Burni istorijski događaji okupirali su svu pažnju građana Srbije. U toku je najmasovnija društvena pobuna u novijoj povesti zemlje, pa zato neke važne nepodopštine naprednjačkog režima prolaze ispod radara.
Aleksandru Vučiću i njegovoj družini nacional-skakavaca izgleda još nije doprlo do svesti da su delegitimizovani, da su već bivši i zreli za ropotarnicu istorije, da je njihovo prošlo, pa se ponašaju kao da su i dalje na vrhuncu vlasti i moći.
Premijer u ostavci Miloš Vučević slavodobitno je saopštio kako je na njegov predlog Vlada Republike Srbije usvojila Zaključak kojim se nalaže izmena Zakona o udžbenicima. Veli premijer u nestajanju da je tražio “uvođenje nacionalnog paketa udžbenika u osnovnom i potencijalno srednjem obrazovanju, koji obuhvata predmete: srpski jezik, srpski jezik i književnost, svet oko nas, prirodu i društvo, istoriju, geografiju, muzičku i likovnu kulturu”. Navedene udžbenike objavljivaće jedan izdavač, po svemu sudeći državni Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Školovanje topovskog mesa
Inicijativu za izdavanje takozvanih nacionalnih udžbenika pokrenuo je predsednik Srbije Aleksandar Vučić još 2021. godine. Našao je predsednik vremena da malo zaviri u školske udžbenike i potpuno se razočarao sadržajima koje je tamo pronašao. Proteklih decenija su udžbenici oblikovani u skladu sa dominantnom nacionalističkom ideologijom, na štetu činjenica, ali predsedniku to nije bilo dovoljno. Zato je odlučio da država preuzme kontrolu nad takozvanim identitetskim predmetima, kako bi odgajala decu u duhu krvožedne mitomanske ideologije radikalskog tipa. Inicijativu je podržao tadašnji ministar prosvete Branko Ružić, jer je reč o predmetima „od značaja za očuvanje nacionalne istorije i identiteta”.
Osoba kojoj vrane nacionalizma nisu pamet popile pomislila bi da je svrha obrazovanja savladavanje raznih znanja i veština, te formiranje slobodnog građanina koji ume kritički da misli, a ne uterivanje nežne dečje duše u osakaćujuću Prokrustovu postelju nacionalnog identiteta. Pogotovo što je taj famozni identitet nastao tako što su dežurni ideolozi uzimali proizvoljne elemente iz srpske istorije i kulture, odbacujući gotovo sve što je vredno, te forsirajući militarizam, nacionalnu isključivost, poricanje istorijskih činjenica i širenje kolektivne paranoje kao zvaničnog pogleda na svet.
Večernje novosti, pod komandom Miloševićevog Gebelsa Milorada Vučelića, dočekale su radosnu vest sa golemim oduševljenjem. Odmah su pozvali podobne stručnjake da prokomentarišu istorijsku odluku odlazećeg premijera, koja bi trebalo da zacementira obrazovni sistem i pretvori škole u civilne kasarne za predvojničku obuku budućeg topovskog mesa. U tekstu aerodinamičnog naslova “Istorijski falsifikati ‘lete’ iz đačkih knjiga” tabloidna trovačnica je iskopala nekoliko eksperata za indoktrinaciju dece i omladine.
Doktrina kolektivne nevinosti
Govorio je za Vučelićev propagandni SNS bilten istoričar Aleksandar Rastović, požalivši se kako su “u sadašnjim nastavnim planovima i programima istorijske činjenice iz 18, 19. i 20. veka pogrešno i zlonamerno interpretirane na štetu srpskog naroda”. Rastović je naveo niz vekovnih nepravdi koje su nanete srpskom narodu posredstvom školskih udžbenika.
Srbe optužuju za “zločine tokom balkanskih ratova nad Albancima, Turcima i muslimanima”, zavapio je istoričar. “Srbija je proglašena krivcem za Prvi svetski rat”, umanjuje se broj jasenovačkih žrtava. Na kraju Rastović zaključuje: “Kraj 20. veka obeležili su ratovi na prostoru bivše SFRJ, pa su i za to okrivljeni Srbi, a našem narodu je pripisan i genocid u Srebrenici.”
