Da parafrizam pesmu Đure Jakšića “Otac i sin” da “Vašar je bio; a na vašaru…” i reći ću da je Vidovdanski studentski protest bio, a na njemu… za svakog po nešto, a za mnoge ništa. Ili, da li je baš tako!?
Od sinoć se ne smiruju strasti na društvenim mrežama, u viber grupama, na portalima, većina nas u Srbiji, a pre svega mislim na one ljude koji su na ulicama srpskih gradova, ne samo poslednih nekoliko meseci, već decenijama unazad i svi mi imamo potrebu da razjasnimo šta nam je doneo taj tako gromoglasno najavljivani protesni skup. Pokušaću, zato, da napravim kratko sumiranje jučerašnjeg dana, ne pledirajući da sam u pravu, nudim samo svoj lični pogled i doživljaj na dan koji je najavljivan kao prekretnica u studentskom buntu koji traje od pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Nom Sadu.
Završen medeni mjesec studentskog bunta
Kao neko ko je na ulicama Beograda i mnogih drugih gradova u Srbiji od 1991., ali i kao neko ko je nesebično i punim ličnim, a, vala i materijalnim kapacitetom, stao uz studentski pokret od novembra prošle godine, dajem sebi za pravo da budem kritična, ali, i da istovremeno budem optimistična, pri tom, imajući punu svest o okruženju koje mladima Srbije nije dalo u amanet baš ništa osim teškog i otrovnog bremena bliske prošlosti. Kao i bezbroj puta do sada, bila sam na ovom protestu (pre toga odnevši dve prepune torbe hrane na Pravni fakultet) i prešla sam, pokazao je moj digitalni sat, više od 10 kilometara muvajući se oko Slavije i okolnih ulica. Na ovom mestu želim da napomenem da je ključno da, ako već o nečemu želimo da govorimo, makar da budemo učesnici i deo nekog događaja, da smo deo procesa i da smo na licu mesta. Poseban prezir gajim prema onima koji vole da pljuckaju s bezbedne udaljenosti, posebno iz udobnosti svojih fotelja i kauča, po mogućstvu iz neke sređene EU zemlje. Dakle, koji su to, makar za mene, ključni uvidi koje danas mogu da podelim s vama?
end of list
Prvo i ključno – medeni mesec studentskog bunta je završen, prvobitni zanos koji nas je sve katapultirao među nebeske visine se izduvao i relanost, koja nam se često baš i ne sviđa, nas je lupila u glave svom snagom. Jasno je da studenski pokret u Srbiji nije monolitan i da su ti mladi ljudi, ipak, ogledalo svih stanovnika naše zemlje, što znači da ih ima vrlo široko obrazovanih, ali i prilično neobrazovanih, da ih ima i levičara i desničara, da ima onih koji razumeju politiku i društvo, ali, da je većina njih u sve ovo ušla kao potpune neznalice i tabule rase i da tek sada uče o tim zahtevnim temama. Veliko postignuće studentskog pokreta je činjenica da su studenti od Vučićeve vlasti preuzeli gotovo sve što su oni uzurpirali – od zastave, preko himne, do pojma patriotizma. U tom zanosu, sasvim je očekivano bilo da se zaigraju i da skliznu u ezoteriju i mitomaniju, pa smo sinoć imali priliku da prisustvujemo pravom gazimestanskom ludilu i euforiji. Međutim, ono što je na prvu loptu vidljivo i jasno je činjenica da Srbija nikako ne uspeva da izađe iz matrice lepljivog, toksičnog i sveprožimajućeg nacionalizma, iz nacionalističke retorike, nacionalističke i ratnohuškačke upotrebe simbola i državnih insignija.
Ne treba da budete preterano lucidan posmatrač da vam postane jasno da je srpsko društvo dozlaboga zapušteno, dezorijentsiano i zapravo, bez ozbiljnih znanja iz domena istorije, sociologije i politikologije, te da se mainstream lični i javni stavovi, uglavnom, zasnivaju na mitologiji, bajkama za veliku decu i novokomponovanim kovanicama i pričicama kojima je srpsko javno mnenje anastezirano i temeljito pripremano za ratove u zajedničkoj domovini, krajem 80tih i početkom 90tih. Kako je napisao moj prijatelj i saborac, pisac i umetnik Dejan Atanacković na svom FB profilu – jednog dana neko će već izračunati koliko je svaki dan kompromisa sa populizmom, nacionalizmom i fašizmom doneo Srbiji beznadežnih godina njihovog nesputanog trajanja.
