Kineski digitalni zid za suvereni državni internet

0

Iako Kina važi za jednu od zemalja lidera kada je u pitanju i proizvodnja i implementacija novih tehnologija, internet i aplikacije u Kini nisu onakve kao u većini drugih zemalja.

Zapravo, Kina prednjači u svetu i po kontroli i nadzoru digitalnih komunikacija svojih građana, pa čak i videoklipova koje oni gledaju ili postavljaju na društvenim mrežama – naravno, kineskim, jer je pristup Facebooku ili Instagramu gotovo nemoguć.

“Veliki kineski internet zid” (The Great Chinese Firewall, Fanghuo Changcheng) je ideja koja seže još do osamdesetih godina prošlog veka. Od prvih dana računarskih mreža i slanja digitalnih podataka (u to vreme tzv. ‘paketa podataka’, data packet), kineska vlast, sa ideološkom potporom Komunističke partije, bila je odlučna da kontroliše i nadzire prepisku svojih građana i u ovom, virtuelnom domenu.

Kina, koja se osamdesetih godina još uvek politički i trgovinski otvarala prema svetu, smatrala je računarske mreže (a kasnije i internet u današnjem obliku) jednostavnim produžetkom kineskog suvereniteta. Samim tim, kao i sa ostatkom “fizičke” državne teritorije, država i partija su imale zadatak da vladaju i virtuelnim, cyber prostorom. Posle nekoliko zakona koji su u suštini regulisali prodaju i izvoz hardvera i softvera, kineski narodni parlament je 1997. godine doneo zakon “CL-97”, u kome su po prvi put prepoznati i regulisani “cyber zločini i druga krivična dela protiv države u online prostoru”. Prva verzija zakona se odnosila samo na lokalne mreže, budući da u to vreme internet još uvek nije bio široko rasprostranjen u zemlji. Ovaj zakon je nekoliko puta menjan i dopunjavan i nakon 2000. godine, ali je mnoštvo odredbi i definicija unutra njega ostalo dato veoma široko. To nije slučajno. Ovakvo “široko” definisanje “cyber prestupa” ostavlja mesta da brojna ministarstva, državne službe, pa čak i lokalne vlasti, same određuju šta spada u domen ovog zakona.

U praksi, ovaj zakon je dao mogućnost državnom aparatu da od provajdera interneta i mobilnih usluga zahtevaju razne vrste podataka o aktivnostima korisnika. Vremenom, ova pravila su postajala sve strožija, tako da se danas velika većina podataka u “domaćem saobraćaju”, određeno vreme čuva i na serverima internet kompanija, kao i brojnih web kompanija, internet prodavnica i domaćih društvenih mreža.

Milijardu građana pod ‘cenzorskim filterima’

Sam “digitalni zid” se zove Pinyin i obuhvata skup tehnologija – hardvera i softvera, kojim se vrše razna prikupljanja podataka i kontrola internet saobraćaja, a sve pod upravom državnog Biroa za informacije i digitalnu sigurnost. Iako ne postoje zvanični podaci (dostupni van kineske vlade), zapadni eksperti, kao i mnogi disidenti, tvrde da se najmanje 95 odsto svih informacija na kineskom internetu na neki način prati ili kontroliše. U zemlji sa gotovo 1,3 milijardi ljudi – od kojih nešto manje od  800 miliona koristi internet svakog dana – to znači da podaci gotovo milijardu građana prođu kroz neki od ovih “cenzorskih filtera”.

A cenzuriše se sve. Posebno se obraća pažnja na izveštaje sa javnih skupova, partijskih sastanaka, kao i na vesti o velikim praznicima. Zapravo, bilo kakvo veće okupljanje se smatra “rizičnim”, te su informacije o njima pod posebnom kontrolom. Ono na šta su kineski cenzori “naročito osetljivi” su (pokušaji) povezivanja na strane društvene mreže poput Facebooka, Instagrama ili Twittera, te objavljivanje fotografija ili video zapisa sa političkom konotacijom.

