Dok je vasceli demokratski svet osuđivao nasilje u američkom Kongresu, zgrožen divljanjem Trampovih pristalica, u Srbiji je vladala grobna tišina. Ućutali se najviši državni funkcioneri, niko iz vladajuće partije nije našao za shodno da se oglasi, a i najveći deo opozicije otkrio je mudrost narodne izreke koja veli da je u ćutanju zlato. Jedino je predsednik Narodne skupštine Ivica Dačić nešto promucao gostujući na TV Pink. Bolje da nije, pošto je odmah nakon formalne osude nasilje usledilo čuveno „ali“ i prelazak na još čuveniju priču o „licemerju međunarodne zajednice“, što je automatski poništilo prethodno rečeno.
Od Dačića je i ovo više od očekivanog, budući da je dotični pred izbore u SAD-u izjavljivao kako „Boga moli da pobedi Tramp“. Nije Dačić bio usamljen u molitvi, odjekivala je Srbija tih dana od sličnih prozbi odapetih put nebesa, ali uzalud. Izgleda da je Bog gluv za molitve srpskih trampovaca, jedino što su sa nebesa mogli da čuju jeste razočaravajuća poruka dežurnog operatera: „Korisnik je nedostupan“.
Ljubitelji Mladića, Karadžića i Trampa
Od naprednjaka nismo čuli reči osude nasilja na Kapitol Hilu, ali smo čuli štošta drugo. Na primer, visoki funkcioner Srpske napredne stranke i narodni poslanik Vladimir Đukanović vrlo je glasan u odbrani voljenog bivšeg predsednika SAD-a. To je onaj dilber što obožava sve srpske ratne zločince na čelu sa Mladićem i Karadžićem, a 11. jula ima običaj da srpskom narodu čestita „oslobođenje Srebrenice“. „Nemam dilemu da je Tramp pobedio i nikada me niko neće ubediti u drugačiji ishod”, bio je izričit Đukanović nakon proglašenja Bajdenove pobede. Nakon upada Trampovih pristalica u Kongres i uklanjanja najpoznatijeg belog suprematiste sa društvenih mreža, Đukanović je zavapio protiv cenzure i kukao kako je sve dozvoljeno protiv Trampa – „krađa izbora, lupanje i pljačka po gradovima, vređanje i ponižavanje Trampovih pristalica, pozivi na njihova ubistva, premlaćivanja i maltretiranje njihovih porodica, spinovanje Trampovih izjava i svakodnevno izvrgavanje ruglu svega što kaže i njegove ličnost”.
Džaba svi dokazi da je priča o krađi izbora samo još jedna gnusna laž patološkog lažova Donalda Trampa, džaba činjenica da je Bajden osvojio sedam miliona glasova više od protivkandidata – Đukanović i dalje misli da je u pitanju zavera zlih liberala, a usput mu se priviđa i Kominterna. Nije zdravo diviti se masovnim ubicama i rugati se žrtvama genocida, ume to da utiče na moć percepcije.
Prezir prema činjenicama i istini
Nije nesrećni naprednjački funkcioner usamljen u svom jadu zbog Trampovog odlaska s vlasti, cela bulumenta nacionalnih udarnika udarila je u plač i zgražavanje nad smerom u kojem svet ide. Tako je profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i neodustajni branitelj Kosova Slobodan Antonić Trampov poraz protumačio kao demaskiranje “tri velika mita”. Po njemu, tokom predsedničkih izbora demaskirane su “tri velike prevare vezane za američko društvo – demokratija, mediji i pravni sistem”. Čim se realnost ne poklapa s njihovim željama, nacionalisti to proglase za prevaru, jer je njihov prezir prema činjenicama i istini neizmeran. I to je jedna od glavnih osobina koje ih spajaju s Trampom.
Profesionalni negator genocida Srđa Trifković nariče nad Trampovim padom, mrmori o tome kako je Amerika pala „pred totalitarizmom levice“, te upozorava da je sad u opasnosti opstanak srpske nacije. I zato preporučuje Srbima sa „obe strane Drine bezrezervno i beskompropisno odbacivanje kulturne i vrednosne matrice ‘predsednika Džozefa Bajdena’ i njegovih močvarnih kontrolora” kao jedini spas. To je ona vrednosna matrica koja veli da postoje istina i laž, dobro i zlo, i da se oni ne mogu relativizovati. To je matrica koje se Bajden držao i tokom ratova devedesetih kada je pisao izveštaj sa Balkana u kojem je jasno rekao da je rat u Bosni srpska agresija, te kako se „dobro naoružana srpska vojska bori protiv jedva naoružanih Hrvata i bosanskih Muslimana, kojima Zapad dodatno otežava odbranu perverznim embargom na oružje”. Svako ko je prokljuvio suštinu zločinačkog poduhvata srpskih snaga za naše nacionaliste predstavlja najveću opasnost i ljutog neprijatelja. Pogotovo ako je u pitanju predsednik najmoćnije zemlje sveta.
