Sabrana dela lidera Srpske radikalne stranke (SRS) i osuđenika za ratne zločine, Vojislava Šešelja sadrže stotine hiljada stranica i u pitanju je verovatno najveća krađa intelektualne svojine u istoriji čovečanstva. Njegove knjige, koje ponosno potpisuje svojim imenom, po pravilu su sazdane od tuđih tekstova, koje on samo kontekstualizuje sa namerom da pojedince ili grupe ismeje, ponizi i otvori sezonu lova na njih. U njegovim „objavljotinama“ pronašla se i gomila „državnog materijala“, recimo prevodi sa WikiLeaksa ili dokumenti srbijanske Službe državne bezbednosti. Ovo drugo je dobijao tokom suđenja u Haškom tribunalu, ali i na druge načine, protivpravno ih je objavljivao praveći selekciju već selektiranih dokumenata onako kako je njemu odgovaralo. Svejedno, u tim spisima se može iščitati temeljita moralna, politička i ekonomska propast jedne zemlje, Srbije ’90-ih, u kojoj su između državnog aparata, politike i kriminala, ili države, politike i najstrašnijih ratnih zločina – izbrisane sve granice. Jasno je da je SRS u svemu tome imao izuzetno značajnu ulogu, često je prednjačio u bedastoćama, ili iz pozicije tempirane opozicije, ili iz pozicije vlasti.
Radikale su tokom ratnih ’90-ih personifikovala tri lika. Pored Šešelja, to su bili Tomislav Nikolić, njegov zamenik, i mlađahni Aleksandar Vučić, glavni operativac, u kojem je Šešelj – kako je sam jednom rekao – prepoznao veliki potencijal za politiku, koja iz „vojvodinog“ ugla jeste isključivo područje oblapornosti, korupcije, spletki, intriga, prevara, laži, podmetanja, kriminala, pa i pojedinačnih i masovnih likvidacija. Tomislav Nikolić, kao priprosti čovek sa sela, bio je popularan u narodu, i imao za sebe povezane brojne lokalne stranačke odbore. Osim toga, imao je sličan pogled na politiku kao njegov šef. Sve to ga je preporučivalo za visoku stranačku poziciju. Sa druge strane, Vučić je pokušavao ne samo da glumi „velikog Šešelja“, nego da ga još kao dvadesetineštogodišnjak u nekim poslovima pretekne. Za to je dobijao i novac i tapšanje po ramenu. Bio je glavna veza sa navijačkim grupama, kriminalcima, medijima, a potom i stranačkim aktivistima. Sva trojica su bila glavna i odgovorna lica koja su organizovali SRS-paravojne formacije u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, poznate po zlu.
Delovalo je da su njih trojica nerazdvojni – za sva vremena. Ne naravno zbog međusobne ljubavi i privrženosti, već zbog toga što jedan o drugom toliko znaju da bi to bilo dovoljno za mnogo doživotnih robija. Ipak su im se odnosi pokarambasili nakon političkih promena dvehiljaditih, tačnije nakon što Šešelj odlazi u Hag, prethodno predskazavši ubistvo premijera Zorana Đinđića. Ovu likvidaciju je najavio i Tomislav Nikolić („Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom“, njegova je izjava koja je prethodila atentatu), a Vučić je sa ekipom premijerovu smrt proslavio u stranačkim prostorijama ispijajući skupa vina. Šešelj je relativno brzo po odlasku u Hag (početak 2003.) slao poruke da nije zadovoljan zbog toga što ga njegovi najbliži saradnici i kumovi više ne slušaju. Stvar je eskalirala 2007. godine, kada je postalo jasno da su odnosi između Šešelja i dvojca veoma loši. Po dogovoru sa tadašnjim vlastima, predvođenim Borisom Tadićem, delovima zapadnih sila i dela tajkuna i kriminalnih asocijacija – Nikolić i Vučić sledeće godine osnivaju Srpsku naprednu stranku (SNS). Cilj je bio da se iskoristi njihov politički potencijal da se napravi desna proevropska partija i tako normalizuje srbijanska politička scena, ali i stabilizuju regionalni odnosi. Rezultate danas živimo – svima je jasno da je projekat propao. Šešelj iz Haga šalje otrovne strelice, pa i objavljuje nekoliko knjiga o kumovima, pod indikativnim naslovima: Propali puč Tomislava Nikolića, Haški denuncijant Tomislav Nikolić, Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić, Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić, Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić…
Ekskluzivni pritvor za predsjednika
Posle dolaska Srpske napredne stranke na vlast, Tomislav Nikolić, novi predsednik Srbije, podnosi ostavku na mesto predsednika partije, prepuštajući je Vučiću. To je bila njegova velika greška, ubrzo će se uspostaviti. U procesu osvajanja apsolutne vlasti, Vučić u njemu prepoznaje smetnju, kao predsednika države uspeva da ga marginalizuje, pretvarajući ga uz pomoć medija u komičnu figuru. Toma se već kao predsednik zapravo nalazio u ekskluzivnom pritvoru, koji je produžen i posle 2017. godine, kada Vučić postaje predsednik Srbije. Pokazivao je Nikolić želju da se ponovo kandiduje za predsedničku funkciju, ali mu je Vučić preko medija poslao jasnu poruku šta mu se u tom slučaju može desiti: proći će medijsku harangu, a možda će završiti i u zatvoru. Paralelno sa tim, Nikolićevi ljudi su skrajnuti u stranci. Nikoliću je obezbeđeni vila, lagodan život, nekakva izmišljena funkcija (predsednik Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i Kinom) i ćutanje.