Zato bi bilo krajnje nefer da za ovako devastirano društvo, moralno i mentalno, krivimo ovu decu (namerno upotrebljavam tu reč), ali je krajnje vreme da oni počni da razumeju da nacionalizam nije patrotizam, niti je klerikalizam – duhovnost, niti je poturanje srednjevekovne mitomanije pod plaštom liberalne otvorenosti za sve ideje, odraz širine duha, već pre odraz gluposti, neznanja i zatucanosti. Ne vidim kako ovakve ideje mogu da nas odvedu u slobodu i demokratsko i otvoreno društvo, pre mislim da su to bukagije koje nas drže zarobljene u pokušaju da se kao društvo pokrenemo iz kala u kome se sada nalazimo.
Govornici i njihovi govori
Najsporniji deo sinoćnjeg okupljanja su bilo je nekoliko govora i govornika, najpre, jednog od studenta (koga znam kao srčanog i uoprnog junošu sa raznih barikada) i njegovo grozničavo lupetnje o kosovskom mitu i kosovskom zavetu, a nije izostalo ni citiranje oca Nikolaja Velimirivoća, za koga srpska javnost baš i ne želi da čuje da je bio srčani podržavalac Adolfa Hitleta i nacističko-fašitičke ideologije.
Drugi sporni govornik je, svako, bio profesor Milo Lompar, u srpskoj javnosti pozanat kao izdavač i promoter poezije Radovana Karadžića, osuđenog za neke od najtežih ratnih zločina, uostalom, nepotrebno je posebno govoriti o “zaslugama” tog zločinca. Pretpostavljam da je Služba debelo umešala prste u izbor ovog govornika, a od ranije znam da je među studentima važio za jednog od ključnih kandidata za nosioca “studentske liste”, što umnogome govori o ozbiljnom i vrlo zabrinjavajućem skretanju u desno, kada je studenski otpor u pitanju.
Opasno klizanje po ledu šovinizma nas, svako, neće spasti, može samo da nas kao društvo, odvede u još veću propast. Na svom FB zidu sam napisala i ovu crticu, milim da nije nevažno da je prenesem i ovde: ako smatrate da je “nebitni Milo Lompar” tek puka omaška i da je ovaj potez “genijalan”, onda ste definitivno ili glupi ili srpski nacionalisti koji o sebi misle da su građanski opredeljeni.
Ako nemate kapacitet da uđete u cipele nekog od Bošnjaka u Sandžaku ili u BiH, nekoga kome je pola familije pobijeno pod rukovodstvom Radovana Karadžića, onda ste nacoški otpad i ništa niste naučili iz 90-tih. To što studenti nemaju pojma o ratovima 90-tih i što su progutali Službinu fekaliju uvijenu u celofan, to je zaista ni po jada, jer smo se već više puta uverili da studenti o društvu i društvenim pojavama, uglavnom, blage veze nemaju, pa ni o ratnim zločinima iza kojih je stajala ondašnja i sadašnja vlast u Srbiji. Problem ste vi koji sve to znate, savremenici ste i znate koliko je desetina hiljada (tuđih) grobova ostalo za takvom politikom. Ako nastavite da relativizujete zlo, ono će ući na velika vrata i otkopati nove grobove. Ovoga puta, pošto smo pobili “tursku stoku”, “šiptarska govna” i ustaše, ostaće nam/vam samo naša deca. I to uglavnom srpska. Pa, vi samo nastavite da se pravite da je sve ok…
No, kako je prokomentarisao moj mlađi drugar i kolega Nikola Krstić – Milo Lompar je Vojislav Koštunica za milenijalce i Generaciju Z. Koštunica je, makar za sada, smatra Krstić, maksimum srpske politike, te da moramo toga da budemo svesni i da se pomirimo sa time. “Taj spasonosni ujedinitelj svih tabora, mešač svih boja, protektor državnih hulja i relativizator svega na našoj sceni nas očigledno ponovo očekuje u nekoj skorijoj ili daljoj budućnosti.” Ono što je posebno važno je da Krstić ističe da studenti/kinje nisu iznedrili jednu takvu opskunu pojavu, već su u pričnoj meri odgovorni nezavisni mediji i intelektualci koji su prećutali ili ignorisali činjenicu da je “ dotični promovisao novu knjigu zlikovca Karadžića”. Naravno, najveći deo odgovornosti snose svi hardkor antivučićevski nacionalni tabori, a na onom progresivnom delu društva je da se pomiri, ili poradi nešto aktivnije da nam Lompar ili neko njemu sličan ne bude zamena za Vučiću u budućnosti.