Hong Kong je, do velikih protesta 2019, važio za jedino mesto sa (relativno) slobodnim pristupom internetu u celoj Kini. Nakon masovnog postavljanja izveštaja o sukobima demonstranata sa policijom na Twitteru, pristup toj društvenoj mreži više nije moguć. Pokušaj povezivanja na Google pretragu i slanje upita o “protestima i masakru na trgu Tiananmen” može građane odvesti u zatvor ili ih suočiti sa značajnom novčanom kaznom. Pored ovoga, bilo kakav pokušaj povezivanja na web prezentacije sa Tajvana takođe može korisnika odvesti u zatvor. Postoji čitav niz “zabranjenih termina” koji se ne smeju pretraživati, a internet provajderi imaju softver koji beleži svaki od ovih pokušaja. Tako se, na primer, poseta internet stranicama Dalaj Lame ili njegovog Tibetanskog pokreta za nezavisnost smatra krivičnim delom.

Međunarodna ekspertska grupa “Citizen Lab”, koja je poznata i po otkriću programa praćenja novinara, smatra da je na kineskom internetu zabranjeno nekoliko hiljada termina i fraza, kao i njihove kombinacije. Ova lista se stalno dopunjuje, pa je samo od izbijanja pandemije 2020. godine, na ovu listu dodato 500-ak novih termina.

Nema ni praćenja stranih medija i časopisa

Iako ovo može delovati delimično opravdano ljudima koji žive van Kine, ne treba zaboraviti da unutar zemlje praktično nema slobode govora ni u stvarnom, ni u virtuelnom svetu. Iako Ustav iz 1982. godine garantuje široke slobode govora i izražavanja, te pisanja i izveštavanja novinarima, u praksi toga nema – ni u tragovima. Praktično svi mediji koji rade unutar zemlje, moraju da prođu sličnu cenzuru koja važi i za online sadržaje. Bilo kakva kritika državne politike ne postoji, iako se, s vremena na vreme, pojavljuju vesti o korupciji i zloupotrebama, uglavnom na lokalu i manjim gradovima ili provincijama. Ovakvo “izveštavanje” isključivo služi za disciplinovanje lokalnih partijskih funkcionera, ili za manje “unutarpartijske” obračune. Bilo kakvo negativno izveštavanje o kineskom državnom vrhu se podvodi pod “subverzivne ili separatičke” aktivnosti.

Uz sve ovo, unutar Kine nije moguće pristupiti ni stranicama stranih medija i časopisa. Ovo je donekle bilo moguće do 2018, uglavnom sa turističkih mesta u velikim gradovima, ali je, nakon već pomenutih protesta u Hong Kongu, koji su označeni kao “teroristički”, to u potpunosti onemogućeno. Za novinare stranih kuća koji izveštavaju, postoji “set smernica” kako taj izveštaj treba da izgleda, a čak i kada se rade intervjui sa građanima ili predstavnicima institucija, ti razgovori su unapred pripremljeni, a sagovornici imaju “scenario” koga se drže.

Nakon 2010. godine, i meteorskog uspona Xi Jinpinga, internet cenzura je proglašena “jednim od državnih prioriteta”, a uticaj stranih društvenih mreža i online izvora je proglašen za “direktnu stranu pretnju Partiji i celokupnom sistemu”. Strani državljani su često zapanjeni kada, prilikom poseta Kini, odmah po sletanju na aerodrom njihove aplikacije i softver jednostavno prestaju da rade. Najveći broj stranaca najpre navodi nemogućnost pristupa Google servisima, pre svega Gmailu, YouTubeu, pretrazi, kao i društvenim mrežama Facebook i Instagram. Pre pandemije je takođe bilo moguće “tagovati se” tj. prijaviti lokaciju na Facebooku na nekim delovima Kineskog zida, uglavnom u kafeima i restoranima, ali ni to danas više nije dozvoljeno.

Kako radi ‘Veliki vatreni zid’

“Great Firewall” ili “Veliki vatreni zid” je termin prvi put upotrebljen u američkoj štampi 2004. godine, ali je postao toliko čest da ga i sami kineski zvaničnici danas tako nazivaju. Državne telekomunikacione kompanije, poput China Mobile i China Unicom, kontrolišu najvažnija “internet čvorišta”, zapravo velike servere i opremu preko kojih se sama Kina povezuje sa ostatkom sveta. Ovakav, već “filtrirani” saobraćaj se dalje prosleđuje manjim internet i telekom provajderima, koji, opet, imaju zakonsku obavezu da identifikuju svakog svog korisnika na mreži. Pri svim provajderima postoje i ljudski administratori, koji “ručno” nadgledaju aktivnosti “sumnjivih” korisnika.

