Za samo nekoliko dana 2023. država Srbija je okruženju pokazala sa kakvom će pošašću morati da se suočava (okruženje), a manjinskim ostacima građanstva unutar vlastitih granica da optimizam ostave za lične planove i nastojanja. Oni istrajniji neće se predati ni u javnim poslovima, ali, za početak, konstatujmo izvesnost: srbijanski je režim iskazao autentično prozirno licemerje u dva krupnija događaja, prilikom verskog obreda u Zagrebu i na skarednoj svetkovini o godišnjici utemeljenja nakazne tvorevine bosanskih Srba u čijim će okvirima biti počinjeni zločini koji su obeležili kraj 20. veka u Evropi. Iskazao je mirnodopski kontinuitet u ratnim ciljevima i otklonio svaku nedoumicu da se sa ljudima iz te klike može racionalno razgovarati.
Uoči pravoslavnog Božića srbijanski je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, uz sasluženje patrijarha srpskog Porfirija, pokušao ono što će koji dan ranije nazvati ”odleđivanjem” odnosa sa Hrvatskom, po nalogu, kako je rekao, predsednika Srbije. Zla sudbina srpskih nacionalista je, eto, da su ih moćni i razumni prinudili da se prizovu razumu, ili je Vučić, u svojoj grotesknoj, luzerskoj ekvilibristici poželeo da namah pruži ruku ka Evropi, a ona je najbliža preko Bajakova, odnosno Zagreba. Jer, niko racionalan ne veruje Vučiću da bi se bez preke potrebe pajtao sa susedstvom, pogotovu sa Hrvatima koji su njegova mahnita fascinacija, konstantna meta njegovog govora mržnje.
Neće biti da se nešto krucijalno promenilo u Vučićevom stavu od avgusta prošle godine, kada su građani Srbije i hrvatski ugostitelji na Jadranu saznali bolnu istinu da srbijanski predsednik, dok je živ, neće u Hrvatsku na more, do izričitog naloga Dačiću, te mantijaškom dužniku Porfiriju i ministru za ljudska i manjinska prava Tomislavu Žigmanovu, da peglaju diplomatske gafove i sumanute izjave beogradskih zvaničnika.
O agresiji i iskoraku
Šta god bilo posredi, nije Miloševićev portparol smrti i Vučićev šef diplomatije bio pravi izbor za demonstraciju prijateljskih namera; zato su obojica, Vučić i Dačić, sa sve licemernim tamjan-poklonikom Džonija Štulića, popili lekciju od hrvatskog premijera.
“Hrvatska je bila žrtva agresije Miloševićevog režima i ta činjenica živi s nama, živi s obiteljima nestalih, s vojnicima, braniteljima, civilima. To naslijeđe je teško”, kazao je Andrej Plenković.
Kazao je i to da se pomirenje mora zasnivati na činjenicama i istini, i najavio da će njegova vlada učiniti sve da se pronađu nestali, ali i da se grade mostovi solidarnosti. Izustio je i očiglednu neistinu: “Utemeljili smo povjerenje koje nam daje okvir suradnje i zadovoljan sam što smo napravili velike iskorake“. Valjda je i to politika.
Malih iskoraka, istina, ima, ali su u Srbiji poslednjih godina najveći publicitet – onaj koji isključuje poverenje – dobijale izjave sumasišavšeg verbalnog likvidatora Aleksandra Vulina koji je poistovećivao sve Hrvate sa ustaškim koljačima, pravdao zločine, vređao žrtve. Ali, i njegovog nalogodavca Vučića koji je odnos Srbije i Hrvatske sveo na lični, stupidno isticavši da ga Hrvati mrze zbog toga što je on lično ostvario suficit Srbije u robnoj razmeri sa Hrvatskom i “zato što ih je Srbija ekonomski prestigla”.
Nije se klonio ni vulinovskih izjava, a takva je ona iz juna prošle godine: “Kada su Hrvati imali svoj stav, osim negativnog prema Srbiji, a ne odnos čopora?! Mislim da su Hrvati u jednom u pravu: najgore je što nemate svoje mišljenje. Pa kad mi pokažu kakav je bio njihov odnos, osim negativnog prema Srbiji, a ne čopora… Nisam to primetio” (Ohrid, samit Otvoreni Balkan).