Ukratko, istoričar se drži doktrine apsolutne kolektivne nevinosti. Prema njegovoj teoriji, ispada da je srpski narod jedinstven u svetu, jer nikada nikakav zločin pripadnici srpske vojske nisu počinili, za razliku od praktično svih drugih soldateski sveta. A očigledno je i pristalica organicističke misli, pa tako vidi celokupnu srpsku naciju kao jedinstvenu celinu. Ako je neki pripadnik srpske nacije počinio zločin, ako su neke politike, ideologije i njihove naoružane armade ubijale civile – automatski je za to kriv celokupan narod.
Zanimljiva logika, čuli smo je hiljadu puta, to je ona priča po kojoj se u Hagu sudi celom srpskom narodu za zločine, iako se srpski narod ne pominje u optužnicama i presudama, već se na optuženičkoj klupi nalaze konkretni ljudi – Ratko Mladić, Radovan Karadžić, Nebojša Pavković, Nikola Šainović i desetine drugih ubica.
Svjedočanstva Dimitrija Tucovića
Ne znam ko to optužuje Srbe za zločine u Balkanskim ratovima, jer koliko je meni poznato ta nepočinstva se više od jednog veka brižljivo kriju od javnosti. Svedočanstva iz prve ruke koja je ostavio Dimitrije Tucović su na nezvaničnom indeksu zabranjenih knjiga i tekstova. Tucović je bio protivnik rata, ali je mobilisan kao rezervni oficir i učestvovao je u balkanskim ratovima i pohodu na Albaniju. O tome kakvim je zlodelima svedočio pisao je u Radničkim novinama i knjizi Srbija i Arbanija. Jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije.
Evo samo jednog primera iz narečenog dela: “Buržoaska štampa je tražila istrebljenje bez milosti, a vojska je izvršavala. Arbanaska sela, iz kojih su muški blagovremeno izbegli, behu pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme varvarski krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece. I dokle su ustanici zarobljene srpske oficire i vojnike razoružavali i puštali, dotle srpska soldateska nije štedela ni njihovu decu, žene i bolesne”.
Pisao je Tucović u Radničkim novinama o pokolju koji je srpska vojska počinila nad civilnim stanovništvom u Ljumi: “Plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju; pokraj mrtvih matera derala su se njihova dečica koja su slučajno bila pošteđena kuršuma: tela, kao jela vitka, lepih gorštakinja rila su se kao crvi po ledini; žene su se porađale od straha. Za dva sata potamanjeno je na 500 duša (…) Leševi su potrpani u kuće a kuće zapaljene – da bi se zločinu prikrio trag”.
Rastović se ponaša kao da Tucović i njegova svedočanstva ne postoje, što nije nikakvo čudo. Naš istoričar je duhovni potomak onomadašnjih propagandista, o kojima je Tucović, takođe, zapisao koju gorku reč: “Dopisnici beogradskih listova iz Skoplja i novih krajeva uopšte, koji smatraju za nacionalnu dužnost prikrivanje zločina naših vlasti i vojske i obmanjivanje naroda u Srbiji, javili su već: da je jedno arnautsko selo u Ljumi uništeno, pošto su se Arnauti zatvorili u kuće i do poslednjega uporno branili”.
Ideolozi zločina, genocida, krvi i tla
Rastović zapravo ne nastupa kao stručnjak, istoričar, naučnik, kako je predstavljen, već kao političar i ideolog. Čovek je predsednik Saveta za obrazovanje i nauku Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije (SPS), te član Predsedništva i predsednik Političkog saveta ove zlikovačke stranke. Imajući te prećutane činjenice u vidu, postaje jasnija ona Rastovićeva formulacija koja veli da je “našem narodu pripisan i genocid u Srebrenici”.
Tu vrstu kolektivne krivice srpskom narodu nameću samo eksponenti zločinačke ideologije i politike koja je do genocida i dovela, razni naprednjaci, radikali, socijalisti i njihovi istomišljenici. Jedino oni govore o Srbima kao “genocidnom narodu”, braneći se od nepostojećih optužbi. Brani čovek svoju ideološku poziciju, inače sasvim neodbranjivu, treba ga razumeti. Ne sedi istoričar tek tako u Glavnom odboru SPS-a rame uz rame sa osuđenim ratnim zločincem Nikolom Šainovićem.
