Nakon poslednjeg kruga pregovora u Briselu između predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijera Kosova Aljbina Kurtija, srpska javnost se uzburkala, na sve strane su se čuli pokliči o izdaji. Vučićevo usmeno prihvatanje francusko-nemačkog plana za Kosovo protumačeno je kao priznanje kosovske nezavisnosti, odustajanje od kosovskog zaveta i apokaliptičan čin.
Za takvu žestoku reakciju nema baš realnog razloga, budući da je Vučić odmah po povratku u domaju krenuo da relativizuje svoju usmenu saglasnost, da razglašava kako nikad neće potpisati nezavisnost Kosova, niti će pristati da Kosovo postane članica Ujedinjenih nacija, iako je u planu jasno navedeno da se Srbija neće protiviti članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama.
Vučić kao Vučić, na domaćem terenu obmanjuje građane svoje zemlje, u Briselu laže međunarodne predstavnike, sve vreme vrda, migolji se, vara i šibicari, kao što je to činio čitavog života. Čak i da potpiše taj dokument, to ga opet ni na šta ne obavezuje. Prevara je osnovno načelo politike koju on zastupa i radikalsko-naprednjačkog svetonazora, takvi ljudi jednostavno ne veruju ni u kakve propise, dogovore, ugovore, zakone. Vučić je bio deo vlasti koja je 1999. godine kapitulirala i potpisala Kumanovski sporazum, pa mu to nimalo ne smeta da se pretvara kao da se to nikada nije dogodilo.
Čekajući crkvu
U carstvu privida i fantoma percepcija realnosti ionako je bitnija od same realnosti. U sveopštem deficitu bilo kakve suvisle političke ideje, profesionalni patrioti koriste svaku priliku da izliju svoj patriotski žar na ulice i trgove, e da bi još jednom odbranili Kosovo. Desna opozicija i razne desničarske organizacije pomislile su da je kucnuo čas za masovno narodno nezadovoljstvo, za proteste i mitinge, za sveopšti izlazak na ulicu.
Ko zna, ako im se posreći, možda ponove uspeh iz 2008. godine, sa mitinga održanog pod vođstvom Vojislava Koštunice, Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića i sličnih zavetnika. Tada su raspomamljene patriotske mase osvetile Kosovo rušeći i paleći Beograd, te usput pljačkajući prodavnice po centru grada. Patike, parfeme i firmiranu odeću ondašnji nedavači Kosova su doživeli kao pravednu odštetu za otimanje srca Srbije.
U međuvremenu je sprovedena temeljna klerikalizacija društva, pa su crkvene litije postale dominantna forma protesta. Danima su nacionalisti čekali da Srpska pravoslavna crkva progovori, da se oglasi i povede verni narod putevima litijaške slobode. Sve desničarske oči bile su uprte u crkvu i njenog poglavara, patrijarha Porfirija. Dobro, ne baš sve oči, već samo polovina, pošto je desničarima jedno oko uvek zagledano u pravcu dalekog Kremlja i njihovog istinskog gospodara Vladimira Putina. Jedno oko bacaju u smeru Moskve, drugo na Patrijaršiju, eto objašnjenja zašto imaju tako iskrivljen pogled na realnost.
Kad patrijarh kritikuje desnicu
Kad je nedavače Kosova polako počelo da izdaje strpljenje, crkva se najzad oglasila. Patrijarh Porfirije naložio je da se svakog petka tokom uskršnjeg posta u hramovima služi moleban za srpski narod i svetinje na Kosovu. Na prvom molebanu patrijarh je održao podužu besedu, obraćajući se neimenovanim kritičarima crkve koje nije teško prepoznati. Patrijarh je rekao da “niko ne treba crkvu da uči i da objašnjava šta je Kosovo i kako crkva treba da postupa na Kosovu i oko Kosova, niti da iko dobronameran može da zapita šta crkva misli o Kosovu i zašto se crkva o Kosovu ne oglašava”.
Prozvao je Porfirije dežurne rodoljube kao ljude koji bi da upregnu crkvu da im bude “besplatni izvođač radova”. Kritikovao je one koji samo na rečima “oslobađaju Kosovo”, a nimalo ne vode “računa o svim aspektima izuzetno teške i kompolikovane opšte globalne situacije”. Poslednju frazu patrijarh je praktično preuzeo od Aleksandra Vučića, gotovo od reči od reči. Zaista nije lako u sadašnjim međunarodnim okolnostima, pogotovo onima koji ne žele da stanu na stranu ukrajinskih žrtava, već im je bliža pozicija kremaljskih dželata.
Obrecnuo se Porfirije i na one koji se pitaju zašto crkva u ovim teškim danima poziva na molitvu za Kosovo i Metohiju, pa mu je to poslužilo kao zgodan šlagvort za kraće predavanje na temu molitve. Na kraju je uputio dve ključne poruka. Prva je da je “samo u hramu” moguće “doprineti očuvanju našeg naroda na Kosovu, naših svetinja na Kosovu, našeg Kosova i Metohije”. A druga je podjednako eksplicitna: crkva nema ništa protiv da svako brigu o Kosovu izrazi na svoj način, “da svako organizuje sebe na drugom mestu izvan hrama”. Ali, to je moguće samo uz jednu važnu ogradu: “Crkva ne može pristati da se bez nje, izvan hrama kao najvažnijeg doma molitve, neko oblači u njeno ime, da koristi njeno ime i njeno dostojanstvo”.
