Vučićeva deklaracija o Vojvodini – jeftina nacionalistička horor pričica

Nevešto kamuflirani radikalski režim u Srbiji ubrzano ostaje bez svih isprobanih parapolitičkih manevara kojima bi umirio opštu građansku pobunu, pa je mastermind Aleksandar Vučić odlučio da igra na proverenu, ali veoma izlizanu kartu širenja nacionalno zasnovanog straha među ubedljivo većinskim srpskim stanovništvom u Vojvodini.

Vučić se u svom nezadrživom sunovratu hvata i za najtrulije korenje velikosrpskog šovinizma, pa je – po ugledu na Slobodana Miloševića koji je krajem ‘80-ih godina prošlog veka svoj razuzdani ratni pir na Balkanu počeo unutrašnjim političkim obračunom sa takozvanim „autonomašima“ u Vojvodini – pomislio da bi mogao da se vrati toj temi i da pravde žedne građane Srbije zastraši potpuno izmišljenom i otužno jeftinom nacionalističkom horor pričicom o tome kako u Vojvodini buja secesionizam koji bi trebalo saseći u korenu.

Samo tako može da se objasni Vučićeva namera da 15. januara, na Dan državnosti Srbije i na crkveni praznik Sretenje, u Sremskoj Mitrovici, usvoji nešto što je on nazvao Narodna deklaracija o Vojvodini u Srbiji. Iako je nekoliko puta dramatično zastrašivao građane da će se „demokratskim i političkim sredstvima suprotstaviti separatizmu“, nikome dobronamernom i zdravim razumom i logikom opskrbljenom građaninu Srbije uopšte nije jasno o kakvom to separatizmu u Vojvodini Vučić priča.

Dom za 30-ak nacionalnih manjina

Multikulturalizmu posvećeni građani Vojvodine vole da se hvale kako je ta autonomna pokrajina u Srbiji dom za gotovo 30 nacionalnih manjina, ali sve one zajedno, čak i kada bi gajile separatističke tendencije, ne predstavljaju ni trećinu ukupnog stanovništva Vojvodine. Popis iz 2022. godine pokazuje da bezmalo 70 odsto građana Vojvodine pripada ubedljivo većinskom, srpskom nacionalnom korpusu, a jedina značajno brojnija je mađarska nacionalna manjina.

Međutim, ni Mađari u Vojvodini, a oni čine tek 10-ak odsto stanovništva Vojvodine, sasvim sigurno ne sanjaju o otcepljenju od Srbije, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što je svaki njihov potez pod budnim oko Saveza vojvođanskih Mađara, neprikosnovene političke partije među mađarskom populacijom u Srbiji. Taj savez je, s druge strane, pod čvrstom rukom veselog populiste, putinofilskog premijera Mađarske Viktora Orbana koji je, opet, verni kompanjon Aleksandra Vučića. Ništa manje važno je i to što je Savez vojvođanskih Mađara ustrojen kao nasledna monarhija kojom suvereno vlada porodica osnivača partije. Rezultat takvih okolnosti sasvim je jasan: čak i kada bi neki Mađari ili grupa njih samo pomislili da zagovaraju nezavisnost ili otcepljenje Vojvodine, najpre bi imali posla sa svojim sunarodnicima pa bi se tek, ako uopšte bude bilo potrebe, s njima obračunale srpske bezbednosne službe.

Naravno, sve ovo pod uslovom da idilično i profitabilno prijateljstvo Vućića i Orbana ne propadne, što je za sada malo verovatno. Naprotiv, iako se Orban u nekim situacijama nonšalantno pojavljivao u javnosti sa šalom na kome je prikazana mapa takozvane “velike Mađarske”, koja obuhvata i celokupnu teritoriju Vojvodine, Vučić ne samo da se pravio kao da ne zna za to, nego je svaki put nakon takvog manekenskog poteza Orbana prijateljstvo režima u Beogradu i Budimpešti samo dodatno jačalo.

