“Naravno, postoje objektivne okolnosti u kojima živimo, postoji taj uticaj globalizma, uticaj zapadnjačke kulture, koja je antikultura po svojoj prirodi, postoji i taj internet koji dosta našu decu unazađuje, i koji bi trebalo kontrolisati. Deca su opterećena video igricama. Nekad smo imali savez izviđača, ferijalni savez, išli smo da letujemo zajedno, na izlete, imali smo pokret gorana, sadili smo šume. Igrali smo klikera, vozili smo romobile, vozili smo one trokolice na kuglagere, skupljali sličice fudbalera, glumaca, starih automobila, Životinjsko carstvo, pa smo igrali ‘pola belo-slike celo’, i tapke, je li tako? Lepili sličice u albume, skupljali marke. Ja ne znam sad ima li danas uopšte dece koja se bave filatelijom? Može li se nešto od toga vratiti? Evo, vratili su sličice, ali nema više ni u čokoladicama ni u žvakaćim gumama, nego kupiš kesu sličica odmah u trafici! Društvo ne sme da ispušta iz svojih ruku vaspitanje omladine. Omladina treba da upozna Srbiju, da se organizuju te goranske radne brigade, da rade na pošumljavanju, da se druže sa drugom decom, da iskuse i fizički rad. Da pošumljavaju goleti. To je opštekorisno za društvo, u okolini Sarajeva ima tih šuma koje sam ja sadio, možda će nam opet trebati te šume. Dobro, ajmo da se uozbiljimo. Dakle, obnoviti Ferijalni savez, organizovati letovanja u Srbiji. Šta sad da idu u besna letovališta, da troše velike pare i gledaju gde će ih ujesti ajkula, napasti meduze ili slične stvari? Toliko ima stvari u Srbiji koje treba videti i upoznati, ima reka i jezera, a imamo i to jezero na ulazu u Đerdapsku klisuru, koje je izvanredno. I umesto da se druže negde u prirodi, u sportu, u zabavi, deca se druže na društvenim mrežama. Država mora nešto da preduzme, to propovedanje nasilja, to ne sme biti dozvoljeno, to je i krivičnim zakonom zabranjeno. A na internetu izgleda može. I šta će sad ovaj dečak ubica od svog života? Koja će to lekarska komisija jednog dana da saopšti da on više nije opasan za okolinu?”
Ovaj neverovatni ekspoze jednog doktora nauka u emisiji “Dobro jutro Srbijo” na Televiziji Happy čuli smo dvadeset i četiri časa nakon stravičnog pokolja u beogradskoj Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar, gde je četrnaestogodišnji dečak upao sa spiskom za likvidaciju i ubio osmero đaka. Smešno paranaučno veštačenje gosta u studiju legitimisano je činjenicom da je reč o najgledanijem jutarnjem televizijskom programu u Srbiji, i mediju koji vladajućem režimu služi kao nezvanična državna televizija: na TV Happy, uostalom, redovni je gost sam predsednik Aleksandar Vučić, koji se – usput budi rečeno – o masakru u beogradskoj školi naciji par dana kasnije očitovao upravo na toj televiziji.
Pa ipak, koliko god vam to malo verovatno izgledalo, beslovesno pseudoakademsko baljezganje jednog doktora nauka i njegovo duboko, suštinsko nerazumevanje dece, vremena i onih, kako reče, “objektivnih okolnosti” – čak i kad se ispostavlja kao zvanično, državno nerazumevanje mladih – ovde je manji problem.
Istom tom doktoru nauka – ekspertu za omladinu, klikere, trokolice, sličice fudbalera, pola belo-slike celo, tapke, ajkule i meduze, koji se zgraža nad zapadnjačkom antikulturom i igricama što su četrnaestogodišnjem dečaku gurnule pištolj u ruke – pre pet godina, naime, rođeni je sin najpre na društvenim mrežama jednom aktivisti Liberalno-demokratske partije pretio kako će mu “glavu skratiti, pa makar mi to bilo poslednje u životu”, da bi malo posle toga bio uhapšen i osuđen na šest meseci kućnog pritvora jer je u jednom kafiću u Batajnici mahao ilegalnim pištoljem.
Rođeni sin. Pištoljem. I šta je tada uradio njegov otac, doktor nauka koji na Televiziji Happy danas ne razume kako su roditelji zapustili svoju decu i prepustili je društvenim mrežama? Olizao je ekspert plajvaz i na jednoj društvenoj mreži napisao, citiram: “Opsedaju me novinari vešću da mi je sin uhapšen zbog posedovanja oružja. Šta ću, voli dete igračke. Mora s nečim da se igra.”
Koliko god vam, međutim, i to malo verovatno izgledalo, čak i ta činjenica – ta dakle da se jedan doktor nauka zgraža nad igricama što su jednom dečaku ubici gurnule pištolj u ruke i ne razume kako su roditelji zapustili svoju decu, pa na vest da mu je rođeni sin uhapšen zbog posedovanja ilegalnog pištolja reaguje rečima kako “dete voli igračke” i “mora s nečim da se igra” – ovde je i dalje manji problem.
