Upotreba soničnog oružja protiv građana koji su 15. marta mirno stajali i u tišini odavali poštu poginulima pod nadstrešnicom, dovela je Aleksandra Vučića u škripac. Predstavnici srpskih vlasti već nedeljama tvrde da se ništa nije dogodilo, da nikakvog napada nije bilo, ali je to poricanje uzaludno. Postoje video snimci i svedočenja hiljada ljudi koji jasno govore da je, po svemu sudeći, naprednjački režim izveo teroristički napad protiv građana sopstvene zemlje.
Uostalom, naprednjački funkcioner i Vučićev bliski saradnik Vladimir Đukanović je uživo na TV Informer proslavljao udar na demonstrante i jasno i glasno uzvikivao da je upotrebljen zvučni top. Isto to je rekao i Vučićev omiljeni propagandista Dragan J. Vučićević, takođe u slavljeničkom raspoloženju, inspirisan patnjom nedužnih ljudi, među kojima je bilo i trudnica, dece, hroničnih bolesnika. Nevešta pravdanja i laži ministra policije Ivice Dačića, koji je pokušavao da zataška slučaj, takođe jasno svedoče o krivici režima za upotrebu soničnog oružja koje je zabranjeno u Srbiji.
Pritisak domaće i međunarodne javnosti postali su nepodnošljivi, pa je Vučić bio prinuđen da nešto preduzme. Dosetio se da pozove rusku Federalnu službu bezbednosti da utvrdi da li je u Beogradu zaista upotrebljen zvučni top ili neko slično oružje, te da razreši providnu misteriju. Navodno je predsednik pozvao i FBI sa istom idejom, ali oni se nisu odazvali pozivu.
Nemoguća misija
Vučić je pre nekoliko dana saopštio da su uposlenici FSB-a stigli u Srbiju i da rade na istrazi čitavog slučaja, te da će izaći sa svojim stavom oko zvučnog topa. Da nije tragično, bilo bi samo komično. Uzimati FSB kao relevantnu instituciju za utvrđivanje istine o bilo čemu, a pogotovo o suzbijanju antivladinih demonstracija – potpuno je sumanuto i rastavljeno od zdravog razuma.
FSB nije nikakva služba koja se bavi bezbednošću zemlje, već tajna policija koja služi režimu Vladimira Putina. Sa delovanjem FSB-a povezuju se silna kršenja ljudskih prava, progon demokratski nastrojenih građana Rusije, zlostavljanje protivnika režima i slični krimeni. O trovanjima opozicionara novičokom, ispadanju raznih ljudi kroz prozor, ubistvima novinara i aktivista da i ne govorimo.
Još kad aktuelnim represalijama dodamo znamenita postignuća iz prošlosti FSB-a, kad se ova služba zvala KGB, odnosno NKVD, slika postaje mračnija od polarne noći. Reč je o instituciji koja je u doba Josifa Staljina bila direktno odgovorna za utamničenje nebrojenih nevinih ljudi u konc-logorima Gulaga, te za smrt desetina miliona ljudi, do dana današnjeg nije utvrđen čak ni približan broj. Očekivati od takve službe da obavi nezavisnu, poštenu istragu o upotrebi zvučnog topa, te da utvrdi istinu o bilo čemu na ovom svetu – ravno je očekivanjima da će Vučić postati demokrata odan liberalnim vrednostima. Rečju – nemoguća misija.
Vulinovo priznanje
Dobro, predsednik nije ni pozvao agente FSB-a da bi istina bila utvrđena, već da bi zamazao oči javnosti, napravio još jednu manipulaciju i pokušao da sakrije šta se zapravo dogodilo u Ulici kralja Milana tog 15. marta. Potpredsednik Vlade u ostavci, Aleksandar Vulin, takođe je najavio dolazak agenata FSB-a i rekao da će njihova reč o soničnom oružju biti konačna. Logična izjava za čoveka koji je od istog tog FSB-a dobio orden za uspešnu saradnju, i koji se ponaša kao da je agent Kremlja, a ne srpski političar.