Odmetnički praznik zločina
Tek su pravoslavni vernici u krugu porodice i uz zvuke mitraljeskih rafala, te topovskih udara proslavili praznik, stigao je još jedan: godišnja srpska regionalna manifestacija suicidnog uživanja u novoj anticivilizacijskoj “tradiciji”, zapravo prazniku zločina, kako je tu tragičnu veselicu nazvao banjalučki sociolog Srđan Šušnica (Danas, 10. januar).
Slavio se u Istočnom Sarajevu dan na koji je nekakva nelegalna skupština, predvođena ratnim zločincem Radovanom Karadžićem, proglasila svoju državu.
“Nakon samoproglašenja RS 9. januara, ista ta odmetnička skupština usvojila je niz strategijskih i operativnih odluka kojima se postavljaju ratni ciljevi RS i nalažu ratne akcije osvajanja teritorija, odvajanja srpskog od nesrpskog stanovništva i uklanjanje nesrpskog sa osvojene teritorije. Tog 9. januara makijavelistički je ozakonjen genocid kao alat i učinjen je prvi formalizovani korak u provođenju politike istrebljenja nad ne-Srbima na osvojenoj teritoriji, ali politike terorisanja građana BiH u opkoljenim gradovima i enklavama. To je čin kojim je ozakonjen kulturocid i negiranje Bosne, zatiranje bosansko-hercegovačke istorije i kulturnog nasljeđa, kojim je uništeno društveno i kulturno tkivo onakve BiH kakvu pamte generacije rođene prije druge polovine 1970-ih”, konstatuje Šušnica.
Nije nevažna činjenica da je Aleksandar Vučić na proslavu u Istočno Sarajevo poslao svog sina i iskoristio, kao i obično, priliku da se predstavi kao žrtva. Mediji su objavili ovu činjenicu, neki i komentarisali, a onda je Vučić odaslao demanti. “Lagali su podjednako i tajkunski mediji u Beogradu, i zagrebački i sarajevski, kako je (Danilo Vučić) deo zvanične delegacije Srbije, kako to ni Staljin ni Tito nisu radili, a odlazak na oba mesta bila je samo Danilova želja i ništa više“, napisao je Vučić na Instagramu.
Želja je detetu (24 godine) ispunjena, a portal Istraga objavio je obaveštenje Ambasade Srbije upućeno Ministarstvu spoljnih poslova BiH o boravku predsednikovog sina u Bosni i Hercegocini. Protokolarni akt ne sadrži informaciju o statusu Danila Vučića; ostaje činjenica da je predsednikov sin išao u Bosnu i Hercegovinu o državnom trošku, sa pet telohranitelja (obezbeđenje je, naravno, neophodno i nesporno). Ostaje i da se pamti Vučićevo šizofreno bahaćenje ovim povodom.
Slavna genocidna armada
I, konačno, ono što prevazilazi simboliku: na svečanoj loži, među počasnim gostima našli su se Danilo Vučić i Darko Mladić, dva uzvanika čije je prisustvo uslovljeno njihovim poreklom. Sin realizatora genocida nad Bošnjacima Ratka Mladića i sin saučesnika u udruženom zlikovačkom projektu (mirnodopski na stranu).
