27.05.2024.
HomeNovostiAlbanski novinar Fahri Musliu u bezuspješnoj odbrani od klevete: Nisam Vučićev otac

Albanski novinar Fahri Musliu u bezuspješnoj odbrani od klevete: Nisam Vučićev otac

Fahri Musliu, ugledni je prištinski novinar, dugogodišnji dopisnik Rilindje i drugih prištinskih medija iz Beograda, kasnije i Glasa Amerike, albanske redakcije BBC-a, Radiotelevizije Kosova, saradnik Al Jazeere Balkans. Jedan je od suosnivača Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Punih 13 godina je klevetnička kampanja protiv njega realizovana na Kosovu i u Beogradu, ali i na nekim opskurnim hrvatskim portalima. Pripisano mu je da je biološki otac srbijanskog predsednika Aleksandra Vučića, prvi put u beogradskom nedeljniku Tabloid 2010. godine. Potom je ta izmišljotina godinama korišćena u različite svrhe, da bi na samom početku predizborne kampanje ime kolege Musliua najčešće izgovarao srbijanski predsednik Aleksandar Vučić, praveći od sebe žrtvu navodne opozicione predizborne kampanje – iako niko od opozicionara tako nešto nije ni pomenuo.

Fahri Musliu prenosi kako doživljava etiketu i gomilu kleveta koja prati njegovu porodicu.

  • Vaše ime i novinarski ugled iskorišćava srbijanski režim u predizbornoj kampanji, pripisujući opoziciji da iznosi laž o tome kako ste biološki otac Aleksandra Vučića. To nije prvi put da se suočavate s tom etiketom?

– Naravno da nije prvi put, jer se moje ime po raznim medijima i kod građana na celom Balkanu provlači već 13 godina, kao one španske ili turske TV serije, a po svemu sudeći neće biti ni posljednji put. Moje ime i novinarski ugled sada koristi srbijanski režim, pripisujući opoziciji da je tako zla i da na monstruozan način napada predsednika. A predsednik Vučić je reagovao na neke klevete opskurnih portala i za nekoliko dana moje ime je spomenuo nekoliko puta na nekim TV nastupima. Kasnije se pojavljivao i neki video snimak sa njegovim ocem, ne znam iz kog razloga. Taj snimak kruži po društvenim mrežama i portalima, a Vučić dokazuje kako ja nisam njegov otac, što je pokrenuo lavinu reakcija u Srbiji i na Kosovu, pa i po celom balkanskom prostoru.

Najodvratnija je bila neka pisana izjava šefa kabineta predsednice Kosova na platfomi X, što su preneli gotovo svi mediji na Kosovu. Na to je bilo oštrih reakcija jednog kolege i nekih drugih javnih ličnosti koji su tražili njegovu ostavku, a veoma oštro, podužim tekstom na Facebooku, reagovala je i moja ćerka koja je novinarka. Bila je monstruozna izjava i jedne osobe sa Kosova na TV Top News iz Tirane. To je, zapravo, atmosfera koju je izazvalo ponavljanje klevete.

Govoriti o nečijem nacionalnom poreklu, ko mu je otac ili majka i tražiti da se to utvrdi DNK analizom, praviti od toga nacionalno pitanje – dokaz je mentalnog stanja i frustracije ljudi i društva u celini. To se događa u Srbiji, na Kosovu, a, gle čuda, i u Albaniji, što je dokaz da ti ljudi i dalje žive u nekakvim plemenskim odnosima po definiciji krvi i tla.

  • Da li ste s nekim razgovarali o toj kleveti koja je svakako imala ozbiljnog uticaja na Vašu porodicu?

– Nisam želeo da da komentarišem tu prvu izjavu predsednika Vučića u kojoj pominje moje ime, jer mi je odvratno da komentarišem i da se bavim klevetama, čije god da su. Jadno je i bedno, žalosno i primitivno i jako neodgovorno kada se, pre svega političari, ali i novinari, bave tračevima, izmišljotinama, klevetama i privatnošću drugih, zarad nekog ličnog, prljavog interesa i nemoći, ne misleći da time nanose ogromnu štetu, uvredu i duševnu bol drugim osobama koje se pominju. To je dokaz njihove frustracije i nemoći pogotovo političara. Neka se Srbi i Albanci, a i ostali Balkanci, zabavljaju glupostima, pošto im je u krvi da se bave tračevima, klevetama i tuđim životima do kolektivnog transa. Time dokazuju da nemaju svoj privatni život, ni lični i profesionalni identitet.

Aleksandra Vučića nikad nisam sreo, jedino što sam pre nekoliko godina tražio nekoliko puta, preko njegove službe za kontakte sa medijima, da me primi kako bismo razgovarali o toj kleveti, ali samo sam jednom dobio odgovor da “predsednik ne može da me primi, jer je jako zauzet”.

