Od 2011. godine, a zaključno sa 2023, u Srbiji je u porodičnom nasilju ubijeno 406 žena i devojčica, što je prosečno čitavo jedno školsko odeljenje svake godine. Taj pomor dešava se u društvu koje se samo deklarativno, a zapravo licemerno “zalaže za jednakost polova” i sa industrijskom hladnoćom zahteva od žena da rađaju što više dece, za naciju kojoj preti odumiranje i u državi koja posrće pod “belom kugom”.
Čak dve trećine žena ubijeno je jer njihovi partneri nisu umeli da zauzdaju ljubomoru, a posebno je cinično to što su one ubijene tamo gde bi trebalo da se osećaju najsigurnije, u svojim domovima, za šta je bez dvoumljenja odgovoran toksični patrijarhat koji samouvereno i bez ikakve društvene osude gospodari Srbijom.
Nasilje nad ženama kao deo neumoljivog, naslednog patrijahalnog šablona ponašanja zapravo je vrhunac potpuno neravnomerne raspodele moći u okviru porodice i u okviru društva. Srbija je sa takvim degenerativnim ponašanjem imala priliku da se obračuna nebrojeno mnogo puta, ali okamenjeni patrijarhalni standardi nalažu da se ne preispituju odluke i postupci samozvanih autoriteta, dominantnih muškaraca u porodici.
Kao što su dečaci koji su odrastali u Srbiji devedesetih godina prošlog veka – što je generacija koja danas na plećima nosi teret “zlatnog doba” Aleksandra Vučića – vaspitavani da ne postavljaju pitanja o tome šta su im očevi radili tih smutnih godina po susednim državama, tako su i tadašnje devojčice, a sada žene, primoravane da bespogovorno trpe nasilje. Dečaci su ćutali jer su učeni da je opravdano činiti zločine zarad ljubavi prema otadžbini, a devojčice su ćutale jer su vaspitavane da je normalno istrpeti batine zarad mira u kući.
Zato ne treba da čudi što više od petine svih ubijenih žena u porodičnom nasilju u Srbiji pripada upravo generaciji devojčica i mladih žena koje su tih devedesetih sazrevale u okruženju koje je ratne zločine slavilo kao pobede, a ratne zločince kao heroje.
To “herojstvo” onih koji po izopačenoj patrijarhalnoj lestvici zauzimaju superiorne položaje razlog je što u Srbiji postoji snažno opiranje ideji da femicid postane posebno krivično delo. Kao što patrijarhat uči da su pravo i obaveza “superiorne”, “nebeske” nacije da potčini “inferiorne”, tako se i testosteronom gonjeno društvo u Srbiji skandalizuje nad opcijom da da bi rodno zasnovano nasilje i ubistvo trebalo da bude drugačije tretirano od “običnog” nasilja i ubistva.
Zastrašujuća je činjenica da u predočenim okolnostima vaspitavani muškarci vrlo drsko smatraju da “imaju pravo” da se tako ponašaju prema ženama, a njihova “argumentacija” kojom pravdaju zločine posebna je vrsta bezobzirnosti. Može se tako čuti da je žena ubijena zato što se nije ponašala ili oblačila kao što patrijarhalni modeli nalažu, ili zato što se “opirala” podrazumevajućoj kontroli koju nad njenim životom “po prirodnom pravu” ima muškarac, a kao što je već rečeno, kao osnovni uzrok femicida pojavljuje se ljubomora.
Tabloidi u Srbiji, i pisani i televizijski, svojom bezobzirnom glađu za senzacionalizmom najverniji su saveznici muškog šovinizma koji pokušava da opravda femicid. Najpre, termin femicid vrlo retko se upotrebljava, što dodatno ukazuje na to da takva vrsta ubistva u srpskom društvu nije prepoznata kao specifična pojava protiv koje bi se trebalo boriti posebnim metodama.
Izvori informacija u novinskim tekstovima ili televizijskim izveštajima gotovo po pravilu su irelevantni sagovornici – komšije, prijatelji ili članovi porodice ubice ili žrtve. Zato se često može čuti da je ubica bio “dobar komšija, veran prijatelj, naoko miran čovek”, uz konstataciju da “nije jasno šta mu se dogodilo”. Posebno odsustvo empatije i poštovanja dostojanstva ubijene žene ogleda se u tabloidnim izveštajima u kojima se krivica ubice relativizuje time što je on “pijan”, “zbog prevare” ili “zbog razvoda” počinio zločin.
Time tabloidi samo promovišu nasilje jer direktno okrivljuju ubijenu ženu i pronalaze razloge koji su uticali na to da ona “zasluži” to što joj se dogodilo, time što je “isprovocirala” ubicu.
