Od dolaska Srpske napredne stranke na vlast, pre deset godina, s vremena na vreme, pa sve češće, srpski zvaničnici najavljuju veliki povratak obaveznog vojnog roka, koji je ukinut 1. januara 2011. godine, od kada armiju služe samo oni koji to odista žele. Uprkos velikoj popularnosti militarizma u Srbiji i uprkos tome što se, posebno poslednjih godina, dobrovoljno bivstvovanje u kasarnama reklamira, pa čak i donosi određen mesečni prihod – nije veliki broj mladića i devojaka koji se javljaju na oglase koje raspisuje Ministarstvo odbrane Republike Srbije. Od 2011. do 2018. godine, recimo, samo je 11.000 mladića i devojaka samoinicijativno obuklo uniforme.
Stručnjaci su, uglavnom, do sada sa podozrenjem tumačili najave ponovnog uvođenja obaveznog vojnog roka, smatrajući da država Srbija, kao prezadužena zemlja (javni dug je krajem prošle godine prešao 30 milijardi evra), nema dovoljno novaca za ovu “avanturu”. Ne postoje zvanični podaci koliko bi “avantura” mogla da košta, ali neke procene kažu da bi – u zavisnosti od modela – cena obaveznog vojnog roka mogla na godišnjem nivou da iznosi od 90 do 130 miliona evra. Čak, prema analizi koje je Ministarstvo odbrane izradilo u novembru 2016. godine, prva godina vraćanja redovne vojske koštala bi 70 milijardi dinara, odnosno oko 600 miliona evra. Taj novac je navodno potreban da bi se opremile spavaonice, kupile uniforme, čizme, maske, obezbedila hrana, ali i plate oficira i podoficira.
Čini se, međutim, da je sada stvar ipak gotova i da će mladi građani Srbije, bez obzira na cenu, biti u obavezi da deo svog života provedu u kasarnama. Doduše, biće im oteto “samo” 90 dana, što će biti dovoljno za obuku, kako kažu vojni eksperti. To je nedavno u tradicionalnom direktnom televizijskom prenosu potvrdio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je građanima pričao o svemu i svačemu, pa i o redovnoj vojsci.
Ne postoje racionalni razlozi
Da je odluka donesena, ne svedoči samo izričita predsednikova najava, kao ni brojne prethodne izjave ministra odbrane Nebojše Stefanovića, već i formiranje radne grupe u okviru ministarstva koje se bavi konkretnim pitanjima vezanim za obavezno služenje vojske. Osim toga, kako podvlači Marija Ignjatijević, istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, u ovogodišnjem budžetu izdvojenom za vojsku, iako je on po običaju netransparentan, mogu se nazreti segmenti koji ukazuju da se vlast zaista ne šali, recimo izdvojena sredstva za obnovu kasarni.
Mnogi smatraju da ne postoje racionalni razlozi za uvođenje obaveznog vojnog roka u Srbiji, a on nije predviđen ni strateškim dokumentima koji se bave odbranom zemlje. Srbija nije neposredno vojno ugrožena, kao neke zemlje u Evropi koji su ponovo prinudili svoje građane na služenje armije od početka ukrajinske krize, 2014. godine, naovamo. Smatra se da se na ovaj način neće značajnije obnoviti ni srbijanski profesionalni vojni kadar, s obzirom da vojska ne uspeva da sadrži ni sadašnje uposlenike, koji je napuštaju, tragajući za – u zavisnosti od stručnosti – ugodnijim i bolje plaćenim poslovima u zemlji, ali i u inostranstvu. Ignjatijević dodaje da redovna vojska može da doprinese obnavljanju rezervnog sastava Vojske Srbije, ali ne i da reši problem odliva profesionalnog vojnog kadra.
Razlog možemo tražiti, međutim, u bildovanju političkog rejtinga, odnosno u podilaženju stavu građana, što je jedna od glavnih karakteristika Vučićeve vlasti u proteklih deset godina. Vojni “poduhvati”, kao recimo nabavka novog naoružanja i njegovo reklamiranje na naslovnicama medija bliskih vlasti – miluju “militarističko srce naroda”.
Prema istraživanjima iz novembra 2020. godine, bezmalo tri četvrtine građana Srbije se zalaže za vraćanje obaveznog vojnog roka. Interesantno je da kao razlog za takav stav većina pobornika redovnog vojnog roka navodi da je “potrebno da se mladi u vojsci nauče redu i disciplini” (63 odsto) ili da je to u skladu sa “našom tradicijom” (20 odsto). Tek mali broj njih za razlog navodi to što Srbija “nema dovoljno profesionalnih vojnika” (devet odsto) ili to što je zemlja “izložena spoljnim pritiscima” (osam odsto). Dakle, građani obavezni vojni rok ne sagledavaju kao odbrambeni mehanizam već armiju doživljavaju kao nekakvu vaspitnu ustanovu za “uterivanje” discipline i patriotizma. I Vučić je govorio o redovnoj vojsci kao načinu da “muškarci dobiju na zrelosti, nauče šta je rodoljublje, šta je posao, šta su obaveze”.
Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih iz 2021. godine, koji je napravila Krovna organizacija mladih Srbije svedoči da mladi ljudi, koji su direktno na udaru prinudnosti vojnog roka, imaju drugačiji stav nego uzorak zasnovan na celokupnom stanovništvu. Naime, 46 odsto njih podržava ovu inicijativu, a 43 odsto joj se protivi. Ignjatijević smatra da će, ako se obavezni vojni rok uvede, militaristički entuzijazam kod mladih dodatno splasnuti.
