I na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj baškario se na štandu svoje izdavačke kuće Velika Srbija, u prvom prstenu Hale 1, potpisivao je svoja remek-nedela, slikao se sa obožavaocima i mirno promovisao ideologiju krvi i tla. Promenio se predsednik Odbora Sajma knjiga, umesto rodoljupca Zorana Avramovića sada tu funkciju obavlja akademik Dušan Kovačević, ali Šešelj i dalje stoji postojano na štandu koji je prošle godine otet od izvanrednog izdavača Karpos iz Loznice.
Najavljujući ovogodišnju feštu, Dušan Kovačević se zagledao u budućnost i posebnu pažnju obratio na mlade naraštaje: “Nadam se da će i ove godine autobusi iz čitave Srbije dovesti na Sajam knjiga decu, koja su sve više vezana za uređaje koji ih dekoncentrišu, a ne bih hteo da kažem težu reč – raspamećuju”.
Umesto što mladi gube vreme na ta moderna sokoćala i surfovanje po netu, bolje im je da se lepo raspamećuju delima četničkog vojvode. Nije slučajno Ratko Mladić, dok je opsedao i granatirao Sarajevo, sprovodeći Šešeljevu ideologiju u delo, komandovao: „Raspameti!“ Akademik Kovačević je izabrao najbolji mogući glagol, koji je u poslednjih tridesetak godina doživeo pravi procvat u srpskom društvu.
Kontaminirana zona
Prolazeći pored Šešeljevog štanda mnogi posetioci su ubrzavali korak, kako bi što pre zaobišli kontaminiranu zonu i obreli se na malo svežijem vazduhu. I potpisnik ovih redova je gotovo nesvesno davao petama vetra kad bi ugledao ratno-zločinački štand, zaobilazeći književni ostatak Velike Srbije u širokom luku. Kroz glavu mi je prolazilo – kakav god bio Sajam knjiga i šta god ko o njemu mislio, ipak nije zaslužio da mu ton daje vojvoda od zarđale kašike.
Prisustvo osuđenog ratnog zločinca na Sajmu knjiga, među svetom koji ipak drži do knjige i kulture, neminovno stvara osećaj nelagode. Organizator paramilitarnih bandi, ideolog etničkog čišćenja, zagovornik projekta Velike Srbije koji je doveo do stravičnih zločina, širitelj najcrnje šovinističke mržnje, poricatelj genocida, čovekoliko biće koje se ruga žrtvama gde god stigne, brat po svetonazoru i oružju onih koji su spalili sarajevsku Vijećnicu – možda ipak deluje kao strano telo na jednoj manifestaciji posvećenoj knjizi. Ili mu je možda baš tu mesto?
Ministarstvo odbrane ratnih zločinaca
Jer nije štand Velike Srbije jedini na kojem se promoviše ratnozločinačka ideologija. Štand Ministarstva odbrane je još jedna sigurna sajamska kuća za ratne zločince. Tu je Medija centar “Odbrana”, specijalizovana ustanova Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane koja je zadužena za novinsko-informativnu i izdavačku delatnost, promovisala knjigu osuđenog ratnog zločinca Nebojše Pavkovića Miris baruta i smrti na KiM 1998.
I to im nije prvi put, reč je o ponovljenom prekršaju. Na prošlogodišnjem Sajmu knjiga promovisali su Pavkovićeve ratne dnevnike u četiri toma Treća armija sedamdeset i osam dana u zagrljaju Milosrdnog anđela, jer Vulinovo ministarstvo jedino verziju rata iz pera ubica i zlikovaca priznaje kao istinitu. Pavković je 2014. godine osuđen na 22 godine zatvora zbog zločina protiv čovečnosti, što ga automatski kvalifikuje kao pouzdanog svedoka i zagovornika srpske istine o ratu koja nikako da se probije u svet iz banalnog razloga što je lažna.
Ministarstvo odbrane nije se zaustavilo na promociji jednog izdanja, već su organizovali i tribinu „Iskustva iz dejstava u toku NATO agresije – Pamtimo knjigom“ na kojoj su govorili Vladimir Lazarević – zločinac osuđen na 14 godina zatvora za deportacije i prisilno premeštanje albanskog stanovništva tokom sukoba na Kosovu, te Vinko Pandurević, osuđen na 13 godina zatvora za pomaganje i podržavanje zločina protiv čovečnosti i kršenja zakona ili običaja ratovanja.
Medija centar „Odbrana“ koje vodi Miroslav Toholj, Karadžićev ministar informisanja, najavilo je knjigu još jednog ratnog zločinca – Dragoljuba Ojdanića, nekadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, osuđenog na 15 godina robije. Sva pomenuta izdanja objavljuju se našim novcem u ediciji „Ratnik“ kojoj bi, kao što smo videli, mnogo više odgovarali nazivi kao što su „Ratni zločinac“, „Masovni ubica“, ili „Ratnik protiv čovečnosti“.