Putovao je Vulin nedavno u Moskvu, gde se sreo sa ministrom spoljnih poslova Rusije Sergejom Lavrovim. Tom prilikom dvojica zvaničnika izrazili su zajedničku zabrinutost zbog “pokušaja obojene revolucije i destabilizacije Srbije od strane zapadnih obaveštajnih službi”. Vulinovo putovanje i šturo saopštenje sa sastanka zbili su se krajem februara. Samo mesec dana kasnije omiljeni srpski političar u Kremlju, dobitnik ordena zločinačke ruske službe, dao je opširniju izjavu za RIA Novosti, gde je objasnio kakva je uloga Rusije u burnim događajima koji se poslednjih meseci odvijaju u Vulinovoj drugoj domovini, Srbiji.
Vulin je rekao da su vlasti Srbije zahvalne ruskim specijalnim službama na informacijama koje pomažu u borbi protiv obojene revolucije. Rekao je i da ruske službe “znaju kakva je opasnost koja preti Srbiji“. Podsetio je da su se ranije specijalne službe Rusije i Srbije zvanično dogovorile da sarađuju u borbi protiv obojenih revolucija i da „to i dalje ostaje na snazi“. Slagao je da poštuje građane koji učestvuju u protestima, ne poštuje on građane, već ih prezire, kao i svaki totalitarni um, a potom je naprosto briljirao: “Smatramo da stranci ne treba da se mešaju u sve ovo. I moram da priznam da je sada opšte poznata činjenica da je reč o obojenoj revoluciji, koju finansiraju i organizuju zapadne obaveštajne službe“.
Standardna kremaljska propaganda
Vulinu treba zahvaliti samo na tome što mu je jezik brži od pameti, zbog te njegove osobine izleću mu priznanja kakva Vučić nikada ne bi podelio sa javnošću. U Vulinovoj salati od reči vrednost ima samo jedna informacija, a to je da Kremlj aktivno pomaže naprednjačkom režimu u borbi protiv studentskih i građanskih protesta. Sve drugo što je Putinov poslušnik izgovorio spada u standardnu kremaljsku propagandu. A na osnovu tog priznanja mogla bi da se rodi sumnja kako su upravo ruske službe odgovorne za ono sonično oružje upotrebljeno protiv pobunjenih građana.
Obojene revolucije nisu ništa loše, one nastaju iz težnje većine grašana ka uspostavljanju liberalnog demokratskog poretka. Srbiji ne preti nikakva opasnost, jer demokratizacija nije nikakvo zlo, naprotiv. Opasnost preti jedino autoritarnom režimu Aleksandra Vučića, protiv kojeg su se podigle široke mase građanstva, revoltirane ubistvom 16 ljudi u Novom Sadu, usled nadrealne korumpiranosti i nekompetencije naprednjačke klike. Građani bi naprosto da žive u drugačijem poretku, gde sva vlast ne bi bila skoncentrisana u rukama jednog čoveka.
Nikakve zapadne službe ne finansiraju proteste, niti ih podstiču. Građanima su jednostavno dozlogrdili bezakonje, kriminal, korupcija, povezanost vlasti sa mafijom, represija, zatiranje slobode mišljenja i govora, nepoštovanje ljudskih prava, te stradanje nedužnih ljudi zbog bahatosti režima. A hranu i piće koje ljudi donose studentima ne finansira niko sa strane, već sami građani pomažu mlade koji su pokrenuli Srbiju. Naravno, režimlijama koji znaju samo za pritiske i nasilje, za manipulacije i represiju, takva dobrovoljna masovna solidarnost posve je neshvatljiva pojava.
Pod paskom ruskih službi
U Vulinovom priznanju najluđi je deo o tome da “stranci ne treba da se mešaju u sve ovo”. Srpski političar mirno priznaje da strana država, zločinačka Rusija, pomaže srpski režim u borbi protiv sopstvenih nezadovoljnih građana, i to priznanje izgovara za zvanično propagandno glasilo te iste strane, tiranske države – a potom se buni protiv mešanja stranih sila u zbivanja u Srbiji, koje je pritom i izmišljeno. Pa to ne bi smislio ni neki autor naučne fantastike, iz prostog razloga što bi čitaocima takva izmišljotina zvučala sasvim neubedljivo.