Mladić junior objavio je uoči odlaska u Bosnu i Hercegovinu svoj prvi novinski napis, u Večernjim novostima. Iskusno, stilski ujednačeno i lažljivo (prepoznatljiv manir urednika Novosti i utemeljitelja srbijanske ratne propagande Milorada Vučelića), potpisnik prigodno analizira: “Na samom početku u miru, skoro odmah nakon proglašenja Republike Srpske, najjača ratna koalicija svih vremena povela je rat protiv nje sakrivena iza paravana UN i dojučerašnjih sugrađana i komšija koji su pristali da budu njihova pešadija. Republika Srpska nije imala saveznika osim Srbije i Crne Gore koje su tada bile zajedno u Jugoslaviji. Kada je poveden rat protiv nje, ona čak nije imala ni vojsku. Tek dva meseca nakon početka ratnog haosa, Republika Srpska formira svoju vojsku. Veliku i časnu Vojsku Republike Srpske. Uprkos teškom ratu, najžešćim i nehumanim sankcijama koje savremeni svet poznaje i koje su pogađale ceo narod, uprkos teškoj nestašici svih resursa, uprkos raznim operacijama lažnih zastava nakon kojih su sledile još žešće sankcije a potom i bombardovanja NATO-a, Vojska Republike Srpske je u nekoliko navrata vojnički dobila rat. Pobede koje smo u najtežim mogućim uslovima izvojevali hrabrošću i genijem vojnika, oficira i komandanata krale su zapadne diplomate za pregovaračkim stolom UN. Iza scene mirovnih pregovora pretnjama, ucenama, agresijom produžavali su rat dok su se pretvarali da su neutralni i humani u građanskom ratu koji su izazvali a za to optužili Srbe.“
Kakav koncentrat laži i zla, kao voćni sirup za rastvaranje i popovskim zamasima osveštana česmovača, da se prenosi i prepričava.
U ime naroda
Drugi je, pak, sin bio tek dokaz prisustva Aleksandra Vučića koji se, trenutno, uzdržava od pokazivanja pravog lica opasnog nacionaliste; nije ništa govorio (sin), makar zvanično, želju je ostvario, a premijerka Srbije Ana Brnabić, zvanično i duboko potrešena novinskim napisima, kaže da je Vučić rekao da je “ponosan na Danila što ga je vaspitavao u tom duhu da voli RS i da iz godine u godinu želi da bude tamo na taj veliki i važan datum za RS i srpski narod“.
Delegacija Srbije bez nelagode je saslušala obrazloženje koje je, povodom odlikovanja predsednika Rusije Vladimira Putina izrekao Milorad Dodik (“doprinos saradnji dve države”), te njegovu besedu o istorijskoj ulozi predvodnika srpskog naroda koja se može sažeti u rečenici: “Ovo vrijeme moramo iskoristiti mi koje je narod birao da objedinimo srpski narod”.
Pokušaj da se odgovori na pitanje iz naslova ovog teksta osuđen je na neuspeh utoliko što se suočavamo sa odsustvom politike, proklamovanih ciljeva i konzistentnih nastojanja da se oni ostvaruju. Danas je Srbija – ima, možda neke vrednosti u priznanju, ali ne i utehe njenim žrtvama – autokratska država delegitimisanih institucija, nesputanih kriminalaca, mafijaške reket piramide, strahovlade i obračuna sa neistomišljenicima. Amoralno društvo ignorisanih ili prezrenih civilizacijskih normi, zgaženog osećanja građanstva i individualnosti, poniženih stvaralačkih vrednosti i afirmisanih poslušnika i apologeta nepatvorenog zla.
Takva država i društvo čvrsto stoje iza regionalnog štetočinstva; prošlo je vreme ubijanja, ostala je pretnja, bezobzirno usmerena ka buđenju starih strahova kod susednih naroda. Od već iskazane svireposti agresora; strahova podstaknutih novom bezumnom militarizacijom, svenarodnim osećanjem bratstva sa svetskim parijom i neljudskim ruganjem žrtvama. Tako nikakva, sposobna je jedino da smeta drugima i konstantnim pretnjama bude činilac opasne destabilizacije. A režim koji Srbijom vlada nije, arhaično rečeno, “odnarođen”, budući da vlada u ime većine koja bolesno uživa u nerazumnim projekcijama sopstvene veličine i značaja.
Finili su, Mare bali… u međuvremenu nam je stiglo još jedno potezanje raspoloživog naoružanja i trofeja iz ratnih pohoda, u novogodišnjoj noći po julijanskom kalendaru; proslavilo je vaskoliko srpstvo svoju kalendarsku i suštinsku različitost u odnosu na svet.
Dan kasnije, 14. januara, usledila je nova prilika. Ni za šta.
Piše: Bojan Tončić / AJB