  • Bili ste prinuđeni da demantujete izmišljotinu?

– Ponavljam, poznajem njegovu majku Angelinu, od 1985. ili 1986. godine, kao i na desetine koleginica, novinarki iz cele bivše države, kad smo se prvi put sreli u Skupštini SFR Jugoslavije ili Srbije, odakle smo izveštavali kao dopisnici, ona za RTV Novi Sad, a ja za prištinski dnevnik Rilindja. To druženje u skupštinama je trajalo sve do raspada bivše Jugoslavije i formiranja nove Savezne republike Jugoslavije. Ona je bila jedna otmena žena, vaspitana i kulturna, prava profesionalna novinarka, iskrena koleginica i drug, dobra supruga i jako posvećena majka. I žao mi je što i ona, pod stare dane, doživela takve traume od nečasnih ljudi, kojima nije do istine i činjenica.

  • Falsifikovana je i Vaša biografija?

– Nikad nisam radio na Televiziji Srbije (Radioteleviziji Beograd ili Radioteleviziji Novi Sad), niti u Tanjugu, kako izjavljuju neke psihopate, ili pišu razni mediji, a neko čak spominje da sam u Beograd došao 1968. godine. A istina je sledeća, koju ponavljam po ko zna koji put, iako činjenice pojedincima i nekim medijima, a da ne govorim o društvenim mrežama, nisu bitne. Posle završetka gimnazije, juna 1967. godine, 1. novembra počeo sam da radim kao učitelj u Osnovnoj školi “29. Novembar” u selu Brodosavce, opština Dragaš. U njoj sam radio do kraja novembra 1969, kad sam otišao u JNA. Nakon odsluženja vojnog roka 28. aprila 1971. nastavio sam da radim u istoj školi, sve do polovine oktobra 1972. godine, kada sam došao u Beograd na studije. U beogradskoj Gradskoj čistoći sam 1. novembra 1972. zasnovao radni odnos kao fizički radnik, u kući sam ostavio suprugu sa bebom od šest meseci i staru majku. I kako sad ja mogu da budem otac Aleksandra Vučića koji je rođen 5. marta 1970. godine?

  • Na Kosovu ste, kao, uostalom, i u Srbiji, iznosili svoje, često nepoželjne stavove. Da li je nastavljena kampanja Vašeg difamiranja i dovođenja vaših stavova u pitanje, u svetlu novih javno izrečenih i prenošenih laži?

– Ja sam svoj i uvek, još od srednje škole, iznosim svoje stavove za mene ispravne, a za nekoga nepoželjne, pogotovo za takozvane turbopatriote i sa jedne i sa druge strane, kojima patriotizam služi za pokriće njihovih mana i nesposobnosti.

Zbog svojih stavova često sam na meti dežurnih patriota i kritičara svega postojećeg, koji to čine zbog nekih sitnih ličnih interesa i uključe se u žestoke kampanje, ne birajući sradstva, zbog čega plaćam visoku cenu. Ja, ali i moja deca koju sam vaspitavao u tom duhu, da su istina, iskrenost, moralnost, poštenje, najveće ljudske vrline, bez obzira na to što živimo u žabokrečini u kojoj vladaju nemoralnost, laž, provincijalizam i to na celom balkanskom prostoru, gde ljudi ne vode računa o sebi i svojim problemima, već se bave drugima i to na veoma vulgaran i pokvaren način.

  • Vidite li ikakvu mogućnost da aktuelizovanje starih laži ikome donese nekakvo dobro u političkom smislu?

– Ne vidim nikakvu mogućnost. Naprotiv, donose zlo jer izazivaju mržnju, osvetu, nasilje pa i linčovanje, kao što se događa sa mnom. Jer, za nemoralna i primitivna društva oživljavanje starih laži i kleveta je zabava, duševna hrana, lečenje frustracija. Balkanci vole da uživaju na tuđim mukama po onoj narodnoj “nek’ komšiji crkne krava.”

  • Imate li podršku profesionalnih kolega sa Kosova i iz Srbije?

– Na žalost nemam, sa izuzecima. Nema više kolegijalnosti, solidarnosti poštovanja. Mediji su pokrenuli to moje linčovanje, prvo u Srbiji pa na Kosovu i po drugim sredinama Balkana. Još 2010. godine preneli su neke napise časopisa Tabloid Milovana Brkića, a oktobra 2014. i deo teksta od vrlo problematičnog hrvatskog portala (Dnevno.hr), bez provere činjenica i po sistemu “copy paste”, krene lavina. Tada su me mediji na Kosovu linčovali pet dana, čak urednici portala Radiotelevizije Kosova, čiji sam dopisnik bio osam godina, do kraja 2014. Na zahtev generalnog direktora intervenisali su na Wikipediji i falsifikovali biografiju Aleksandra Vučića, napisavši kako sam mu ja biološki otac i to su objavili na svom portalu. To mi je rekla osoba koja je izvršila to naređenje direktora, ali brzo je napustila tu firmu. To je dokaz da novinarstvo i novinari nemaju profesionalizma, jer ne poznaju ni standarde ni etiku.