Nije Vulin jedini koji se uzda u Kremlj, na istoj liniji je i sam predsednik Srbije. Početkom marta Vučić je razgovarao sa Putinom posle dužeg vremena, a u tom razgovoru je bilo reči i o famoznoj obojenoj revoluciji. Baš kao i Vulin, i Vučić se svako malo poziva na ruske službe, samo ne daje ovako otvorena priznanja. Prošle godine predsednik je govorio kako su mu ruski agenti najavili da će biti nemira i pokušaja državnog prevrata u Srbiji. A kad kagebeovci nešto kažu, to je za Vučića svetinja, neupitna istina. Sasvim logično, budući da on po svojim uverenjima pripada svetu neslobode, autoritarnosti i tiranije, baš kao i ruski agenti.
Naprednjački režim se već dugo oslanja na Kremlj kao na prirodnog saveznika, pretvarajući usput Srbiju u rusku guberniju na Balkanu. Na kraju tog antievropskog, antiliberalnog i antidemokratskog procesa dobili smo agente FSB-a koji nam vršljaju po zemlji, otprilike kao da smo 1948. godine potpisali Rezoluciju Informbiroa. I gotovo niko to ne tematizuje, niti diže paniku, ni opozicija, ni protivnici režima, ni razne nezavisne grupe i organizacije, pa ni slobodni mediji. Ali zato se svi redovno obrušavaju na Evropsku uniju.
Udri po EU, ne diraj Rusiju
Dobro, i za to ima razloga, ali to su ipak neuporedive stvari. Kremlj nas drži pod šapom i trudiće se da nikad ne postanemo demokratska slobodna zemlja, EU je nešto drugo, sa svim njenim slabostima. Ako se sporečkamo sa Evropom, niko neće biti otrovan novičokom, niti će biti izbačen kroz prozor. Ako ne želimo da se kod nas rudari litijum, to se neće ni dogoditi, bez ikakvih posledica. Ako izaberemo demokratsku vlast i odlučimo se da istinski promenimo društvo, dobićemo podršku iz EU. Iz Kremlja takvu podršku nikad nećemo dobiti, oni će uvek podržavati antidemokratske i antievropske snage, i uvek će raditi na našoj propasti.
Međutim, uprkos tim očiglednim činjenicama, opozicionari otvorena pisma pišu samo evropskim zvaničnicima, držeći im pridike, a nikom ne pada na pamet da se obrati Lavrovu ili – ne daj bože – Putinu. Valjda je opozicionoj javnosti sasvim u redu da po Srbiji vršljaju zlikovci iz ruskih službi, da Srbija bude ruska pudlica, da budemo u savezništvu sa državom koja vrši invaziju i nebrojene ratne zločine na susednu zemlju i da Kremlj otvoreno radi na suzbijanju naših građanskih protesta.
Povodom poslednjeg takvog pisma koje je Dragan Đilas, lider Stranke slobode i pravde uputio Marti Kos, istoričar Milivoj Bešlin napisao je kratak, ironičan komentar u kojem se ogledaju duboki problemi srpskog društva, pogotovo njegovog opozicionog dela. Veli Bešlin: “U paralelnom univerzumu: onaj koji zamišlja da je lider opozicije, uputio otvoreno pismo Lavrovu i prekorio ga što su nam Rusi poslali zvučni top i još sad FSB laže o njemu… I taj isti ‘lider’ okupio opoziciju i osmislio plan za političku artikulaciju građanske pobune”.
Nažalost, daleko smo mi od tog paralelnog univerzuma, mada nema ničeg normalnijeg, logičnijeg, pa čak ni očiglednijeg od onoga što je Bešlin naveo da bi uradio vođa opozicije. Da živimo u takvom paralelnom univerzumu, sa takvim opozicionim liderima, Vučić odavno ne bi bio na vlasti, Rusija bi bila pod srpskim sankcijama, a Srbija bi davala svoj doprinos borbi starog kontinenta protiv nadolazećeg fašizma. Tragedija je u tome što kod nas minimum najobičnije političke normalnosti ima status pustih snova.
Piše: Tomislav Marković / AJB