U Moskvi, u Hramu Hrista Spasitelja, krajem marta donet je dokument koji sumira zaključke 25. kongresa Svetskog ruskog narodnog sabora. Ova organizacija formirana je 1993. godine pod okriljem Ruske pravoslavne crkve i deluje sa blagoslovom ruskog patrijarha koji je ujedno i njen poglavar. Na kongresima Ruskog narodnog sabora tradicionalno učestvuju najviši predstavnici države, vođe raznih provladinih udruženja, vođe tradicionalnih verskih zajednica, profesori i studenti sa najvažnijih univerziteta, kao i delegati ruskih zagraničnih zajednica.
Ponekad opštenarodno-crkveni sabor svojim prisustvom udostoji i sam predsednik Rusije, Vladimir Vladimirovič Putin. Tako je bilo i na potonjem kongresu, održanom na temu “Sadašnjost i budućnost ruskog sveta”. Putin se obratio veselom skupu, izlažući svoje viđenje sveta, na koje niko ne bi obraćao pažnju da ga ne zagovara lider države koja poseduje nuklearni arsenal.
Zvanična ideologija Putinovog režima
Svetski ruski narodni sabor nastao je nakon pada komunizma, kad je novonastali ideološki vakuum valjalo popuniti nekakvom idejnom robom, makar oveštalom i izanđalom. Crkva, pravoslavlje i takozvane tradicionalne vrednosti zamenili su veru u svetsku pobedu komunizma, ali je imperijalna ideja preživela sve ideološke mene. Sukob sa Zapadom je takođe zadržan kao stajaće mesto “ruske ideje”, samo što više ne treba zapadnjački kapitalizam zameniti ruskim komunizmom, već se obezboženom demokratskom Zapadu valja suprotstavljati sa pozicija duhovnosti, nacionalizma i pravoslavnog fundamentalizma.
Sve je to vidljivo iz upravo objavljenog dokumenta, čiji bi se naziv mogao prevesti kao ”Poruke/pouke 25. kongresa Svetskog ruskog narodnog sabora”. Taj dokument nije nekakvo neobavezujuće štivo, upućen je zakonodavnoj i izvršnoj vlasti Rusije, te predstavlja zvaničnu ideologiju Putinovog režima. Tamo gde verske organizacije koje preziru Božje zapovesti kreiraju ideologiju i politiku, Bog je odavno rekao laku noć, što je vidljivo i iz narečenih poruka.
Teško je zamisliti jeziviji crkveni dokument. Dovoljno je citirati samo početni pasus da bi se videlo o čemu se radi: “Specijalna vojna operacija je nova etapa u nacionalno-oslobodilačkoj borbi ruskog naroda protiv zločinačkog kijevskog režima i kolektivnog Zapada koji stoji iza njega, koja se vodi na prostorima jugozapadne Rusije od 2014. godine. U SVO ruski narod sa oružjem u ruci brani svoje živote, slobodu, državnost, civilizacijski, verski, nacionalni i kulturni identitet, kao i pravo da živi na sopstvenoj zemlji u granicama jedinstvene ruske države. Sa duhovnog i moralnog stanovišta, specijalna vojna operacija je Sveti rat, u kojem Rusija i njen narod, braneći jedinstveni duhovni prostor Svete Rusije, ispunjavaju misiju ‘Onoga koji zadržava’, štiteći svet od naleta globalizma i pobede Zapada koji je pao u satanizam”.
Rusija se brani u Ukrajini
Dakle, rat se ne vodi u Ukrajini, nije Rusija napala susednu zemlju iz čista mira, već je teritorija na kojoj se front nalazi zapravo jugozapadna Rusija, pa zato nije reč o agresiji, već o samoodbrani. Zanimljiv koncept, po toj logici su onomad, četrdesetih godina prošlog veka, Poljska, Češka, Rumunija, pa i sama Rusija – zapravo bile istočna Nemačka.
Ono što običnom čoveku izgleda kao ruska agresija na Ukrajinu, kao razaranje suverene države, kao rat sa neskrivenim genocidnim namerama – za patrijarha Kirila i ostale Putinove ideologe je zapravo borba za slobodu, civilizacijski, verski, nacionalni i kulturni identitet. Sasvim je logično da se pravoslavni verski identitet štiti rušenjem pravoslavnih hramova i masovnim ubijanjem pravoslavaca, a kulturni identitet se brani bombardovanjem pozorišta, knjižara, muzeja, spomenika i biblioteka.
