Filip David: Ima li nade za Srbiju?

0

Od tragičnog i krvavog raspada Jugoslavije do današnjih dana, srpska politika luta između šešeljovskog profašističkog populizma i nacionalizma koji je manipulativan, u bizarnom sadejstvu manije veličine i manije gonjenja. Duboke frustracije i bolne rane bacaju svoje duge senke iz nedavnih vremena na sadašnjost i budućnost. Ništa nije krhkije i kratkotrajnije od ljudskog pamćenja i zato treba neprestano podsećati na ograničenost i jednstranost državnih i nacionalnih programa koji Srbiju sukobljavaju sa susedima i svetom. To je ona vrsta  nacionalizma o kojoj je Danilo Kiš pisao kao o ideologiji, banalnosti i kiča. Put koji ne vodi u budućnost već u opštu mentalnu konfuziju i politički haos, naopake i izvrnute logike.

Predsednik države se hvali time što je, kako izjavljuje, Srbija jedina država u Evropi koja Rusiji nije uvela sankcije. Izjava koja ne samo da nije za pohvalu nego jasno otkriva samoizolaciju srpske šizofrene politike. Hoćemo navodno u Evropsku uniju a mediji pod kontrolom države pišu iz dana u dan protiv politike Unije. Predsednik je tobože iznenađen porastom ekstremne desnice a ta desnica je izašla iz njegovog šinjela. Priča o „srpskom svetu“ potekla iz kabineta Predsednika politički je, kakva slučajnost, blizanac Putinovom „slovenskom svetu“. Takve megageopolitičke zamisli izvor su traumatičnih i opasnih sukoba, a ne temelji na kojima se može zasnivati jedna drugačija, bolja Srbija, koja će zaslužiti poštovanje drugih naroda i država.

Za mnoge posmatrače sa strane, ali i za stanovnike bivše Jugoslavije raspad ove zemlje došao je naglo i neočekivano. Parcijalna tumačenja istoričara, političara, ekonomista, sociologa, generala, nedovoljna i nepotpuna, prikazuju različite aspekte velikih tekstonskih balkanskih poremećaja, ali ne daju i sliku celine.

Istorija se prilagođava trenutnim političkim potrebama. Tamo gde ne postoji odnos prema prošlosti nema ni odnosa prema sadašnjosti i budućnosti. Stvaranje kulta problematičnog patriotizma odgovara politici koja se zasniva na postojanju stalnih tenzija, vanrednog stanja i mobilizacija čime se prikrivaju mnogi drugi važni životni, svakodnevni problemi. Vremenom laž se institucionalizuje. Neprekidni zahtevi za lojalnošču u nepouzdanim sistemima sa naopakim vrednostima uvećavaju strah i kukavičluk, stvaraju se mutirani, groteskni i čudovišni oblici ponašanja, ljudi postaju nepošteni prema svome životu, prema svojoj profesiji.

Bankari se  udružuju sa lopovima, novinari manipulšu istinom, ekstremisti se kite demokratskim parolama, a ubice ljubavlju prema domovini. I to postaje jedno stalno, bolesno stanje.

Udžbenici istorije su puni lažnih mitova, a tamna mesta bliske i dalje prošlosti su prećutana. To ne može ostati bez posledica, ta sveopšta prisutnost laži, poluistina, manipulacija koje se šire na sve oblasti života. Ako se jedan oblik netolerancije i mržnje, zameni drugim oblikom, ideološka netrpeljivost postane verska, nacionalistička, ili neka druga u službi politike, tada se mogu, kako je govorio nobelovac Tagore, čitavi narodi dovesti do najotrovnijeg samoljublja, a da niko ne bude svestan svoje moralne izopačenosti.

Globalna evropska i svetska kriza izazvana napadom Rusije na Ukrajinu pojačava strepnju da ne postoje dobri i pravi odgovori na pretnje raznih agresora. Liberalni kapitalizam se sukobljava sa mnogim problemima, od izbegličkih do ekonomskih, političkih i geopolitičkih. Sličnost sa situacijom uoči Prvog i Drugog svetskog rata je zastrašujuća.

Ostaje nam samo da se nadamo da se ovoga puta krize neće rešavati velikom svetskom katastrofom. U ovakvim turbulentnim i opasnim vremenima još više se izoštravaju i zloupotrebljavaju pitanja identiteta, izostaju obaveze međunarodne solidarnosti u zaustavljanja zločinačke aktivnosti pojedinih država. Živimo u vremenu kada su činjenice i argumenti nemoćni u sudaru sa masovnom propagandom i populistilčim emocijama.

