Bajtal: Ako odlazi Inzko, ne odlazi OHR, za ovdašnje političke pacijente potrebne su nove, agresivnije terapije

0

Najave odlaska Valentina Inzka sa pozicije Visokog predstavnika za BiH, za beogradski Danas, komentirao je  filozof i sociolog Esad Bajtal. Evo šta je rekao:

“Kako sada stvari stoje odlazi Inzko, ali ne odlazi OHR ni Visoki predstavnik, što je mnogo važnije od Inckovog odlaska. Konačno, ime i ličnost su potpuno nevažni. U situaciji sistematskog, združenog i vrlo koordiniranog opstruiranja funkcionisanja države Bosne i Hercegovine i njene opstojnosti, na liniji Banja Luka – Mostar, s jedne, i Beograd – Zagreb – Moskva, s druge strane, nevažno je ko odlazi a ko dolazi. Važno je, i neophodno je, drugačije prisustvo međunarodne zajednice. Dakle, ne samo puko, formalno prisustvo i licemjerno frazersko pozivanje da se „narodi dogovore“, kakvo je bilo tokom Inckovog mandata, nego aktivno i odgovorno djelovanje na zadatku funkcionalizacije bh. države i njenih institucija. Uostalom ne dogovaraju se „narodi“, nego, a to je i djetetu jasno, potpisnici Dejtona, od kojih neki, u svom politikantskom licmjerju, Dejton samo verbalno brane, a praktično ga opstruiraju i ruše na sve moguće načine.

U tom kontekstu, misijska nelogičnost i neodrživost takvog, frazersko-savjetodavnog držanja „međunarodne zajednice“, vidljiva je iz sljedećeg logičkog stava: Da „narodi“ mogu sami da se dogovore, prisustvo „međunarodne  zajednice“ Ovdje, bilo bi – nepotrebno. Međunardna zajednica je Ovdje zato što mora da bude Ovdje kao dio Dejtonskog mirovnog sporazuma. A „biti Ovdje“, u kontekstu te neizbježnosti, znači istinski, a ne – formalno biti. A to opet znači, maksimalno funkcionalizirati svoje prisustvo i preuzeti konkretnu odgovornost, te, konkretnom terapijom, snažno pristupiti konkretnom rješavanju konkretnih problema, kako uz pomoć domaćih aktera koji to hoće, tako i oštrim sankcioniranjem onih koji “taktikom salame” odbijaju da stanu iza vlastitog potpisa. Sve dok se to ne dogodi imaćemo shizofrenu političku situaciju analognu onoj s kojom se bori moderna – antipsihijatrijskim presingom  demokratizirana psihijatrijska praksa.

Naime, cilj svake (psiho)terapije je vraćanje pacijenta u normalnost.
Ali, to se ne postiže pukim pozivanjem pacijenta da se „unormali“. Bespredmetnost tog pozivanja je čisto logičke naravi. Kad bi pacijent bio sposoban da se sam „unormali“ ili ozdravi, njemu ne bi trebala bolnica, i on ne bi bio hospitaliziran. Dakle, potpuno neovisno šta o tome misle pacijenti i ljekari individualno, svaka se normalnost, a politička baš kao i pacijentska, afirmira i potvrđuje preko određenih pravila ponašanja, koja se moraju poštovati u svrhu vlastitog ozdravljenja. A, sve dotle dok je pacijentu potrebna pomoć – da bi se ponašao kako treba, on je – pacijent i tako ga treba tretirati.

U tom smislu, međunarodna zajednica, sa novim Visokim predstavnikom, mora i sama zauzeti sasvim novi, aktivni kurs svog prisustva u BiH. Tačnije, mora udarnim dozama nove, agresivnije terapije, liječiti ovdašnje političke pacijente, odnosno, antidejtonski nastrojene politike i političare. Građani ove zemlje, taoci etno-politika, zaslužuju konačni stabilni mir i društvo koje garantuje jednake šanse i životne izglede svima, u jednoj ljudskijoj, civlizacijski i demokratski boljoj budućnosti od patološke sadašnjosti, u kojoj, s mukom životare i preživljavaju pakao ento-politikantskog besmisla osionih nacionalnih vođa i voždova” – izjavio je Bajtal za beogradski Danas.