Veži konja gde ti gazda kaže
Drugim rečima, ništa od litija, crkva neće podržati nikakve javne skupove, niti će dozvoliti da neko koristi njen autoritet. Što se tiče crkve, za Kosovo će se boriti isključivo u hramovima, svakog petka, na molebanima. Prevedeno na jezik svakodnevne politike, SPC je stala na stranu Aleksandra Vučića, a protiv Narodne stranke, Dveri, Zavetnika, Novog DSS-a i ostalih opozicionih branitelja svete srpske zemlje koja se nalazi na trajnom boravku u inostranstvu. Nije to bilo neočekivano, crkva je jedan od ključnih stubova naprednjačkog režima, dvosmerna saradnja savršeno funkcioniše. Što je sasvim logično, pravoslavno, u hrišćanskom duhu. Patrijarh Porfirije se ponaša u skladu sa poznatom jevanđelskom izrekom koja se pripisuje Hristovom konjušaru: “Veži konja gde ti gazda kaže”.
Desničari su u međuvremenu na svoju ruku organizovali litije pod nazivom “Pravoslavna mobilizacija – litije za spas Srbije”, ali je vrlo brzo objavljeno da te litije nemaju blagoslov SPC. Džaba se desnica zaklinje u pravoslavlje i Srpsku pravoslavnu crkvu, zna se kome je crkvena hijerarhija odana – onom ko drži kesu. A kad opozicija jednog dana dođe na vlast, promeniće se i crkvena politika, podržavaće onoga ko tada bude imao moć da raspolaže budžetom. U pitanju je najobičniji pragmatizam, gola ekonomska logika koja se posve nepotrebno zaogrće raznim naizgled uzvišenim pričama o veri, pravoslavlju, bogu, srpskoj tradiciji, čuvanju svetinja i sličnim zvučnim banalnostima. Umesto svih tih oveštalih floskula, za odnos države i crkve mnogo je tačnije koristiti stari kolokvijalni izraz “trange-frange”.
U celom tom zamešateljstvu zanimljiva je jedna vrsta crkvene nedoslednosti, kao i potpuno odsustvo bilo kakvog pokušaja da argumenti zvuče ubedljivo. U besedi na molebanu patrijarh Porfirije izgovorio je i sledeće reči: “Crkva, mi pravoslavni Srbi, sa Kosovom i Metohijom živimo. Kosovo je naše biće, naše disanje, naš vid”. Dakle, nema veće svetinje od Kosova, ono je izjednačeno sa disanjem, bukvalno sa životom. Bez Kosova ne bismo mogli da dišemo, što bi brzo dovelo do masovnog pomora vaskolikog pravoslavnog srpskog čovečanstva. Pa ipak, uprkos tome, crkva se ograničava na molebane u zatvorenom prostoru hramova, iako je situacija dramatična i apokaliptična. Mogli bismo lako da ostanemo bez bića, bez čula vida i bez daha, da se svi kolektivno upokojimo, a patrijarh ne bi da diže preteranu buku. Zanimljivo.
Dvostruki aršini
Kad su onomad u Crnoj Gori počele litije za takozvanu odbranu svetinja, nije bilo ovako pomirljivih tonova u crkvi. Nisu tada ni patrijarh ni episkopi pozivali na molebane u hramovima, već su oduševljeno bodrili verni narod da u što većem broju izađe na ulice. Crkvene i paracrkvene krugove preplavili su zanos i neviđeni entuzijazam, tada se na sve strane klicalo litijama, govorilo se o reci slobode, o tome kako je pravoslavlje vaskrslo u Crnoj Gori, gromopucatelne reči odjekivale su na sve strane. A danas ni traga od tog elana, ushićenosti i masovne ekstaze.
Šta bi sa onom pričom o velikom narodnom pokretu koji se “pretvorio u neprestanu litiju i neprestanu liturgiju”, u kojem se slavi “Bog i ono što je sveto na zemlji”, kako reče jedan vladika? Otkad su to crnogorske svetinje svetije od najsvetijeg Kosova? Zar nije Kosovo svetinja nad svetinjama, takoreći božanstvo? Izgleda da vrh SPC-a ne želi sličnu neprekidnu liturgiju povodom Kosova na ulicama Beograda i drugih srpskih gradova. Litije su poželjne, ali u tuđoj kući. Kad litije pređu granicu sa Srbijom, iznenada se pretvaraju u moleban.
Pošto su litije u Crnoj Gori bile efikasan metod za kreiranje Srpskog sveta, za stavljanje susedne države pod beogradski patronat, onda je crkva svim srcem za litije. Pošto danas nikakvi protesti, a pogotovo ne masovni litijaški skupovi ne odgovaraju Vučiću, onda ništa od litija u Srbiji. Kad se sve sabere, ispada da SPC može da bude koliko-toliko umerena jedino kad je to u Vučićevom interesu. Tužna je zemlja u kojoj crkva ima presudan uticaj na društvene tokove, gde su glavni oblici političkog protesta litije i molebani, a vodeći političari se bave širenjem obmana i poricanjem realnosti. Još je tužnija zemlja u kojoj ovakvi opsenari i njihove organizacije za masovno uništenje budućnosti – uživaju ugled i poverenje.
Piše: Tomislav Marković / AJB