Predsednik bh. entiteta Republika Srpska Milorad Dodik i dalje ne može da se oporavi od šamarčine koju je “popio” od jednog deteta kroz poruku: “Đe si, lopov?”, pa je krenuo da gusla na način na koji je to redovno radio godinama unazad. Kako bi dečaka svi što pre zaboravili, Dodik je plasirao novu kovanicu i napravio neočekivani korak napred u dodatnom zamajavanju naroda u regionu. Izjavio je da bi “Srbi trebalo da formiraju jedinstvenu državu, koju čine Srbija, Republika Srpska i Crna Gora, demokratskim putem i političkim mjerama, a ne ratom, i ostaviti je budućim generacijama”.
Za pohvalu je ovo “političkim mjerama, a ne ratom”. Šalu na stranu, ali ono “Đe si, lopov?” Dodiku je očigledno pomerilo stajnu tačku. Sa priče o tome da je dete predsedniku jednog entiteta u Bosni i Hercegovini tako iskreno i nevino poručilo nešto što mnogo stariji ne bi smeli ni da pomisle da mu kažu, Dodik je prebacio na ideologiju “srpskog sveta”. Verovatno je to i najveći domet ove izjave. Sigurno je da je i glavni ideolog teorije o “srpskom svetu” Aleksandar Vulin, koji je nedavno podneo ostavku na čelnu poziciju u Bezbednosno-informativnoj agenciji, bio zatečen ovom izjavom, čime je Dodik preuzeo, barem na kratko, vođstvo u toj nimalo zabavnoj društvenoj igrici.
Srbijancima odgovara da RS ostane u BiH
Dodik ovakvim izjavama godinama celu Bosnu i Hercegovinu drži na klackalici. U tome uživa, ništa ga ne može poremetiti, jer se kiti podrškom naroda, koja je nikada manja. Problem je moguće u tome što je ta podrška manja zbog onoga što mu je poručio taj dečačić, a ne zbog politike koju vodi. Bilo kako bilo, Dodik nije toliko politički nepotkovan da ne zna kakva je situacija na terenu i da sve više počinje da liči na onoga koji pretenduje da bude predsednik tog “srpskog sveta” i sedi u Beogradu, a zove se Aleksandar Vučić.
Bilo bi zanimljivo videti Vučiča i Dodika u jednoj državi. Ta država ne bi dugo izdržala. Zamisliti Vučića i Dodika kako zajedno vladaju je gora noćna mora od bilo koje kohabitacije na svetu. Obojica su navikli da budu glavni, u centru pažnje i da se oni pitaju i odlučuju o svemu. Niti bi Dodik mogao da Vučiću bude Ana Brnabić, niti bi Vučić bio Dodiku neko poput Željke Cvijanović. To nema šanse da uspe i zato ne treba mlatiti praznu slamu. Ipak, zgodno bi bilo videti kako je raspoloženje onog dela “srpskog sveta” kojeg narodi u okruženju zovu Srbijancima. Teško da bi takva ideja bila primljena sa oduševljenjem i u Srbiji, bez obzira na veliki broj građana koji su poreklom iz Bosne i Hercegovine.
Srbija jedva preživljava Vučića, a kamoli još i Dodika. Građanima Srbije odgovara da Republika Srpska opstane u Bosni i Hercegovini, jer prelaskom granice sa Srbijom bivaju u mogućnosti da na pojedinim pumpama sipaju dizel i do 50 dinara (43 eurocenta) jeftiniji po litri nego u otadžbini. Teško da bi i građani Republike Srpske tako lako pohitali u ekonomsko blagostanje koje vlada u Srbiji s obzirom na cene glavnih životnih potrepština. Cene mnogih od tih proizvoda, od mesa do hemije, mnogo su jeftinije u Banjaluci, Trebinju i Bijeljini nego u Srbiji. Patriotizam se nekako, baš kod Srba, drastično spusti kada je u pitanju ekonomija. Tako je, uostalom, kod većine naroda u svetu.
Kada je reč o Crnoj Gori, Dodik je u popriličnom bunilu, jer niko u njoj ne dovodi u pitanje samostalnost koja je izglasana na referendumu iz maja 2006. godine. Ima tu još nekih zanimljivih sitnica. U Crnoj Gori imamo prosrpske političare koji su preglasni na rečima, a veoma tanki na delima. Lako je jednom od njih reći kako su mu “draža dečanska zvona od Eltona Johna”, i to u Beogradu, pred Vučićevim pristalicama, koji sigurno nisu čuli ni za Dečane, ni za Eltona. Takav narativ u ovoj državi je siguran put u nepovrat i to će u godinama koje dolaze biti itekako vidljivo, barem kada je reč o tim političarima.
‘Ako ne želite mene, evo vam Dodika’
Druge sitnice se odnose na članstvo Crne Gore u NATO-u i priznavanje Kosova. Do otpriznavanja Kosova može doći. Kada su Kosovo odjavile države poput Surinama, Burundija, Komora, Palaua, Madagaskara… mogla bi i Crna Gora. Ali, kako istupiti iz NATO-a? Ili, još bolje: da li bi Dodik u toj državi u kojoj bi voleo da živi zaustavio evropski put, pre svega Crne Gore? Teško da bi Crnogorci pristali na tako nešto. Prosečan Crnogorac svoju državu pre vidi kao nešto poput Monaka, a ne kao deo “srpskog sveta”. Iz Crne Gore je stigla zvanična reakcija na Dodikov san, ali ne i iz Srbije, što ne mora da znači da je to i Vučičev san, ali on to što sanja sprovodi mnogo lukavije od predsednika Republike Srpske. Podjednako neuspešno, na sreću.
Vučić, da želi, obuzdao bi Dodika veoma lako, ali njemu odgovara da ima nekoga poput Dodika, jer tako uvek može da kaže svojim zapadnim sagovornicima: “Ako ne želite mene, evo vam Dodika.” Drugo je pitanje da li neko drugi Dodika može da obuzda. Na svu sreću, radi se o snovima i neostvarivim idejama. Na Balkanu se nikada granice nisu menjale mimo rata, tako da Dodikova priča o mirnom i demokratskom putu nije moguća. Zato je Evropa postala kontinent bez granica i funkcioniše na dobrobit građana. Možda jednog dana ta svest stigne i do naših prostora.
Piše: nenad Kulačin / AJB