Ne treba naglašavati da u slučaju femicida tabloidi jedva čekaju da se dočepaju fotografija ubijene žene, njene porodice i dece, a kod posebno nekrofilski nastrojenih urednika potencira se i objavljivanje umrlica ili obdukcijskih nalaza kojima se flagrantno zadire u privatni život žrtava. Da je mrak potpun govori i činjenica da takvi medijski radnici posebno vole da krše novinarske kodekse i bazični ljudski moral kada izveštavaju o ubistvima maloletnih devojčica.
Jezivi i senzacionalistički naslovi
U takvim tabloidnim izveštajima insistira se na najčešće netačnim i neproverenim, jezivim detaljima i senzacionalističkim naslovima, a sve zarad veće čitanosti.
Srbija ne zaostaje ni u ostalim vidovima nasilja nad ženama, ali se o njima govori manje iz banalnog i ciničnog razloga – jer nema ljudskih žrtava. Ako bismo bili potpuno iskreni, podaci, ali i praksa pokazuju da je svaka punoletna žena u nekom trenutku doživela neki oblik rodno zasnovanog nasilja ili makar uznemiravanja, ali će takva tvrdnja sigurno biti ocenjena kao rigidna, jer se neprimereni dodiri, dobacivanje u prolazu, dvosmisleni komentari i slične manifestacije “nabacivanja” i dalje posmatraju kao udvaranje.
Ono oko čega ne bi trebalo da bude dvojbe je psihološko i ekonomsko nasilje koje u okviru svojih porodica trpe žene u Srbiji. Opisani patrijarhat zasnovan, između ostalog, i na samoljubivim idejama o nacionalnoj superiornosti postao je u Srbiji pogodno tlo za uzgajanje čitave generacije nasilnika, muških šovinista koji su uvereni da im titula “glave porodice” daje pravo da ostalima članovima porodice kroje sudbinu.
Nasilje nad ženama i devojčicama toliko je prisutno da je čak i tradicionalno (samo)hvalisavi predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno šokiran saopštio da stvari ne idu u dobrom smeru, jer je u državi kojom on samovoljno vlada izrečeno 27.000 mera zabrane prilaska ženama žrtvama nasilja. To znači da takvu zabranu ima jedan odsto svih punoletnih muškaraca, što je prema Vučićevoj neobično iskrenoj oceni “nenormalno veliki broj, jer barem još tri puta više žena ne prijavljuje nasilje”.
Licemerno je što komšiluk, rođaci i prijatelji, po pravilu spremni k’o zapete puške da “svedoče” tabloidima u slučaju femicida, uglavnom nemaju ništa da kažu kada je u pitanju psihološko porodično nasilje nad ženama.
Gotovo da nema zgrade ili ulice koja s vremena na vreme, a u nekim slučajevima i svakodnevno, ne odjekuje najgorim psovka i uvredama na račun neke žene, ali se takvo šikaniranje smatra privatnom stvari, iako po svim karakteristikama može da se sankcioniše u skladu sa važećim Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici. Jednostavno, ako se povremeno šamaranje žene u Srbiji smatra “korektivnom merom” koju muškarac baštini odvajkada, onda nema razloga da se verbalno omalovažavanje shvati drugačije nego kao – porodična svađa.
Razlog je u tome što je reč tih “glava porodice” uvek glavna i poslednja, a takvi muškarci najviše od svega vole da pokazuju moć nad slabijima, posebno među svojim najbližima. Takav obrazac nasleđuje se po principu koji ima čak i svoju epsku, tradicionalističku i konzervativnu formulaciju – s kolena na koleno, što će reći da se omalovažavanje žena uči od malih nogu.
Međutim, takvi među ukućanima raspojasani građani Srbije postaju mekši od pamuka čim prekorače kućni prag. Na primer, nasilni muškarci stoički čekaju u beskrajnim redovima u domovima zdravlja, samo zato što je režim svojom bahatošću iz zemlje oterao ogroman broj medicinskih radnika, pa sada u Srbiji nema dovoljno lekara. Isto tako, na radnom mestu oni su beskrajno snishodljivi i saradljivi, jer znaju da bi šef, bez sumnje partijski kadar, mogao da im smesti otkaz, a po potrebi i nešto gore.
Takve muškarčine, stasavale na mitomaniji, pseudoistoriji i na uobrazilji o sopstvenom maskulinitetu, zato i nemaju dovoljno “petlje” da intervenišu u društvu u kome je nakaradni režim pogazio sva ljudska prava, pa i tradicionalne, porodične vrednosti za koje se oni navodno zalažu.
Poražavajuće je, ali verovatno i istinito – možda bi u Srbiji sve bilo drugačije da umesto omnipotentnog predsednika državom vlada svemoguća predsednica, da društvo umesto pod muškim stenje pod ženskim autokratom. Možda bi onda oni koji sebe smatraju potomcima slavnih i odvažnih predaka smogli snage da u sebi pronađu tu izvikanu mušku hrabrost i vrate Srbiji slobodu.
Piše: Bojan Bednar / RFE