Ukupan život utapa se u otrovnom moru populizma. Zločinu se ne sudi, a zločinci postaju ugledni članovi establišmenta.

Život dobija razmere globalnog političkog propagandnog marketinga koji lažnim slikama tobožnje stvarnosti sakriva istinsku materijalnu i moralnu bedu života. Porazi se veličaju kao pobede. Očuvanje vlasti važnije je od elementarnog poštenja. Glavna mudrost populizma i njegovih protagonista sažima se u uproščenom shvatanju kako svi važni problemi spoljne i unutrašnje politike isključivo zavise od efikasnosti propagande, kontrole nad medijima, sposobne policije i moćne vojske. A iza tobožnjih nacionalnih, patriotskih i rodoljubivih interesa socijalne pravde pomaljaju se grubi sebični i dominantni lični i partijski interesi.

Jedan, možda bitan elemenat te žalosne priče, njeno važno značenje može se dešifrovati upoznavanjem onoga što nemački istoričar Daniel Goldhagen naziva delovanje  »kulturnog modela«. U knjizi »Hitlerovi dobrovoljni dželati«. Goldhagen daje niz ubedljivih primera u kojoj meri takozvani »kulturni modeli« oblikuju mišljenje ali i postupke pripadnika nekog naroda. Kada se određeni mitovi, uverenja, predrasude, stereotipi ne osporavaju ili čak »postaju dominantni u datom društvu, pojedinci obično počinju da ih prihvataju kao očite istine«. Naopaki, izopačeni »kulturni modeli« prisutni u Nemačkoj više od stotinu godina konačno krunisani su Holokaustom i dugotrajnim izopštenjem Nemačke iz zajednice civilizovanih naroda. Kulturni modeli  obuhvataju sveukupni javni život, pravila ponašanja na kojima počivaju zakoni, utiču na ragulativu pravnih normi, duboko urastaju u politički, naučni i kulturni život, u svakodnevicu pojedinaca.

Sadržaj srpskog »kulturnog modela« načinjen je od supstrata ideološkog i nacionalističkog. Mit o Kosovu kao kolevki srpstva i pravoslavlju kao nacionalnoj religiji što treba da naglasi povezanost svih pravoslavnih naroda. Ne tako davno ideja realnog komunizma povezivala je zemlje Istočne Evrope pod neprikosnovenim vođstvom u suštini imperijalne politike Sovjetskog saveza i njegovih političkih satelita. Na drugi, ali sličan način, današnja Rusija  nastavlja osvajačku imperijalnu politiku zasnovanu na idejama i programima dugogodišnjeg Putinovog savetnika, evroazijskog teoretičara i mistika, ultradesničara Aleksandra Dugina.

Koje su odlike srpskog kulturnog modela? To je ono što je još sedamdesetih godina poznati pisac i istoričar književnosti Radomir Konstantinović nazvao filozofijom palanke, onim klaustrofobičnim duhom čija je glavna odlika strah od sveta, potreba za samoizolacijom i zatvaranjem, a koji u nekim posebnim okolnostima na kraju vodi u ono što Konstantinović naziva srpskim nacizmom.

Tragične okolnosti raspada Jugoslavije, nesumnjivi uticaj jednog takvog “kulturnog modela” stvorio je od Srbije svetsku pariju, sa katastrofalnim posledicama po istoriju, društveni, ekonomski i kulturni život države.

Na unutrašnjem planu došlo je do urušavanja institucija, zarobljenh medija, tabloida koji svojim primitivizmom dovode do trijumfa političkih bedastoća, raspirujući nacionalističke strasti.

Jedan odskora veoma rašireni televizijski žanr, takozvani rijaliti programi zasnovani su na do sada neviđenom  prostakluku i pornografiji. Emituju se i danju i noću, na zadovoljsvo milionskog gledališta. Postali su bukvalna metafora moralnog rasula i zaglupljivanja masovnih razmera. Kao svakodnevni gost nastupa predsednik države čije pojavljivanje svaki čas prekida skandalozni rijaliti da bi visoki gost govorio o svojim političkim susretima i odlukama. Taj program koji bi se morao zbog vređanja javnog morala sankcionisati pretvara svojim nastupima vodeća ličnost države u  glavnu partijsku i državnu tribinu, govornicu sa koje se obraća anesteziranoj naciji i čije ga kamere i novinari prate u stopu.