Utjecaj na regionalnu bezbjednost
U veoma nezgodnim vremenima za regionalnu stabilnost, u kontekstu ruske agresije na Ukrajinu, Srbija neprestano “zvecka oružjem”, naoružava se, reklamira vojnu moć. A uvođenje obaveznog vojnog roka svakako neće, kažu stručnjaci, doprineti komšijskom poverenju među državama Zapadnog Balkana. Ignjatijević kaže da je tema obaveznog vojnog roka uvek zapaljiva i da uvek ima odjeka u regionu.
“Uvek kada se zapodene ta tema u Srbiji, obično je prati slična rasprava u Hrvatskoj. To se desilo već u nekoliko navrata. Slično je i sa naoružavanjem Srbije. Tema je pogodna za skupljanje unutrašnjih političkih poena, za razmirice i ping-pong mečeve sa susedima. Uvođenje obaveznog vojnog roka svakako neće doprineti građenju regionalnog poverenja”, kaže.
Ignjatijević, međutim, smatra da se uvođenje obaveznog vojnog roka neće direktno odraziti na evropski put Srbije, jer su neke evropske zemlje već vratile redovnu vojsku, a neke je nikada nisu ni ukidale. Osim toga, odbrana nije deo pregovaračkih poglavlja. Ali, posredno može uticati u odnosu na to kako će se ceo proces odraziti na regionalnu stabilnost.
Direktor beogradskog Instituta za evropske poslove Naim Leo Beširi smatra da srbijansko “zveckanje oružjem”, pa ni uvođenje obaveznog roka ne može suštinski da ugrozi regionalnu bezbednost, zbog prisustva NATO-a.
“Srbija je okružena NATO zemljama, a Bosna i Hercegovina i Kosovo snažno žele da se priključe ovoj vojnoj alijansi. Ukoliko se Srbija sprema za rat, šansa da se NATO ne uključi vrlo je mala, a pobednik iz tog sukoba je već jasan. Ukoliko se napravi istorijska odluka, stave sa strane jake emocije zbog bombardovanja, i Srbija postane članica NATO i sa njim deli bezbednosnu sudbinu, naoružavanje će biti plansko i strateško. Ukoliko odluči da ne postane članica vojnog saveza najvećih demokratija na svetu, ostaće izolovano ostrvo koje će zauvek moliti za finansijsku pomoć, jer samostalna bezbednost košta mnogo više”, kaže Beširi.
‘Bildanje’ političkog rejtinga
Naši sagovornici se slažu da uvođenje obaveznog vojnog roka predstavlja bildovanje političkog rejtinga Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke. Vojska, kao institucija od velikog poverenja građana Srbije, uvek je pogodna za prikupljanje političkih poena i oblikovanje javnog mnjenja, smatra Ignjatijević.
Beširi ističe da je Vojska Srbije, pored Srpske pravoslavne crkve, najpopularnija institucija među građanima Srbije u poslednjih nekoliko decenija, iako građani nemaju dodir sa njom. Razlog za to Beširi vidi u potpuno izgrađenom autoritarnom društvu zasnovanom na kolektivnim, a ne na ličnim slobodama i pojedincu. Po njima, većina bi radije menjala komplikovane birokratske procedure, razmenu mišljenja i uvažavanje različitosti – “gvozdenom pesnicom koja će upravljati našim životima bespogovorno”.
“Takav je i sistem vojske, hijerarhijski ustrojen i bez demokratije, a u suštini se krije bekstvo od odgovornosti. Lična odgovornost, aktivizam i dovođenje u pitanje autoriteta suprotno je militarističkom načinu uređenja i to izaziva strah kod mnogih. Predsednik Vučić je toga svestan i često koketira sa vojskom kad god je veliki politički izazov s kojim se suočava”, kaže Beširi.
Kompleks zbog gubitka ratova
Smatra i da je isticanje bespotrebnog i neplanskog naoružavanja, česte vojne vežbe i merenje veličine mača s komšijama – rezultat kompleksa zbog gubitka svih ratova koje je Srbija vodila devedesetih i pokušaj da vrati malo ponosa među građane. Beširi smatra da postoji mogućnost da se, ipak, obavezni vojni rok na kraju ne uvede.
“Ipak, kako je mit o jačini Vojske Srbije rasprostranjen naširoko, tako je i mit da će biti uveden obavezni vojni rok. Zbog nedostatka finansija za obnovu, pripremu, plate i održavanje tog sistema, ne verujem u uvođenje obaveznog roka. Očekujem da će se stvoriti kritična masa koja će navesti predsednika da nas ‘spase ponovo’ i da proglasi da se rok ne vraća, bar za sada. Ako ga ipak uvedu, to je skup populizam zarad održanja na vlasti, a poverenje u vojsku će biti na ispitu, kao onomad kad su mlade vojnike, gardiste ubili na straži na Topčideru”, kaže Beširi.
Ignjatijević smatra da će mladi ljudi većinom veoma loše reagovati na uvođenje obaveznog vojnog roka. Podseća da je i pre ukidanja vojnog roka bilo mnogo problema i da su se mladi služili najrazličitijim mehanizmima kako bi izbegli ovu obavezu. “Svakako bi se uvećali rizici od koruptivnih radnji, a uvećao bi se i broj odlazaka mladih u inostranstvo”, smatra.
Beširi očekuje da će se mladi ljudi masovno pozivati na prigovor savesti. “Toksični maskulinitet u kojem se kao vrednost predstavlja nanošenje fizičkog bola drugome – kod generacije Z ne pije vodu. To sugerišu i podaci o dobrovoljnom služenju vojnog roka, na koji se prijavio veoma mali broj regruta”, zaključuje.
Piše: Nedim Sejdinović/AJB