija odvajkada bila majka i zaštitnica Srbije. U zaborav se gura činjenica da je Rusija potpisala Rezoluciju broj 757 Saveta bezbednosti UN, donetu 30. maja 1992. godine, kojom se države potpisnice obavezuju da će sprečiti “uvoz na njihovu teritoriju sve robe poreklom iz Savezne Republike Jugoslavije (Srbije i Crne Gore)”. Rezolucija je podrazumevala i druge oblike sankcija, kao što su zabrana učešća predstavnika SRJ na sportskim takmičenjima, obustava naučne i tehničke saradnje i kulturne razmene.

Sankcije i Haški sud

Rusija je u novembru 1992. potpisala i Rezoluciju broj 787 Saveta bezbednosti kojom se proširuje spisak sankcija, zabranjuje se izvoz energenata i drugih sirovina u SRJ, a osuđuju se i “sva kršenja međunarodnog humanitarnog prava, uključujući posebno praksu ‘etničkog čišćenja’ i namerno ometanje isporuka hrane i medicinskih potrepština civilnom stanovništvu Republike Bosne i Hercegovine”. Savet bezbednosti UN doneo je 25. maja 1993. godine istorijsku Rezoluciju broj 827, kojom je osnovan Haški tribunal.

Rusija je podržala formiranje Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, a na osnivačkoj sednici govorio je i Julij Mihajlovič Voroncov, prvi ruski stalni predstavnik pri UN. Voroncov je rekao: “Rusija je vodila nepokolebljiv kurs zaustavljanja ratnih zločina i ne može ostati ravnodušna prema flagrantnim masovnim kršenjima međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije. Ubistva, silovanja i etničko čišćenje moraju odmah prestati, a krivci – bez obzira na njihovu pripadnost – moraju biti propisno kažnjeni.”

Prijateljski Zapad i neprijateljska Rusija

Sve pobrojane činjenice sistematski se guraju u tamu zaborava, kao da se nikada nisu dogodile, e da bi mit o idelanom srpsko-ruskom prijateljstvu ostao neokrnjen. Zaboravu se predaje i Rezolucija Informbiroa iz 1948. godine, kojom je Sovjetski savez nastojao da pokori Jugoslaviju i da je pretvori u marionetsku državu, u svog satelita.

Rusofili ne žele da se sećaju istorijskog “ne” jugoslovenskog i srpskog rukovodstva, niti kako su sovjetske vojne snage raspoređene u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj na granici sa Srbijom, sa detaljnim planom za invaziju. Nije dozvoljeno sećati se kako je Staljin uspostavio potpunu ekonomsku i saobraćajnu blokadu Jugoslavije, niti velikog broja naših graničara koji su poginuli od ruke Sovjeta i njihovih slugu. Zapravo, naši rusofili ne mogu da oproste srpskim i jugoslovenskim komunistima što nisu potpisali Rezoluciju Informbiroa i dobrovoljno pristali da budu robovi.

Sve pobrojane fakte ruskokolonaši bi nekako i opravdali i našli neki izgovor za voljenu imperiju, ali za Sanstefanski mir iz marta 1878. godine nikako ne mogu, tad ih je Rusija ujela za srce, pa su zato taj događaj potpuno izbrisali iz pamćenja. Tada je Rusija stvorila Veliku Bugarsku koja se proširila nauštrb Srbije, čak je i Niš završio u Bugarskoj.

Da stvar bude još gora, Srbiji su pomogle Nemačka i Austrougarska, iste godine organizovale su Berlinski kongres na kojem su Srbiji vraćene oduzete teritorije. Takvi događaji se nimalo ne uklapaju u propagandnu priču o zlom Zapadu koji oduvek mrzi Srbiju i majčici Rusiji koja je vazda bila na srpskoj strani. Kao što vidimo, u stvarnosti je zapravo bilo obrnuto.

Protiv zajedničkog neprijatelja

Pobrojani istorijski momenti kvare idiličnu sliku o rusko-srpskom prijateljstvu, baš kao i današnji izlivi besa Sergeja Mardana, ali sve je to u suštini sporedno. Ruskokolonaše takve nesuglasice zbunjuju, jer im ruše monolitnu sliku sveta, mada bi sve to mogli mirno da zanemare, samo kad bi bili iskreni prema sebi i sopstvenim uverenjima. Istina, Vučićeva Srbija izvozi municiju u Ukrajinu, ali ne iz iskrene želje da pomogne Ukrajincima u borbi protiv ruskog agresora, već iz golog interesa, malo ekonomskog, a malo više političkog – kako bi smanjili pritisak sa zapadne strane.

Novcem koji dobija od ove trgovinske transakcije naprednjački režim neće graditi demokratski sistem, već će nastaviti da pravi autokratsku državu, po ruskom modelu. Baš kao što godinama koristi pomoć Evropske unije i zapadne investicije za izgradnju antievropskog sistema i ruske gubernije usred Evrope.

Pitanje da li je prijateljstvo između Srbije i Rusije iskreno možda nije baš najsrećnije formulisano. O iskrenom prijateljstvu može biti reči među iskrenim, poštenim, čestitim ljudima, a takvi ne sede ni u srpskom ni u ruskom establišmentu. Nije tu reč o pravom prijateljstvu, već o udruživanju protiv zajedničkog neprijatelja. A taj zajednički protivnik je ono što kremaljska propaganda naziva terminom “kolektivni Zapad” i sve što taj entitet oličava.

Brana od demokratskih vrednosti

Ruski i srpski narodnjaci istinski strepe od liberalizma, vladavine prava, trodelne podele vlasti, poštovanja ličnosti, ljudskog dostojanstva, slobode govora i mišljenja, jednakosti pred zakonom, solidarnosti i ostalih demokratskih vrednosti. Konzervativna, nacionalistička većina doživljava Rusiju kao jedinu branu koja će ih zaštititi od ovih dekadentnih zapadnjačkih pošasti. Rusija se pojavljuje kao zgodno pomoćno sredstvo u održanju konzervativne, kolektivističke, narodnjačke ideologije koja uporno odbija modernizaciju i pridruživanje demokratskom svetu.

Kao što jednom prilikom reče Latinka Perović: “Ruski uticaj ovde nije posledica samo sile, nego u velikoj meri dolazi na pripremljeno tle, jer se ni jedan ni drugi narod nije bitno udaljio od svojih ključnih paradigmi – opsednutosti idejom velike države i patrimonijalne društvene vrednosti”. A te ideje su direktno suprotstavljene demokratskom poretku, uređivanju društva i vladavini zakona.

Relacije srpskog i ruskog režima pomalo podsećaju na odnose među razbojnicima. Kriminalci ne mogu biti iskreni prijatelji, jer ih ne spaja zajednička težnja ka dobru ili nekom pozitivnom idealu. Međutim, združuje ih neprijateljstvo prema zakonu, poretku i osveštanim ljudskim vrednostima. Razbojnici mogu da se međusobno glože, obračunavaju, zabadaju onom drugom nož u leđa, ali su osuđeni jedni na druge, jer su sami sebe odsekli od poštenog, civilizovanog sveta.

Piše: Tomislav Marković / AJB

Reklamni prostor

Ovdje može biti vaša reklama. animacija / logo / tekst

Posljednje vijesti