Manjine ne razmišljaju o separatizmu

Vučićeva paranoična logika, ako je uopšte ima, ostavlja samo još dve mogućnosti: da na otcepljenju Vojvodine od Srbije ispod žita radi onih preostalih 20 odsto njenih građana koji nisu ni Srbi ni Mađari ili da zapravo neki od Srba žele da se otcepe od matice.

Dovoljno je minimalno poznavanje političkih prilika u Srbiji da bi se prva mogućnost odbacila kao potpuno apsurdna. Otkako su bratstvo i jedinstvo umrli zajedno sa Jugoslavijom sve što su nacionalne manjine u Vojvodini želele je da se srpska etnička većina pretvara kao da nisu prisutni u javnom diskursu. S druge strane, manjine imaju svoje nacionalne savete koje finasira država Srbija, informativni program i medije koje gotovo niko ne gleda, ne sluša i ne čita, nacionalne praznike kada oblače svoje nošnje, veselo igrajući i pevajući, što zabeleži i javni televizijski servis, imaju svoje škole ili nekoliko odeljenja u njima, udžbenike na svojim jezicima, pa čak i ponekog poslanika u Skupštini Srbije – i to je sve što im je potrebno i što traže, ni ne pomišljaju o nekakvom separatizmu. Naprotiv, iskreno ili taktički oprezno reći će vam da je Srbija država u kojoj su prava nacionalnih manjina na najvišem mogućem nivou, takvom da bi i neke članice Evropske unije mogle da nauče ponešto od Srbije.

Koliko su nacionalne manjine u Vojvodini pomirljive, najbolje svedoči slučaj prominentnog visokog oficira Vučićeve Srpske napredne stranke (SNS) Milenka Jovanova, koji trenutno obnaša vrlo uticajnu funkciju šefa poslaničke grupe SNS-a u Skupštini Srbije. Taj beskompromisni borac protiv civilizovanog dijaloga svojevremeno se zalagao za osnivanje „jezičkih patrola“ u Vojvodini, čiji bi cilj bio da utvrde ko se to u Vojvodini, koja ima šest zvaničnih jezika, usuđuje da govori bilo kojim drugim jezikom osim srpskim. Iako ta hospitalizacije vredna ideja nije sprovedena u delo, očigledno je dala rezultate, što se najbolje vidi po tome koliko se Vučićevi i poslanici pomenutog Saveza vojvođanskih Mađara, isključivo na srpskom jeziku, lepo razumeju i potpomažu u Skupštini Srbije.

San koji je postao noćna mora

Zbog svega navedenog preostaje samo jedna mogućnost, da Vučić svojom Narodnom deklaracijom o Vojvodini u Srbiji ima nameru da se obračuna sa nekim Srbima iz Vojvodine, koji doduše uopšte ne sanjaju nezavisnu Vojvodinu, već uređenu Srbiju u kojoj će institucije raditi svoj posao i u kojoj će postojati krivična odgovornost za kriminalno ponašanje. Međutim, upravo taj njihov san najveća je noćna mora za Vučića, pa je zato njihovu borbu za slobodu od radikalskog jarma ovenčanog nepotizmom, bahatošću, korupcijom i odbacivanjem svake odgovornosti proglasio separatizmom.

Potrebom za ulagivanjem svome zastranjenom šamanu Vučiću to su dokazali i premijer Vlade Srbije u ostavci Miloš Vučević, koji je rekao da „opozicija želi otcepljenje Vojvodine i u protestima vidi šansu za svoje planove“, kao i predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić koja je mudro zaključila da organizatori studentskih blokada nisu čak ni „autonomaši“ već „separatisti“ i da žele da se Vojvodina otcepi od Srbije.