Ono što, međutim, smatram mogućim velikim benefitom ovog autogola, jeste mogućnost da se studenti manu izbora ovako opskurnih likova za moguću izbornu listu, nego da svoju pažnju fokusiraju na ljude poput prof. Vladana Đokića, aktuelnog rektora Beogradskog univerziteta, koji je svojim sinoćnim govorom potvrdio svoju privrženost građanskim vrednostima. Takođe, ogromnim benefitom smatram i činjenicu da je se i sinoć i danas ne smiruju kritike na Lomparevo učešće i govor, ali i kolosalnu činjenicu da su ljudi počeli masovno da napuštaju protest kada su sporni govnici počeli sa svojim tiradama. Sve mi ovo govori da građanska svest sazreva i da je, ipak, najveći broj ljudi u Srbiji prodemokratski i neskriveno građanski orijentisan. Gledajući medije, region je sigurno mogao da stekne pogrešan utisak, iz prve ruke svedočim da situacija ni bliz nije tako crna kako se čini onima koji nisu deo jučerašnjeg okupljanja.
Neočekivano mnogo ljudi
Kada sam već kod učesnika ovoga skupa, jako mi je važno da napomenem da je bilo neočekivano mnogo ljudi, Arhiv javnih skupova koji nas mesecima vrlo precizno izveštava o broju učesnika na svim skupovima u prethodnim mesecima, izjavio je da je na trgu Slavija, koji je bio centralno mesto okupljanja, u vreme odavanja počasti stradalima ispod nadstrešnice u Novom Sadu, bilo oko 140.000 ljudi, a pošto sam u to vreme hodala po oklnim ulicama, mogu da svedočim da je na stotine ljudi bilo daleko od same Slavije. Ovo podvlačim, jer većina prognoza da će energija protesta da uvene tokom leta, pada u vodu. Već sada je izvesno da će biti još ovakvih masovnih protesta, dominantno i skoro opipljivo je osećanje očaja i gneva građana koji hoće promene, ali očigledno ne znaju kako da to izvedu. Takođe je sve očiglednije da su govori koji se ponavljaju, sve nepotrebniji i izlizinaji, da je ljudima u Srbiji potrebna konkretna akcija i finalizacija onoga što smo poslednjih godina, svako malo, radili na ulicama. Verovatno najslikovitiji prikaz situacije u Srbiji predstavlja kontrast onoga što se dešavalo i što se dešava u tzv. Ćacilendu (šatorskom kampu u kome već nekoiko meseci dežura par studenata “koji žele da uče” i batinaša, huligana i bitangi koji su lična Vučićeva vojska) i u ostatku gradu.
Dok je na ulicama Beograda bilo okupljeno, slobodno mogu da kažem, par stotina hiljada građana i građanki Srbije, u tom Vučićevom Potemkinovom selu, bilo je tek nekoliko stotina, moža i par hiljada, uglavnom, gladnih i žednih nesretnika koji su došli na “književno veče”. Neću ovom prilikom imati mesta i vremena za dublju eleboraciju, ali, beše to još jedan jadan i bedan pokušaj imitacije onoga što Vučić u svojim redovima ne može da postigne, a to je bilo kakav kulturni ili, makar, pristojni saržaj. Najgori i najprimitivniji program je jedino što Aleksandar Vučić može da iscedi iz svojih sledbenika, zato se ovako silno obrušio da uništi kulturu i obrazovanje.