Male nagrade za velike Srbe
Da je Vojislav Šešelj na Sajmu knjiga pravi čovek na pravom mestu postaje jasno i kad se malo pogledaju neki dobitnici sajamskih nagrada. Žiri Sajma dodelio je nagradu Najbolji izdavač iz dijaspore u 2019. Svetigori, Izdavačko-informativnoj ustanovi Mitropolije crnogorsko-primorske, „za Izabrana djela Arhiepiskopa Cetinjskog i Mitropolita Crnogorsko-primorskog Amfilohija”. Amfilohije i Šešelj su saborci iz vremena buđenja naroda i četništva, te sunarodnici po imaginarnom zavičaju – Velikoj Srbiji. Amfilohije je 2015. godine Šešelja odlikovao visokim Ordenom zlatnog lika Svetog Petra Drugog Lovćenskog Tajnovidca za, kako piše u Povelji, „kosovsko rvanje i služenje Zakonu Svetom Božije Pravde u odbrani od ‘pravde’ Haškog suda, kojem tragovi smrde nečovještvom“.
Posebno priznanje za doprinos u oblasti nauke dodeljeno je knjizi Dobrica Ćosić – između politike i književnosti bivšeg predsednika Odbora Sajma Zorana Avramovića, nekadašnjeg branitelja radikala do poslednjeg daha, a današnjeg naprednjačkog jurišnika i sociologa za specijalne operacije. Srpska radikalna stranka je izdavač knjige Zorana Avramovića Agresija pod okriljem demokratije, a izdala je i Šešeljevu knjigu Politička suština militarizma i fašizma gde je Avramović potpisan kao recenzent. Reč je o Šešeljevom doktoratu, izdanju iz 1992. godine, baš u vreme kad je vođa radikala zajedno sa svojim partijskim saborcima i radikalskom paravojskom razvijao suštinu militarizma i fašizma u praksi, mahom u susednim državama.
Specijalno priznanje pripalo je knjizi 78 dana Apokalipse – istina optužuje, NATO bombardovanje Jugoslavije 1999, zborniku tekstova sa očiglednom autoviktimizacijskom tendencijom koju zvanično propovedaju politički establišment, velikosrpski kulturni serklovi i ostali šešeljoidi. Otuda ne čudi što je uvodno slovo pisao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a u knjizi se može pronaći i tekst Petera Handkea, trenutno najpoznatijeg relativizatora srpskih zločina.
Priređivač nagrađene knjige Aleksandar Vlajković u predgovoru ističe glavnu poruku – „ono što se dogodilo srpskom narodu, ne bi smelo da se ponovi bilo gde i bilo kome u svetu“. Pritom nije mislio na ubijanje albanskih civila, trpanje leševa u hladnjače, sahranjivanje u masovnim grobnicama, niti na proterivanje stotina hiljada Albanaca sa Kosova. Što se tiče velikosrpskih propovednika, sve pomenuto bi trebalo da se ponovi, samo da zli svet ne ometa naše vrle patriote u njihovom krvavom pregnuću.
Kupi me, prodaj me
Jedno lice Sajma knjiga neodoljivo podseća na Vojislava Šešelja. Njemu je zaista mesto na sajamskom štandu, jer je on bio izvršilac radova na projektu koji su brojni pripadnici intelektualne elite zacrtali u svojim mračnim snovima o teritorijalnim proširenjima na račun suseda. Na kraju, jedan od učesnika Miloševićevog pohoda je i otvorio Sajam knjiga – Milovan Vitezović. To je onaj isti pisac koji je na čuvenom mitingu na Ušću nastupio kao predgrupa Miloševiću, gde je lansirao znamenitu frazu „dogodio nam se narod“.
Drugo lice Sajma ogleda se u nagradi za izdavača godine koja je pripala Laguni. Novinarska nagrada takođe je otišla istoj izdavačkoj kući. I žiri Sajma i novinarski žiri ističu veliki broj izdanja, nebrojene književne nagrade, neke značajne domaće i strane autore kao što su Handke, Margaret Atvud, Dragan Velikić, Goran Petrović ili Dušan Kovačević, već citirani predsednik Odbora Sajma. Međutim, to je samo kap u moru Lagunine produkcije. U godišnjoj proizvodnji od 372 knjige nađe se, naravno, i dobrih izdanja, ali nijedan žiri ne pominje cenjene Lagunine autore kao što su Jelena Bačić Alimpić, Mirjana Bobić Mojislović, Isidora Bjelica, Vuk Drašković, Vanja Bulić, Luka Mičeta ili Ivana Stanković.
A niko ne pominje ni da je tu jedini motiv profit, protiv čega nemam ništa, to je legitiman izbor, samo ga ne treba predstavljati kao nešto drugo. Posao novinara nije da aminuje postojeće stanje, niti da mu peva panegirike, već da ispita mehanizme na kojima ono počiva. Na primer, kako izgleda poslovna politika velikih komercijalnih izdavača, koliko zarađuje autor a koliko izdavač, koliko su plaćeni prevodioci i zašto tako malo, kakav je uticaj koji bogati izdavači imaju na medije, ima li sprege između izdavaštva i politike, i tome slično.
