Već drugi put u ovoj godini, kosovska tema se neočekivano našla u zapećku interesovanja domaće javnosti. Prvi put je to postalo evidentno krajem februara i početkom marta, kada je organizovan protest zbog smena tužiteljki koje su radile na slučaju zloupotrebe i korupcije u Elektro-privredi Srbija, a najnoviji slučaj sa Protestom protiv nasilja, kao da se stavila tačka na sve druge probleme u Srbiji, uključujući i kosovski.
U slučaju tužiteljki, bilo je očigledno da se više ljudi u Beogradu okupilo zbog podrške njima, nego što je to bio slučaj u demonstracijama desničara i patriotske opozicije. I sve se to dešava u sred pregovora o francusko-nemačkom planu za Kosovo. Kada je reč o Protestu protiv nasilja, gotovo da niko, sem neuspešnih spin-pokušaja vlasti, ne govori o Kosovu.
Kosovo je, po svoj prilici, postala deplasirana tema. A, kako i ne bi, kada su i najzagriženije pristalice politike da je Kosovo srce Srbije, postale svesne da je predsednik Srbije svesno žrtvovao da ne kažemo prodao, Srbe sa severnog dela Kosova. Aleksandru Vučiću je važnije bilo da na njegov miting u Beogradu dođu Srbi sa Kosova, pa čak i sa autobusima sa kosovskim tablicama, nego da, kako tako, sačuva poslednje utočište u Zvečanu, Leposaviću, Zubinom Potoku i Severnoj Mitrovici. Kosovski premijer Albin Kurti je iskoristio ovu Vučićevu bolesnu potrebu i zauzeo zgrade opštine u severnom delu Kosova. Nemali broj Srba sa Kosova je ovakvu situaciju okarakterisao kao prodaju Srba sa Kosova za besplatni prevoz do Beograda sa albanskim autobusima. Da budemo iskreni, kosovske tablice su, ipak, propisno bile prelepljene stikerima, oni delovi koji asociraju na kosovsku državu.
Šta je sve Kosovo dobilo za vrijeme Vučića
Vučićeva politika prema Kosovu je potpuno deprimirajuća i demotiviše ljude da se aktuelno uključe u rešavanje kosovskog problema. Sve što je mogao, od dolaska na vlast do danas, on je predao Kosovu. Pri tom, stalno se poziva na prethodne vlasti i krivi ih za stanje u kojem se Srbija našla zahvaljujući njima po pitanju Kosova. To je apsolutno neistinito. Podsećanja radi, bivši predsednik Srbije Boris Tadić u dva navrata je odbio zahtev tadašnje kancelarke Nemačke Angele Merkel da Srbija ukine i povuče paralelne institucije na Kosovu. Sve to, i još mnogo više, učinio je Vučić prihvatanjem Briselskog sporazuma. Srbija je tim sporazumom ostala bez svoje policije, pravosuđa i mogućnosti da po srpskim zakonima na Kosovu budu birane institucije lokalne samouprave. U međuvremenu, 15. decembra 2016. godine, dakle tokom Vučićeve vlasti, Kosovo je dobilo telefonski pozivni broj – +383, kao i saobraćajne tablice zbog kojih je skoro izbio oružani sukob. Čak i ono što Vučić ni za živu glavu nije hteo da preda Prištini u ruke, učinio je. Radi se o jezeru Gazivode, kao i o kompletnom energetskom sistemu.
Da ne govorimo o tome da te jeste, te nije prihvatio francusko-nemački plan za normalizaciju odnosa, a svi znamo da jeste. To, uostalom, potvrđuju i preostale strane u pregovorima uključujući EU i SAD. U Srbiji priča jednu priču, a u inostranstvu drugu. Pravda se da ništa nije potpisao, a iz Brisela i Vašingtona tvrde da potpis nije ni potreban, jer je sve prihvatio.
Dodatno amortizovanje patriotizma u Srbiji, kada je u pitanju Kosovo, usledilo je posle Vučićevog uključenja u program CNN. Na tri puta postavljeno pitanje o tome da li će Srbija da prizna Kosovo kao nezavisnu državu, Vučić nijednom nije odrečno i hrabro, kako kaže da inače to radi u razgovorima sa stranim sagovornicima, rekao – Ne! Umesto toga, jednom se pravio da ne čuje pitanje, a u ostala dva slučaja je govorio o poštovanju Povelje UN i normalizaciji odnosa sa Kosovom.
Nisu građani Srbije, dakle, krivi što su poprilično nezainteresovani za dešavanja na Kosovu. Čak i najozbiljniji incidenti i sukobi sa KFOR zbog upada kosovskih specijalaca u zgrade opština na severu Kosova, kao i pokretanje jedinica Vojske Srbije ka administrativnoj liniji sa Kosovom nisu, što je Vučić svakako očekivao, probudili građane.
Masovni protesti u Srbiji
Vučić se svojski trudio da kosovska tema “zameni” proteste u Beogradu i ostalim delovima Srbije. Preko svojih satelita pokušao je da Kosovo nametne kao temu protesta, da se u neki od zahteva protesta umetne i situacija na Kosovu, ali bolno primetno nije uspeo. Dao je sve od sebe, ali mu nije pošlo za rukom. Tragedije koje su se desile u Srbije i “funkcionisanje sistema” su ujedinile narod i po prvi put jasno i glasno je stavljeno do znanja vlastima u Beogradu da je dosta bilo svega onoga što je vlast učinila.
Protesti protiv nasilja se organizuju jednom nedeljno i potpuno je nejasno zašto ti veliki borci za srpstvo i Kosovo ne iskoriste neke od preostalih šest dana u nedelji i protestuju protiv dešavanja na Kosovu. Vučić uporno pokušava da, kroz razne desničarske organizacije, uništi te proteste. Tako su najavili svoj protest za sat vremena pre početka Protesta protiv nasilja, posle čega bi se priključili tom protestu. Kada su organizatori pomerili Protest protiv nasilja za dan kasnije, oni su brže-bolje, svoj skup, takođe, najavili za dan kasnije. Na prvobitan poziv, odazvalo se svega tri do pet “boraca za srpstvo”.
Iz svega navedenog, jasno je da Kosovo više nije dominantna tema u Srbiji. Čak i u situaciji kada po prvi put od početka kosovske krize Priština trpi ozbiljne packe od svojih saveznika zbog nasilnog i neodgovornog ponašanja, Kosovo je u drugom planu. Svemu ovome je kumovala i politika Vučića prema Srbima na Kosovu uz asistenciju Srpske liste. Mnogo je tu mutnih stvari, interesa, pritisaka i ucena da bi to bila neka razumna priča o brizi za Srbe na Kosovu. Vučić je polako, ali sigurno, postao žrtva sopstvene politike prema Kosovu, od koje, po svemu što smo imali prilike da vidimo, ruke dižu i kosovski Srbi.
Piše: Nenad Kulačin / AJB