Prezir, gađenje i bes koji su sinoć mogli da se osete kod hiljada ljudu u odnosu na Vučićeve podrepaše u Ćacilendu, mogao je da se seče nožem, koliko je bio opipljiv. I izvesno je, nakon sinoćnjeg događaja, da je nas, sa ove strane, sa strane građanske i pristojne Srbije više i da je samo pitanje dana, a možda i usud umeša prste i desi se neki novi eksces, kada će besni i ogorčeni građani i građanke nasrnuti na one koji za novac ili neke slične beneficije, čuvaju Vučićevu imperiju. Mene, naravno, svih ovih meseci plaši mogućnost građanskog rata, ali, očigledno je da je sve manje strpljenja i nerava za mirno rešenje i odvezivanje srpskog Gordijevog čvora.
Optimističan ton
Na kraju bih želela da završim u optimističnom tonu, jer ma koliko bili nezadovoljnim određenim pojava koje pokazuje studentski i građanski bunt poslednjih mesi, jedno je sigurno – Srbija nije propadala u neofašizam preko noći, sasvim je sigurno da iz njega ne može da izađe brzo, procesi konstrukcije i građenja novog, uvek traju neuopredivo duže od procesa destrukcije. Ali, ključno je imamo svest o tome da je promena počela i da je ovaj proces ireverzibaln. I da, ovo je PROCES, proces u kome sazrevamo kao jedinke, ali i kao društvo, proces u kome je neminovno da vidimo i čujemo agrgumente “druge strane”, ma koliko nam to često ne prija. Ovo je dug i mukotrepna proces u kome moramo da razumemo da nije dovoljno da budemo aktivni na društvenim mrežama, da je odavno krajnje vreme da idemo od grada do grada i od sela do sela i razgovaramo s ljudima.
Opismenjavanje u smislu društvene i političke kulture mora biti imperativ za sve oni koji plediraju da se nazovu aktivistima i aktiviskinjama. Sa svojim saborkinjama i prijateljicama iz regionalne Feminističke antifašističke mreže FAMa, već dosta dugo deliberiramo o takvim mogućnostima, o uspostvaljanju dijaloga i zajedničkog učenja, čini se da sve više prevladava svest o evolutivnim procesima, pre nego revolucionarnim potezima. Nama u Srbiji, u celom regionu, ali i globalno, tek predstoje obračuni sa neoliberalnim fašizmom (ne zamerite na prejakoj definiciji), na sve dubljim klasnim problemima i sve većim brojem globalnih zločina nad ljudima koji ničime to nisu skrivili.
Duboko sam uverena da svaki narod ima vođu kakavog zaslužuje, te da su lideri svake države ponaosob, tek lice nesvesnog kolektivita, što će reći da je Srbija dugo bila talac sopstvene zle i naopake suštine većine njenih građana, a sve oličino u liku i delu Aleksandra Vučića. To srpsko nacioanalno tkivo je dugo razarano kancerom šovinizma, rasizma, mržnje prema svemu drugom i drugačijem, kancerom lenjosti, sitnošićarske logike, lopovluka i inferiornosti (uostalom, čitajte proročke reči Arčibalda Rajsa, iskrenog prijatelja srpskog naroda), ali, verujem da je došlo vreme da to tkivo počne da ozdravlja. Neće biti ni brzo, a ni lako, ali, proces je uvelike pokrenut, nema vraćanja na stare matrice, a kad jednom to nacionalno tkivo počne da prezdravlja, Aleksandar Vučić i njegova banda, prirodno će otpasti. Kao krasta. Jer oni jesu bili oduvek samo to- ružna, maligna i gadna krasta na telu srpskog naroda.
P.S. Možda će zvučati besmileno, ali, moram da dodam i ovo – kada kažem “srpski narod” ili “građani Srbije”, mislim na sve nas koji živimo u ovoj zemlji, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Pošto mi se često zamera da sam “srbomrziteljka” i da “pljujem sve srpsko”, čak i sa dela spektra koji sebe smatra građanskim, biće da moram da napominjem i ono očigledno.