Srbija sve više liči na Kambodžu iz sedamdesetih godina prošlog veka, za vreme vladavine Crvenih kmera i njihovog vođe Pola Pota. U našoj nekada lepoj zemlji mirnih i pitomih ljudi na delu je otvorena tiranija, a ne diktatura. Zato se sve češće pitam da li ima svrhe sve ovo što pišem i govorim iz nedelje u nedelju? Da li pojedinac može bilo šta da napravi protiv te tiranije vlasti? Ipak, kad vidim da ljude osuđuju na zatvor samo zato što nisu čuli TV apel ili molbu predsednika Aleksandra Vučića da ne izlaze iz kuća, nastaviću da objašnjavam ko nas je, kako i zašto doveo do ovog beznađa.
Za mene ne postoji drugi način da se borim protiv zločina nad čovekom i čovečnosti. To što nam je uveden višednevni policijski čas za Uskrs i što nama penzionerima obećava da će nas za vreme policijskog časa pustiti čak tri puta nedeljno u šetnju po pola sata nije ništa drugo nego zločin protiv čovečnosti. Ta milostinja prema penzionerima najbolji je dokaz da je reč o tiraniji, jer ako može tri puta nedeljno, voleo bih da čujem objašnjenje zašto ne možemo šetati svaki dan? Objašnjenja, međutim, nema, niti će ga biti. I zato ću dok postojim iznositi samo činjenice.
Srbiju je krajem 20. i početkom 21. veka zadesila katastrofa kao ni jednu drugu državu u okruženju. U prelomnim periodima za čitav svet, imala je tu nesreću da je vode ličnosti ne samo nedorasle za državničke funkcije, nego i totalno asocijalni tipovi. Pogađate, reč je o Slobodanu Miloševiću i Aleksandru Vučiću. Vezivno tkivo između njih dvojice evo već pune tri decenije je četnički vojvoda i presuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj. On je i neoboriv dokaz da je u pitanju sistem vlasti koji proizvodi zlikovce.
‘Sklonište za hulje i zlikovce’
Taj sistem u Srbiji stvorila je “Služba”, kako kolokvijalnim jezikom nazivamo sve te, iz komunističkih vremena, nereformisane institucije Državne bezbednosti. Rodonačelnik tog sistema, moj kolega sa Fakulteta političkih nauka Jovica Stanišić, Miloševićev ratni načelnik “Službe, sada olakšava duši izjavom: “Kakvi izbori, kakve stranke i parlament, sve je u Srbiji ‘Služba’, ona je jedini kontinuitet.”
“Služba” je likvidirala prvog demokratski izabranog premijera Srbije Zorana Đinđića, onog trenutka kad je “čačnuo” u to osinje gnezdo, da bi promenio sistem. Streljali su ga dan pre nego što će izdati nalog da se pohapse svi ti veliki i mali kriminalci tipa Arkana i Legije, koje je “Služba” unapredila u komandante paravojnih jedinica, da bi, pod parolom odbrane srpstva, zajedno sa komunističkom Jugoslovenskom narodnom armijom, vodili ratove širom bivše velike države, ratove u kojima službena Srbija navodno nije učetvovala.
Danas, posle tri decenije, ponovo u jednom ratu sa nevidljivim neprijateljem i ponovo su na čelu Srbije isti su Miloševićevi ljudi, sa kojima smo u prethodna četiri rata katastrofalno poraženi. Ti gubitnici su Srbiju pretvorili u igralište za jahače političke apokalipse, a srpsku naciju u sklonište za hulje i zlikovce. Vrhovni komandant u ovom ratu je, što bi rekao Tomas Man, čovek koji ne razgovara, već drži govore i naglaba o svojoj navodnoj ugroženosti. Oko sebe je okupio najgore ljude, koji znaju da mogu da profitiraju samo u takvom sistemu na čijem je čelu on.
‘Crne pare’ državnog magacionera
I tu dolazimo do bitne razlike između Miloševića i Vučića. Prvi je “Službu” koristio da bi odbranio kolektivizam, na kome se se zasnivali ideologija komunizma i sistem komunističke vlasti, a drugi je zgazio čak i aktuelni nacionalistički, oktroisani Ustav, okupirao i zarobio državu sa svojim sledbenicima, koji su, što reče Tomas Man opisujući Adolfa Hitlera, “najgori ljudski šljam”. Sve živo u Srbiji je privatizovao i podredio sebi, pre svega pripadnike “Službe, kojima je sada jedini zadatak da odbrane njegovu vlast po svaku cenu.
Začutaću za sva vremena ako mi neko kaže ime i jednog predsednika države na svetu koji se kao naš hvali kako on lično nabavlja respiratore, kako kupuje bez tendera, jer “tako sada mora”. I, što je najvažnije, kako koristi “crne pare”, dakle kupuje “na crno”. Čije su to i odakle mu te “crne pare”, moraće na sudu kad-tad da objasni, naravno, ako pre toga sa tim “crnim parama” ne pobegne iz Srbije. Vrhovni komandant epidemije se i nesvesno toliko trudi da pokaže Srbiji koliko mu je stalo do vlasti da je sebe pretvorio u veletrgovca, dobavljača, magacionera i, na kraju, raznosača respiratora.
Na njegovu i našu žalost, virus se ne pridržava scenarija kojim on želi da sačuva vlast. Bolje reći, pridržava se samo utoliko što smo po zaraženosti od virusa postali lideri u regionu. Virus je ušao ne samo u bolnice, već i u njegovim partijskim kadrovima okupirani celi zdravstveni sistem Srbije. Medicinsko osoblje i lekari “padaju kao snoplje” u tom ratu, koji, u ime zarobljenih građana, vodi, kako sam kaže, hronično bolestan čovek.
Bjesomučna izborna kampanja
Javio mi se pre nekoliko dana mladi kolega i prijatelj, koji je pratio Vučićevo raznošenje respiratora po Srbiji, i kaže: “Tek kad kreneš iz Beograda vidiš da je cela Srbija na robiji. Samo Vučić i kompanija kao da su sišli s uma, proglasili rat protiv korone, a onda krenuli u besomučnu izbornu kampanju. Ne shvata, mučenik, da više nikakvih izbora sa njim i njegovima više ne može biti.”
Vlada nacionalnog spasa Srbije, bez koje više neće biti ni države, ni građana, mora prvo da nas oslobodi od Vučića, Šešelja, Vulina, Dačića i sličnih, ali i da istovremeno promeni “Službin” sistem, koji, pod plaštom politike, proizvodi sve njgore što nam ta vlast decenijama donosi.
Piše: Milojko Pantić, AJB
http://balkans.aljazeera.net/blog/raznosac-respiratora-u-doba-korone