Ideolozi zločina, genocida, krvi i tla se kriju iza sopstvene nacije, prebacujući krivicu za svoja nepočinstva na sve pripadnike svog naroda. Cela ujdurma sa nacionalnim udžbenicima je i napravljena u svrhu odbrane krvavog ideološkog i ratnog projekta, poricanje je poslednja faza genocida koju treba ostaviti u amanet budućim generacijama, e da se nikada ne bismo iskobeljali iz ralja krvožednog velikosrpskog nacionalizma i njegovih ubilačkih dogmi.
Manje poezije, više demagogije
Vučelićevi propagandisti nahvatali su i ekspertkinju iz druge oblasti, profesorku doktorku književnih nauka Oliveru Krupež. Doktorka je, takođe, zavapila iz dubine nacionalne duše kako je u nastavnim programima došlo do izostavljanja “dela sa istorijskim dimenzijama”, kako se izbegavaju nacionalne teme kao što su “aneksija BiH, teme Prvog i Drugog svetskog rata, stradanje srpskog naroda”. Posebno joj ide na literarni živac “značajno redukovanje dela sa motivima rodoljublja, nacionalnog ponosa, ideala slobode”.
Jada se profesorka kako nema dovoljno sadržaja u nastavi književnosti koji “omogućavaju da se u nastavi realizuju ciljevi obrazovanja i vaspitanja koji se odnose na razvijanje nacionalnog identiteta, razvijanje svesti i osećanja pripadnosti Srbiji”. Situacija je vaistinu apokaliptična: “Ako govorimo o osećanju pripadnosti Srbiji, moramo se osvrnuti na neznatan broj književnih dela sa motivima zavičaja, otadžbine i rodoljublja, kao i onih koji ističu njene materijalne i nematerijalne vrednosti”.
Ukratko, u nastavi književnosti bi trebalo da bude više nacionalističkog kiča tipa “mene sve rane moga roda bole” ili “I nebo samo srbske je boje / U njemu gore Srbin je Bog”, a manje istinske literature koja pokušava da odgovori na nadrealističko pitanje “Kako primiti neprimljivi položaj čoveka”. Više Dobrice Ćosića i ideološke mobilizacije iz Vremena smrti, manje Rastka Petrovića, Velikog druga, Dana šestog, manje Oskara Daviča i njegovih borbenih antifašističkih stihova. Manje poezije, više demagogije.
Formiranje građanina pokornog
Valjalo bi još jednom podsetiti na reči Predraga Čudića iz eseja “Nagrailo u bosanskom loncu”, u kojem je demontirao nacionalističku mitomaniju Rajka Petrova Noga: “Svaka valjana književnost u principu jeste bekstvo od provincije, pa i od zavičaja”.
A nije zgoreg ni podsetiti se reči danila Kiša iz Časa anatomije: “Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše ‘iz naroda i za narod’, koji svoj individualni glas tobože potčinjava višim, nacionalnim interesima”.
Paralelno za represijom nad prosvetarima u štrajku i univerzitetskim profesorima koji se solidarišu sa studentima, koje vlast pokušava da slomi neisplaćivanjem zarada, ispod žita se menja Zakon o udžbenicima koji bi trebalo da škole pretvori u fabrike za masovnu proizvodnju poslušnih vojnika za neke buduće osvajačke ratove.
Naprednjački režim bi da obrazovanje preinači u ideološki dril, da falsifikovanu verziju prošlosti nametne kao jedinu istinu, uprkos stotinama hiljada utvrđenih činjenica. Zadatak napredne škole nije formiranje slobodnog, već građanina pokornog, onog koji neće kritički misliti, već će poslušno klimati glavom i marširati u stroju ka “srpskim zemljama” na privremenom boravku u inostranstvu.
Kad ovo zlo jednom padne, moraćemo da iščupamo iz korena zločinačku ideologiju koja je izazvala ratove, uništila sve oko sebe, a na kraju i društvo iz kog potiče. Neophodna nam je temeljna demilitarizacija svesti u svim segmentima društva, a ponajviše u obrazovanju. Nasušno nam je potrebno obrazovanje za život, a ne za smrt na bojnom polju.
Piše: Tomislav Marković / AJB