Isti taj doktor nauka – ekspert za omladinu, klikere, trokolice, sličice fudbalera, pola belo-slike celo, tapke, ajkule i meduze – i sam je, naime, jednom prilikom pre trideset godina kao gost Milovana Ilića Minimaksa na Televiziji Politika pred šokiranim voditeljem i publikom iz džepa u pantalonama izvadio pištolj i mahao njime po studiju. I nije to bio jedini takav slučaj. Uopšte, češće je taj doktor nauka iz pantalona vadio kratku cev nego onu kraću, pa je tako zabeleženo da je demonstrantima na antirežimskim protestima pištoljem pretio i 1992. i 2017. godine.
I opet: koliko god vam to malo verovatno izgledalo, čak je i ta činjenica ovde manji problem. Ugledni gost jutarnjeg programa Televizije Happy, koji se zgraža nad nasilnim igricama i neodgovornim roditeljima, pa sopstveno naoružano dete šeretski opravdava rečima da “mora s nečim da se igra”, doktor nauka koji se pita gde su nestala deca što sakupljaju marke i sličice fudbalera, a sam po ulici i televiziji preti pištoljem, glavom je i bradom – dobro, to se samo tako kaže: bradu nikad nije imao, a pitanje je da li je ikad posedovao i glavu – Vojislav Šešelj. Četnički vojvoda Vojislav Šešelj.
To, eto, da je u najgledanijem jutarnjem programu u Srbiji, na nezvaničnoj državnoj televiziji, u privatnom studiju predsednika Aleksandra Vučića, o stravičnom pokolju u beogradskoj Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar kao biheviorist, sociolog, dečiji psiholog, propovednik zdravog života, borac protiv govora mržnje i aktivist za razoružanje pozvan da govori verovatno najpoznatiji, a svakako najeksponiraniji srpski ratni zločinac – da o javnom “propovedanju nasilja” govori čovek koji je zbog ratnih progona i proterivanja civila u haškom zatvoru odležao jedanaest godina i javni govor mržnje podigao na potpuno novi level, uspostavivši ga kao zvanični jezični standard – to, eto, o Srbiji danas govori više od svih okruglih stolova, naučnih simpozijuma i novinskih analiza.
Nad spiskovima za likvidaciju pronađenim kod četrnaestogodišnjeg ubice zgraža se tako čovek koji je sopstvenom rukom pisao spiskove za likvidaciju vojvođanskih Hrvata, na povratak čokoladica sa sličicama fudbalera, goranskih radnih brigada, pošumljavanje goleti i brigu o deci poziva čovek koji na svom štandu na beogradskom sajmu knjiga poziva ubičine vršnjake, “male četnike”, da se fotografišu sa njim, i koji je u Hrtkovcima devedeset prve javno govorio kako, citiram, “decu iz mešovitih brakova treba pobiti”.
“Šta će sad ovaj dečak ubica od svog života?” pita se tako zabrinuti Vojislav Šešelj, “koja će to lekarska komisija jednog dana da saopšti da on sad više nije opasan za okolinu?” Pa ajde da na kraju odgovorimo i na to akademsko pitanje: ista ona lekarska komisija koja je i njega 2014. nakon jedanaest godina haškog zatvora pustila na slobodu, da valjda kao bezopasan za okolinu uradi nešto od onoga, kako se zove, “svog života”.
Kad sam prošle nedelje na ovom istom mestu tragediju srpske dece dve hiljade dvadeset treće doveo u simboličnu vezu sa događajima iz devedeset prve, mnogi su me srpski eksperti diskvalifikovali iz diskusije, iako uopšte nisam govorio o ljudima, nego o oružju. Naprotiv, naoružane očeve iz ratova devedesetih u vrlo doslovnu i nesimboličnu vezu – štaviše, u studio najgledanijeg jutarnjeg televizijskog programa – već sutradan nakon masakra doveo je sam sistem. “Sistem funkcioniše.” Tim je rečima na Pinku, drugoj nezvaničnoj državnoj televiziji, naciju iste večeri utešila Vučićeva predsednica vlade Ana Brnabić.
Samo nekoliko časova kasnije, kako znamo, dvadesetjednogodišnji sin penzionisanog pukovnika Vojske Srbije u opštini Mladenovac očevim je kalašnjikovom ubio osmero meštana. Sistem funkcioniše. Koliko sutra eto novih gostiju Televizije Happy, vodećih srpskih eksperata za omladinu, Fejsbuk, Tviter, spiskove, igrice, celo selo-šmrče belo, tapke, ajkule i meduze.
Dobro jutro, Srbijo, kako si spavala?
Piše: Boris Dežulović / Novosti