Kad je prvi put krenula ta veća hajka 2014, bilo je novinara na Kosovu i u Albaniji koji su svojim tekstovima stali na moju stranu u moju “odbranu”, odnosno u odbranu istine, ali ne i Udruženje novinara Kosova. Nekoliko godina kasnije bilo je reakcija i u Srbiji, reagovali su NUNS, Danas, časopis NM i neki drugi portali koji su preneli naš intervju objavljen na portalu Remarker 2017. godine, u kojem sam izneo činjenice. Ali, to druge medije nije zanimalo i terali su po svome.

  • Kada smo pre tačno šest godina razgovarali, pomenuli ste da ste razmišljali o odlasku sa Kosova, o traženju azila. Verovatno sada ne mislite slično. Tada je Vaša porodica imala probleme. Kako je danas?

– Da tako sam rekao jer i to ne zbog sebe već zbog moje dece i unučadi od 10 i 15 godina koji su postali meta napada, uvreda i traumatizacije jer im je “ujak Srbin”. Međutim, sada ne mislim tako, jer imam ogromnu podršku porodice, a i unučići su porasli pa razumeju istinu i mogu se nositi sa tim budalaštinama.

  • Kako danas vidite odnose Srbije i Kosova, pregovori o budućnosti kao da su zamrli?

– Najbolji dokaz tih odnosa su ponašanja političara, građana i medija sa jedne i druge strane. I nakon 24 godine od završetka rata odnosi se nisu popravili, štaviše, distanca i mržnja su se produbile. Pre izvesnog vremena imali smo i upad terorističke grupe na teritoriju Kosova, u manastir Banjska, zarad “odbrane Srba”. Tada je poginulo nekoliko ljudi. Kad političari koji su u stanju da reše nesporazume, optužuju jedni druge i izjavljuju da nemaju poverenje ili lažu o tome da oni drugi žele rat… Zbog toga ne treba očekivati ništa dobro.

Nažalost, ti pregovori koje se nazivaju dijalog – ne znam zbog čega kada je Srbija potpisala kapitulaciju u Kumanovu juna 1999. godine – kad je Kosovo proglasilo nezavisnost februara 2008. i priznalo ga je više od 110 država. Ti pregovori traju isuviše dugo i bez konkretnih rezultata, jer svaka strana optužuje drugu da je kriva jer ne poštuje dogovoreno. Evropska unija, a i cela zapadna zajednica, pokazale su se nemoćnima da ubrzaju taj proces, ili imaju neke svoje interese, a sve to ide na štetu i Albanaca i Srba, pre svega Srba na Kosovu koji su taoci beogradske i prištinske politike i žive između nakovnja i čekića.

Mislim da SAD i EU konačni shvatile da moraju da ubrzaju rešenje tih odnosa zarad svojih interesa i na dobrobit građana Kosova i Srbije.

  • Pripisivano Vam je da radite za srbijansku Bezbednosno-informativnu agenciju, da ste radili u Državnoj bezbednosti, pa za Sigurimi, možda i za Amerikance (osim za Glas Amerike). Mogli bismo da zavšimo razgovor ekskluzivom: za koga, zapravo, radite?

– Da, to govore takozvani eksperti, sveznalice opet da bi privukli na sebe pažnju javnosti i da bi lečili svoje komplekse. Da sam saradnik UDB-e jer sam živeo dugo u Beogradu govore neki Albanci sa Kosova, ali i iz severne Makedonije, dušebriznici svoje nacije koja je njima glavni identitet, jer nemaju svoj lični i profesionalni pa se pokrivaju nacijom. A da sam bio saradnik i visoki oficir albanskog Sigurimija koji je po zadatku poslat u Beograd, govorio je na nekoj TV emisiji poznati folirant i bivši suradnik DB-a, Dejan Lučić koji je ‘70-ih i ‘80-ih godina, za račun Službe, pratio “neprijateljsko” delovanje kosovske dijaspore po Evropi. On je čak u toj TV emisiji, čiji snimak kruži na YouTubeu, rekao kako je služba uzela uzorke iz moje čaše iz koje sam pio vodu u nekom lokalu i na osnovu DNK analize došla do zaključka da sam ja “otac Aleksandra Vučića”.

A ja na te njihove tvrdnje odgovaram da radim za one službe koje plaćaju više, a to su CIA, MOSAD, MI 6.

Razgovarao: Bojan Tončić / AJB

Reklamni prostor

Ovdje može biti vaša reklama. animacija / logo / tekst

Posljednje vijesti