Postaje pomalo naporna priča o tome kako predsednik Srbije trpi žestoke pritiske i napade, jer tamo neko ne može da podnese da je Srbija uspešna i da se razvija brže, jače i bolje od svih u regionu, a i šire. Tokom celog dana građani Srbije koji nemaju priliku da vide i čuju drugu stranu medalje nalaze se pod informativnom paljbom centralnog propagandnog štaba Aleksandra Vučića, u kojoj se šire takve nebuloze da je zdravom razume nemoguće prihvatiti.
Neki nedefinisani neprijatelji, ali sa sigurnošću dolaze sa Zapada i iz regiona, žele da ubiju Vučića ili da ga smene kako bi zaustavili u Srbiju u kosmičkom rastu kada su ekonomski parametri u pitanju, ali i sve ostalo. Oni u Vučićevoj glavi smišljaju najgore pakosti i zavere kako bi ga oborili i uništili Srbiju.
Vučić se poslednjih nekoliko meseci usmerio ka Hrvatskoj i polako, ali sigurno piprema svoje biračko telo za trenutak kada će prestići suseda i u prosečnoj plati. Birači, naravno, nemaju pojma kolika je prosečna plata u Hrvatskoj, ali su ubeđeni da su ih već prestigli, da žive mnogo bolje od njih i da je samo pitanje dana kada će Hrvatska ekonomski da propadne. Malte ne, glad im već kuca na vrata.
Da Srbija ima more, gdje bi joj bio kraj…
Vučić je vešt manipulator i zloupotrebljava statistiku na način na koji mu odgovara. Tako on koristi samo one podatke koji mu odgovaraju; ako slučajno naleti na neki podatak koji mu ne ide u korist, prećutaće ga. Tako, primera radi, u Srbiji se ne zna koliko se Srbija zadužila tokom trajanja pandemije. Pominje se neki procenat u odnosu na bruto domaći proizvod i da on nije problematičan, i – to je to.
Kada, ipak, želi da bude realan, onda se žali na činjenicu da Hrvatska ima more i, samim tim, zbog toga bolje ekonomske pokazatelje. O prednostima toga da je Hrvatska članica Evropske unije i na sve ono što joj je dostupno, slabo priča. Da Srbija ima more, gde bi joj bio kraj… Ovako, mora da se zadovolji motanjem kablova i nehumanim uslovima za rad u mnogim fabrikama koje je lično otvorio.
Potpuno je apsurdna tvrdnja da neko želi da vidi Srbiju na kolenima i da zato postoje centri moći koji napadaju Vučića i njegovu porodicu kako bi je usporili i tako doveli sile mračne prošlosti na vlast. Rekli bismo – potpuna nebuloza. Problem je što u takve stvari Vučić ozbiljno veruje. On je ubeđen da tamo neka američka, ili britanska, služba radi protiv njega i ima samo jedan cilj svoje egzistencije – rušenje Srbije.
Zašto bi to neko radio?, logično je pitanje. Srbija, tačno je, ima, u najmanju ruku, među najjeftinijom radnu snagu u Evropi. To odgovara investitorima. Država daje ogromne novce da bi privukla strane investitore. Primera radi, podaci dostupni javnosti, firmi Beri Kalebo država Srbija je dale 120.000 evra po radnom mestu, a radnici će primati oko 400 evra mesečno. To znači da je država dale investitoru toliko para radnika može da plaća 300 meseci, odnosno 25 godina. Pri tom, nema garancija da će Beri Kalebo da ostane u Srbiji tih 25 godina.
Nekadašnji neprijatelji su još veći neprijatelji
Možda nekome stvarno odgovara da su radnici u Srbiji toliko malo plaćeni i da država kupuje njihovo angažovanje. Ali, da li bi neko sa strane, neka tajna služba, krenuo u rušenje takve vlasti koja im omogućava da zarade pre nego što su i počeli da rade u Srbiji? I to samo zato što će po nečemu da prestignu Hrvatsku.
Na žalost, prosečna plata više nije merilo dobrog života, naročito u Srbiji. Ona iznosi oko 550 evra. U Hrvatskoj je minimalna zarada veća od prosečne srpske – 570 evra, naspram minimalca u Srbiji od 273 evra. To je jedan od pokazatelja ekonomskog tigra u Srbiji. I sada građani Srbije treba da veruju da neko hoće da im ubije predsednika, ili da mu napada porodicu, zato što Srbija prestiže Hrvatsku. Biće da je nešto drugo…
Vučić i kompletna njegova ekipa su produkt onog najgoreg u Srbiji što je posejano devedesetih godina prošlog veka. Na žalost, to se mnogo dobro i jako primilo u Srbiji. Nekadašnji neprijatelji, umesto da postanu prijatelji, sada su još veći neprijatelji. Radikalska bajka o “velikoj Srbiji” sada je postala naprednjačka ideologija o “srpskom svetu”. Posle 12 godina pauze, od 2000. do 2012, u Srbiji je sve ono što nije naprednjačko-radikalsko-julovskom ponovo postalo domaći izdajnik, strani plaćenik. Politički protivnici su postali krvi neprijatelji. I tu samo nedostaju neimenovane strane službe i svetski centri moći da se iskuje još jedna poštena zavera protiv srpskog naroda.
Niko ne želi da vidi slabu Srbiju, sem naprednjačke vlasti. Oni je čine toliko slabom i nemoćnom u modernom svetu da se taj svet zgražava onoga što se dešava u njenim granicama. Kosovo su samo zakuvali, pa je red i da ga dovrše priznavanjem. To je, kako pričaju mnogi svetski izvori, obećano uoči dolaska na vlast. Ova vlast se plaši slobode i demokratije, a autokratija je prirodni ambijent za nju. Čitavi narodi se proglašavaju za “ustaše, balije i šiptare”, a oni pravi Srbi, poput Kapetana Dragana, veličaju se do nebeskih visina.
Krediti će Srbiju učiniti zavisnom od Kine
Opčinjenost Vučića Hrvatskom je nemerljiva, neracionalna i patolaška. Zbog toga mnogi ispaštaju. Ništa se građani Srbije neće bolje osećati ako i prestignemo Hrvatsku, a da od tog prestiža ne budemo živeli bolje. Kada se uporedi ekonomska moć 2012. godine sa ovom sada, nema mnogo razlike. Za prosečnu platu 2012. godine moglo je da se kupi više goriva, mesa i ulja nego danas. O tome Vučićeva mašinerija ni glasa da pusti. Kao ni o kreditima koji će Srbiju da učine zavisnom od Kine, plaše se mnogi.
Naprednjačka paranoja je zahvatila ogroman deo srpskog društva. Treba biti veoma obazriv za tom pojavom, jer može da eskalira u smeru koji nikako neće biti dobar po građane Srbije. Nismo mnogo daleko od toga. Svakako smo bliži tom scenariju nego Hrvatskoj po ekonomskim pokazateljima.
Piše: Nenad Kulačin/AJB