Tek kada se shvati, količina licemerja dirigovanih tabloidinih medija i njihovo skandalozno uplitanje u politički život čitavog društva,i šokantna činjenica kvaliteta poruka koje šalju, može se barem donekle shvatiti i dubina i težina problema sa kojim se suočavamo, nemoguća misija promena u uslovima zarobljene države.

Umesto da se čitavo društvo oslobađa od zabluda, iluzija, lažnih mitova, od demagogije, uprošćenog govora, pornografskog mišljenja i ponašanja, od svega onoga što duh i misao, emocije i znanja okiva stereotipima, predrasudama i niskim strastima, to stanje se samo produbljuje razarajući osnove na kojima društvo počiva. Nekakav puzajući fašizam ostvaruje se kao opasna pretnja za budućnost države. „Dok se uobičajeno poimanje stvarnosti urušava, fašistička politika stvara prostor za ukorenjivanje opasnih i lažnih uverenja“,  piše američki profesor Džejson Stenli o savremenom, mutiranom obliku fašizma.

U društveni život ulaze ruku pod ruku nasilje, neobuzdana glupost, primitivizam i prostakluk kao zvanična politika i nova ideologija čuvara poretka.

Posledice ovavog stanja su apatija, zombijevska psihologija masa, podmetanje kukavičeg jajeta  korupcije i neodgovornosti kao rezultat tobožnje demokratizacije, što nema veze sa stvarnim stanjem u društvu. Ne samo da nema volje za krupnim, temeljitim i neophodnim promenama, nego se učvrščuje vlast mediokriteta i partijskih poslušnika da bi se sačuvao postojeći poredak.

Promene unutar sistema ne mogu izvesti oni koji su ustanovili i održavaju vlast zasnovanu na opštoj hipokriziji, partokratiji, demagogiji, u čijem je središtu opasna klica nasilja koja se u vanrednim okolnostima lako preobražava u otvorenu diktaturu.

Nije moguće verovati da takva vlast iskreno poštuje evropske vrednosti a ne samo novac koja odatle pristiže, niti da iskreno osuđuje rusku agresiju, još manje da iskreno teži uspostavi dobrosusedskih odnosi sa Kosovom i susedima, što je i osnovni uslov za pristupanje Evropskoj uniji.

Herman Broh je pisao kako „bez osvešćivanja nema ni samosvesti, a bez samosvesti nijedan narod nije u stanju da svesno uzme u ruke svoju političku sudbinu“. Osvešćivanje podrazumeva dug i mučan poces koji proizilazi iz prihvatanja svoga dela krivice, kajanja i izvinjenja za sve ono što se učinilo drugima, i – sopstvenom narodu.

Kod nas taj proces još nije ozbiljno započeo, a bez njega, bez promene kulturnog modela, nema ni suštinskih, dubinskih promena koje nas jedino mogu izvući iz ovog moralnog mulja u kojem se nalazimo. Stvara se privid sigurnosti i dugovečnosti vlasti. No, ničija nije trajala doveka. Znamo za vremena kada je narod uveravan da je istina ono što za istinu proglašavaju potkupljivi mediji i lažljive vlasti a ne ono što vidimo sopstvenim očima.

Šta činiti, kako se ponašati u okolnostima novih mračnih vremena u kojima narasta ravnodušnost pred stradanjima drugih, narasta zaslepljenost perfidno izazvanim i strogo kontrolisanim emocijama, nesposobnost da se sagleda prava mera stvari i sopstveno mesto u svetu.

Narasta nemoć pred gospodarima naših života. Glupost i primitivizam ubijaju suštinu života jednako kao pravi meci. Mračna vremena imaju svoje ideologe, svoje teoretičare, svoje vojskovođe, naučnike i pisce. Svoje samoproglašene mesije. Ono što u nekim drugim, takozvanim normalnim vremenma izgleda sumanuto, dobija svoj oreol lažne mudrosti, tobožnjih istorijskih istina i interesa, kvazipatriotizma.

U mračnim vremenima čini se da se sve, baš sve, zaverilo protiv zdrave pameti, protiv razuma i normalnosti. Ako nam ništa drugo ne preostaje moramo vikati na sav glas, svakoga dana da ne pristajemo, da smo protiv.

U mračnim vremenima i taj jedan, možda usamljeni glas znači mnogo.

Autor: Filip David (Tekst je objavljen najnovijem broju nedeljnika NIN)