U svetu alternativnih istina
Na sličnim frekvencijama nariče i Aleksandar Pavić, nekadašnji savetnik Radovana Karadžića. On je u Trampovim pristalicama prepoznao srodne duše: „Sličnost poraženih trampovaca i Srba iz devedesetih ogleda se u tome što su i jedni i drugi stavljeni van zakona, satanizovani i cenzurisani od suštinski istih snaga – globalista, ‘humanitarnih’ intervencionista, militarista, medijskih monopolista, radikalnih propagatora raznih ‘identitetskih’ politika”. E, sad, što niko nije stavljen van zakona, već se samo zakon sprovodi nad onima koji su ga prekršili, to Paviću nimalo ne smeta. Koga briga za činjenice i istinu, obožavatelje Karadžića i Trampa svakako nije. Oni žive u svetu takozvanih alternativnih istina, tom podlom eufemizmu za gole laži, u kojem mogu slobodno da se prepuste svojim fantazijama.
Širom patriotskog fronta razlegao se lelek zbog Trampovog neslavnog odlaska iz Bele kuće, ne mogu nacionalisti da prežale svog idola. I svuda se forsiraju iste priče iz Trampove propagandne kuhinje: krađa izbora, zavera liberala i antife, propast demokratije (do koje im je stalo kao do lanjskog snega), nameštaljka, zavera medija, režiran upad u Kongres, prevara preko glasova poslatih poštom, puč, nasilni prevrat, i sve u tom konspirativnom stilu. Veliki Srbi i van Srbije kukaju za Trampom, tako je jedan od njegovih najvatrenijih poklonika Nebojša Medojević, predsednik Pokreta za promjene iz Crne Gore, gorko zavapio: „Prvi Predsjednik SAD posle Kenedija koji se suprotstavio dubokoj državi i vladarima iz senke. Morali su da organizuju ogromnu izbornu krađu i razore demokratiju da bi ga zaustavili!” Medojević je verovatno otišao najdalje u formiranju Trampovog kulta, pa je prihvatio i najluđe teorije zavere i hvali se kako vrlo rado pristupa “globalnim inicijativama kao što je ‘QAnon’”.
Tu je negde i nekadašnji vođa Nacionalnog stroja Goran Davidović, poznatiji po simpatičnom nadimku Firer. On je, mučenik, do poslednjeg trenutka živeo u nadi da će se neko čudo desiti, da će Tramp ostati predsednik uprkos izbornoj volji, valjda državnim udarom Proud boysa i sličnih naoružanih grupa. Na dan Bajdenove inauguracije Firer je napisao: “Danas je poslednji dan da Tramp ostane predsednik. Nisam optimista“. Dirljivo. Kad je konačno Tramp napustio Belu kuću, a Bajden održao inauguracioni govor, Davidović je najavio apokalipsu: „Sad ćemo da gledamo kako će demoni-humanoidi iz Bajden ekipe da melju sve pred sobom“. Ni srpski ekstremni desničari nisu više ono što su nekad bili, danas veruju da svetom vladaju demoni prerušeni u ljude, a njima se suprotstavljaju sinovi svetla i egzorcisti poput Trampa i Firera. Kuda idu nacionalizam i fašizam, prosto čovek da se zabrine.
Dočekan sa euforijom, ispraćen tužbalicama
Ovakve žalopojke diljem srpskog sveta nisu nikakvo čudo, pošto je Donald Tramp valjda jedini američki predsednik koji je među domaćim nacionalistima naišao na razumevanje i oduševljenje. Kada je pre četiri godine Tramp pobedio na predsedničkim izborima, nacionalistički krugovi u Srbiji preko noći su bacili svoj ovejani antiamerikanizam u smeće. Krem srpstva pao je u trans, jer su najzad i domaći šoveni dočekali da u Beloj kući imaju nekog svog. U tabloidima su stajali euforični naslovi: „Tramp vraća Srbiji Kosovo”, „Tramp i Putin menjaju svet”, „Tramp: Dobro za Rusiju, dobro za Srbiju”. Pojavile su se majice i šolje sa Trampovim likom, a u Beogradu su nikli bilbordi sa adekvatnim sloganom „Trampe, Srbine”.
Tramp je u nacionalističkim krugovima dočekan sa euforijom, pa je red da bude ispraćen tužbalicama. Ponadali su se da dolazi kraj svetu demokratije i ljudskih prava, da dolazi njihovo vreme haosa, rušenja i zla, ali su pravili račun bez krčmara. Uzdali su se da će ostvariti svoje mračne planove u svetu u kojem SAD-om vlada rasista, lažov, širitelj teorija zavere, seksista, cinik, šarlatan, čovek koji mirno prepušta svoje sunarodnike opakom virusu, čovek koji Amerikance poginule u borbi protiv fašizma smatra gubitnicima. Zahvaljujući Bajdenovoj pobedi, svet se polako vraća u kakvu-takvu ravnotežu, a našim nacionalistima ostaju samo žalopojke nad Trampovom epohom. Takva je ta čudna sorta: dok se celom demokratskom svetu nakon Bajdenove inauguracije otima uzdah olakšanja, među nacionalistima se čuju samo leleci, ridanje, vapaji i žalopojke. Možda je Tramp otišao sa vlasti, ali je trampizam živ i zdrav, kako u SAD-u, tako i u Srbiji.