Pored zabranjenih termina, postoji i lista zabranjenih IP adresa, opet uglavnom stranih sajtova i medija, koji su jednostavno nedostupni za povezivanje. I ove “zabranjene IP internet adrese” se konstantno dopunjuju, gotovo na dnevnom nivou i, po nekom izvorima, ima najmanje 150.000 zabranjenih lokacija na internetu.

Iako su tokom godina mnogi od korisnika unutar zemlje koristili VPN servise (Virtual Private Network), koji prave “sigurnosni tunel” između korisnika, npr. u Pekingu, i Facebooka ili Googlea, kineski regulatori su počeli da koriste tehnologiju “TCP Drop”, koja prati da li kineski korisnik pokušava za zaobiđe “Great Firewall”.

Takođe, većina VPN servisa je zabranjena ili onemogućena, a učestalo korišćenje VPN servisa se takođe smatra “neprijateljskom aktivnošću”.

U SAD-u (ni)je bolje

Jedan od najpoznatijih “cyber aktivista” u svetu, Edward Snowden, nekadašnji visoko rangirani stručnjak američke obaveštajne službe NSA, otkrio je 2018. godine da situacija nije mnogo bolja ni na Zapadu, iako se u javnosti stiče utisak “slobodnog interneta”. Zapravo, u nekim sferama je čak i gora.

On je, između ostalog, po prvi put otkrio program masovnog prikupljanja podataka pod nazivom “Prism”. Ovaj projekat je omogućavao direktan pristup email nalozima američkih građana, čak i na serverima samih provajdera ili pružaoca usluga. Uz ovo, postojao je i program “Boundless Informant” (pristup bez granica), kojim su praćeni pozivi miliona Amerikanaca, ali i stranih državljana upućenih ka brojevima unutar SAD-a. Britanske službe su (u saradnji sa američkim) takođe imale projekat “Tempora”, kojim je praćen tzv. FTH i FMN prenos podataka putem optičkih kablova, a koji su opsluživali stotine hiljada domaćinstava i kompanija.

Možda i najbitnije otkriće je ono o projektu “XKeyscore”, pod vođstvom agencije NSA, koji, po Snowdenovim rečima, “omogućava prikupljanje bilo čega bilo gde na internetu”. Stručnjaci potvrđuju ovakve navode bivšeg radnika agencije, navodeći da je “XKeyscore” zapravo “internet unutar interneta”, te može da prikuplja podatke korisnika i velikim brzinama od 10 gigabita u sekundi. Ovaj program ima i svoju “veštačku inteligenciju” pod imenom “Genesis”, koja može samostalno da analizira podatke velikog broja korisnika.

Takođe, američki mediji su sredinom 2016. godine otkrili da je velika količina specifične mrežne opreme koja se koristi unutar kineskog “Great Firewalla” zapravo proizvod američke kompanije Cisco Systems, jednog od lidera na polju mrežnih tehnologija.

I kompanija Google, čiji proizvodi i usluge nisu dostupne u Kini, u periodu od 2016. do 2018. je imala tajni projekat “Dragonfly”, za koji nisu znali ni mnogi visokopozicionirani rukovodioci. Cilj je bio stvaranje naprednog browser softvera (internet pregledača) za kinesko tržište, koji bi “imao ugrađene opcije za cenzuru sadržaja”, te sam “prijavljivao” korisnike koji krše zabrane. Nakon što je nekoliko Googleovih inženjera poslalo deo ovog softvera medijima, oglasila se i Bela kuća, pa je tadašnji potpredsednik SAD-a Mike Pence zatražio ukidanje ovog projekta. Tadašnji visokorangirani general Joseph Dunford je ovakvu tajnu saradnju Googlea i kineskih vlasti nazvao “veleizdajom i poslom bez opravdanja”. Razvoj “Dragonfly” softvera je obustavljen početkom 2019. godine, a danas nema podataka o (eventualnoj) daljoj saradnji Googlea i Kine, ili novom pokušaju ulaska kompanije na ovo tržište.

Piše: Ivan Trajković / AL JAZEERA