Posvećenici dobre knjige
Postoji i treće lice Sajma knjiga, ono najvažnije, a njega čine brojni izdavači, entuzijasti i posvećenici dobre knjige, zaljubljenici u književnost, filozofiju, umetnost, teoriju i sve velike tvorevine ljudskog duha. O njima se najmanje govori, nagrade ih najčešće zaobilaze, ne uživaju veliku medijsku pažnju, ali oni rade postojano i objavljuju kapitalna izdanja koja će nadživeti i halabuku oko Sajma, nagrada, velikih izdavača, kao i sramotu promovisanja ratnih zločinaca i njihovih dela i zlodela. Ako Srbija ima čime da se pohvali, to su dobri izdavači. Zato treba skrenuti pažnju na bar neka izdanja u jednom nasumičnom izboru, neminovno nepravednom, jer bi kompletniji pregled zahtevao prostor od nekoliko tekstova, sačinjenih od samih naslova.
Akademska knjiga objavila je opsežan izbor iz poezije Marine Cvetajeve Morska sam pena, u prevodu Radojice Nešovića, kao i novo izdanje Solženjicinovog Arhipelaga Gulag. Pomenuti istisnuti Karpos ove godine donosi poslednje delo Pjera Burdijea Nacrt za autoanalizu i drugi tom Istorije strukturalizma. Na štandu Arhipelaga mogla se pronaći knjiga Hitlerovo carstvo profesora istorije na Kolumbijskom univerzitetu Marka Mazovera, kao i vrlo bitna knjiga domaćeg istoričara Vladimira Petrovića Etničko čišćenje. Geneza koncepta koja pokazuje da naslovni pojam nije nastao u vreme jugoslovenskih ratova, kako se obično misli, pa „raspliće verske, klasne i rasne aspekte te opasne metafore” od biblijskih vremena do naših dana.
Mali izdavač Feniks libris, koji više deluje kao knjižara, objavio je kapitalno delo Artura Šopenhauera Svet kao volja i predstava u četiri toma, u prevodu Sretena Marića, i ponovo ga učinio dostupnim čitaocima po pristupačnoj ceni. Čak dva mala izdavača objavila su sabrana dela velikog avangardnog pisca Rastka Petrovića – Portalibris i Presing. Na Deretinom štandu moglo se kupiti kapitalno delo književne kritike – Biographia Literaria velikog romantičarskog pesnika Samjuela Tejlora Kolridža. Vladimir Medenica iz Logosa nastavlja sa objavljivanjem ruskih klasika, kako pisaca tako i mislilaca, ove godine tu je još jedan roman čudesnog Andreja Belog – Maske u prevodu izvanredne Mirjane Grbić, i još jedan njen prevod: Poslednje lišće/Tamni lik Vasilija Rozanova, za kojeg Venja Jerofejev veli: „Taj se čovjek ni jednom u životu nije pretvarao da je čestit, dok su se svi ostali pretvarali“.
Pohvala srpskom izdavaštvu
Gradac se, između ostalog, ponovio knjigom Ekstatičke ispovesti: antologija mističkih tekstova koju je priredio jevrejski mislilac Martin Buber. Najzad se neko setio da je veliki pesnik Vistan Hju Odn, kog je Josif Brodski smatrao „najvećim umom XX veka“ – pisao još ponešto osim poezije. Službeni glasnik objavio je njegova Predavanja o Šekspiru koja je na osnovu beleški studenata rekonstruisao Artur Kirš. Heliks nastavlja sa objavljivanjem naučno-popularne literature, a ove godine donosi neku vrstu naučne i intelektualne biografije Karla Rovelija pod naslovom A šta ako vreme ne postoji?
Moglo bi se ovako nabrajati do sutra i opet bi neko ostao nepravedno preskočen. Za kraj, samo nekoliko manjih, ali vrednih izdavača na koje treba obratiti pažnju: Partizanska knjiga, Darma Books, Dosije studio, Orfelin, Treći trg, Mediterran Publishing, Arete, Kontrast… Da se tu zaustavimo, negde mora da se stane. Ipak je ovo previše pohvala na račun nečega što dolazi iz Srbije, ako ovako nastavim ugroziću svoju časnu i napornim radom stečenu reputaciju autošoviniste koji nikad ništa dobro o svojoj zemlji nije napisao.
Ne sumnjam da ova pohvala srpskom izdavaštvu neće pokolebati dežurne branitelje srpstva. Jer njih ne zanimaju ni knjige koje se pojavljuju u Srbiji, niti razvoj srpske kulture, niti bilo kakva realnost koja se tiče duha. Baš kao i Šešelj i promovisani koljači na štandu Ministarstva odbrane, baš kao cela velikosrpska intelektualna bulumenta, oni su bili i ostali na strani onih koji su knjige spaljivali. Da samo ta vrsta ljudi odlučuje o svemu, slobodno i bez zazora, Sajam knjiga bi poprimio formu umetničke instalacije koja izgleda kao džinovska lomača.
PIŠE: Tomislav Marković