Zbog te opservacije Ane Brnabić, po kojoj su „autonomaši“ evoluirali u „separatiste“, moglo bi se zaključiti da režim očekuje da Vučićevi fanovi, nafilovani strahom od otcepljenja Vojvodine i generalno mržnjom prema onima koji drugačije misle, aktivnije učestvuju u borbi protiv „neprijatelja“ celovitosti Srbije. Zato se Vučić i vratio korenima velikosrpskog šovinizma po receptu Slobodana Miloševića.

Miloševićeva ‘polazna točka’ bila je Vojvodina

Kao što je već rečeno, kada je Milošević krenuo u svoju krvavu turneju po bivšoj Jugoslaviji, polazna tačka bila mu je Vojvodina, u kojoj je pod njegovom komandom sprovedena takozvana „jogurt-revolucija“. Ta „revolucija“ nazvana je tako jer su instrumentalizovani demonstranti koji su dobili jogurt kako bi lakše podneli celodnevni boravak na ulici istim tim jogurtom gađali zgradu pokrajinske vlade u Novom Sadu, tražeći smenu tadašnje političke garniture koja je označavana kao „autonomaška“.

Dosadašnje ponašanje režima prema neistomišljenicima, kao što su prebijanje studenata i zaletanje automobilima u studentske blokade, nedvosmisleno pokazuje da bi Vučić voleo da njegovi sledbenici – zastrašeni Narodnom deklaracijom o Vojvodini u Srbiji – potegnu nešto jače od jogurta na sve koje on prokaže kao nove „autonomaše“ ili čak „separatiste“.

Ništa manje znakovit nije ni odabir mesta u kome bi deklaracija trebalo da bude usvojena. Iako je najavljivano da će čast da ugosti Vučića imati Novi Sad, čini se da ga je neko dobro savetovao da odustane od te ideje, jer bi u trenutnim okolnostima većina građana Srbije smatrala da odabirom Novog Sada Vučić zapravo provocira svoje političke protivnike i na neki način se ruga žrtvama tragedije na železničkoj stanici u tom gradu. Osim toga, nakon veličanstvenih skupova u Novom Sadu u kojima je dobrovoljno učestvovalo nekoliko desetina hiljada pravdoljubivih građana, okupljanje Vučićevih pristalica koje će pod prisilom dovesti autobusi iz svih krajeva zemlje, izgledalo bi mizerno u gradu veličine Novog Sada.

Istovremeno, Sremska Mitrovica podjednako je udaljena od Beograda i Novog Sada, što bi u simboličkom smislu moglo da se tumači kao integrativna tačka u vrlo podeljenom društvu u Srbiji – pored nje prolazi auto-put, a i Srem je tradicionalno snažno Vučićevo uporište, pa će „dovlačenje“ statista za njegov miting biti naizgled jednostavan logistički zadatak. Osim toga, u Sremskoj Mitrovici koja je višestruko manji grad od Novog Sada ta grupa ljudi koju Vučić uspe da napabirči, jer više nije tajna da sve više njih odbija da odlazi na fabrikovane događaje, izgledaće impresivnije na manjem prostoru.

Međutim, čak i ako se svi navedeni Vučićevi parapolitički porivi uvaže, ostaje nejasno kako mu je, budući da smatra sebe vrsnim pravnikom, promakla „sitnica“ zbog koje je usvajanje bilo kakve deklaracije o Vojvodini u pravnom smislu potpuno izlišno.

Ustav Srbije jasno i nedvosmisleno daje vrlo jednostavan odgovor o položaju Vojvodine u Srbiji, pa svojom nepotrebnom, ni u čemu utemeljenom deklaracijom Aleksandar Vučić brani ono što ni u kom slučaju nije napadnuto i nudi odgovore na pitanja koja nisu ni postavljena. On dosledno nastavlja svoju politiku u kojoj nema mesta za sagovornike, samozaljubljeno uživajući u sopstvenim konkluzijama nastalim na pogrešnim i zlonamernim premisama, proganjajući separatiste tamo gde ih nema, ostavljajući kao mogućnost jedino to da je on separatista od zdravog razuma.

Piše: Bojan Bednar / AJB