Po dolasku iz Haga, Šešelj se uključuje u kampanju protiv Nikolića i odjednom počinje da podržava Vučića, što je – tvrde neki – plaćeno iz državnog budžeta, sa mnogo ništica. Osim za obračun sa Tomom, „vojvoda“ se koristi i da kroz česte medijske nastupe i nove knjige razara opoziciju i kritičku javnost. Vremenom, njegova stranka praktično prestaje da postoji, mnogi iz nje prelaze u naprednjake, a on se svodi na dvorsku i nacionalnu ludu, sa kojim se đaci na sajmovima knjiga slikaju kao sa nekakvom šimpanzom.
A onda se dešava neka vrsta preokreta. Prvo, Aleksandar Vučić javno poziva Tomislava Nikolića da izađe iz političke penzije i uključi se u kampanju pred vanredne republičke, pokrajinske i lokalne izbore, koji će se održati 17. decembra. Smatra se da je razlog za to što njegova stranka nema željeni rejting, pa želi da ga dopuni Nikolićevim gabaritom, pogotovo što su neki značajni funkcioneri u međuvremenu napustili SNS-u. Dodatno, bivši predsednik Srbije i stranke treba da aktivnošću plati godine udobnog lenstvovanja.
‘Prst u oko’ manjinama
Mnogo više iznenađenja je izazvala vest da će SNS na beogradskim i drugim lokalnim izborima nastupiti u koaliciji sa Šešeljevom strankom, koja se nalazi na aparatima za preživljavanje. Smatra se da je i ovde stvar u rejtingu: velike su šanse da SNS izgubi vlast recimo u Beogradu, pa je potrebno upotrebiti celokupan politički potencijal, čak i tako mali kakav ima SRS. Neki, opet, vele da Vučić ovim šalje i poruku zapadu: ako me budete previše pritiskali, mene niko neće sprečiti da se potpuno vratim na stari, šešeljevski put, sada kada imam svu moć u svojim rukama.
Da li će ova koalicija imati sinergetski efekat? Neki kažu da će Šešelj odbiti deo naprednjačkih glasača, one koji su, i pored svega, još uvek verovali da se Srbija kreće ka EU. I da neće pridobiti nove. Ovo je diskutabilan stav, jer su u Srbiji danas mlađe generacije koje stiču pravo glasa velikim delom ultranacionalistički nastrojeni, čemu je doprinela Vučićeva politika. Šešeljeva retorika ih, malo je reći, neće odbiti. Kada se radi o klincima, lakše je danas u Srbiji dobiti stipendiju za studiranje na Harvardu nego ne postati nacionalista. Vučić možda računa da će uz pomoć Šešelja na lokalu prihodovati i deo glasova desničarsko-guslarske opozicije. Sa druge strane, videćemo kako će na to reagovati glasači iz drugih nacionalnih zajednica. Manjinske stranke se uglavnom nalaze u vlasti, a povratak Šešelja jeste svojevrstan „prst u oko“ manjinama.
Kako bilo, vest da trojica jahača apokalipse ponovo zajedno jašu jeste više nego zastrašujuća. Nadati se samo treba da posle njihovog ujedinjenja nećemo ponovo prebrojavati mrtve i tragati za masovnim grobnicama.
Piše: nedim Sejdinović / AJB