Nema tog osvajača koji se nije pozivao na pravo naroda da živi u jednoj državi ili lebensraumu, od Adolfa Hitlera, preko Slobodana Miloševića, do Vladimira Putina i njegovih crkvenih ideologa. Gde je to pravo zapisano, odakle potiče, ko ga je smislio – to nam ratni zločinci ne kažu. Kad bi svaki narod na svetu počeo da zagovara pravo da svi njegovi pripadnici žive u istoj državi, čitavo čovečanstvo bi živelo u stanju permanentnog rata, dok se svi međusobno ne istrebe. Teško da se takve ideje mogu pronaći u Novom zavetu, ali zato mogu u Mein Kampfu.
Borba protiv demona
Patrijarh Kiril je i na samom početku ruske invazije na Ukrajinu besedio kako su ušli u “borbu koja nema fizički, već metafizički značaj”, a Ukrajince je proglašavao za demone i đavola lično. Sad je ta sumanuta priča i ozvaničena, pa je proglašeno da je Specijalna vojna operacija zapravo “Sveti rat”. U njemu sile svetla vojuju protiv sila tame, a pošto se već bore protiv demona ruskim vojnicima je dozvoljeno da ubijaju civile, žene, decu, starce, da siluju i pljačkaju, jer ta zlodela ne čine ljudima, nego zlim silama, takoreći bjesovima.
Naravno, ideolozi zločina i genocida nikada ne kažu da čine nekakvo zlodelo, već sva nepočinstva opravdavaju višim ciljem. U ovom slučaju cilj je najviši moguć – Rusija štiti svet od nekakvog satanizma koji je zavladao u demokratskim zapadnim zemljama. Zgodan je to trik – proglasiš one koje ubijaš za sataniste, pa samim tim sebe vidiš kao anđela nebeskog. Svašta su zlikovci izmišljali tokom istorije, bilo je raznih opravdanja za pokolje, ali ruski ideolozi su se baš potrudili da prevaziđu ludorije svojih prethodnika.
U dokumentu koji je upućen najvišim državnim vlastima lepo stoji kako Rusija i njen narod ovim “Svetim ratom” zapravo “ispunjavaju misiju ‘Onoga koji zadržava’”. Onaj koji zadržava (ruski: удерживающий), nije slučajno stavljen pod navodnike. Radi se o pojmu iz Druge poslanice Solunjanima apostola Pavla, koji u originalu glasi katehon.
Rusija kao katehon
Kod apostola Pavla katehon je sila koja zadržava i odlaže dolazak Antihrista i Apokalipsu. Samo što Putinovi ideolozi nisu taj pojam preuzeli od apostola Pavla, već od drugih mislilaca – od Sergeja Nilusa (izdavača Protokola sionskih mudraca), ruskih monarhista i nacističkog pravnika Karla Šmita. Eto, Rusiji je zapala misija vaseljenskog, božanskog značaja, direktno od Boga su dobili zadatak da sačuvaju svet od dolaska Antihrista. Međutim, iako su izabrani za najsvetije od svih svetih poslanja, izgleda da su imali smetnje na vezama s Bogom dok im je saopštavao radosnu vest, pa su morali da zavire u Šmita i razne ruske antisemite kako bi shvatili šta im je zadatak.
Svako malo Putinovi ideolozi drve o katehonu, predstavljajući Rusiju kao imperiju koja štiti svet od trijumfa Antihrista. Zborio je o tome i ruski oligarh Konstantin Malofejev, koji je 2019. godine izabran za zamenika patrijarha Kirila u Svetskom ruskom narodnom saboru. Ruski milijarder je tvrdio kako je Putinova Rusija katehon koji čuva svet od zla, a narečeno metafizičko zlo je “zapadna imperija novca”. Da nema tragične posledice, da ove reči ne izgovaraju dvorjani ruskog hazjajina koji besomučno ubija i ruši, sve te baljezgarije i trućarije bile bi naprosto komične.
Cela ta priča o katehonu, o imperijama i državama koje sprečavaju trijumf zla i dolazak Antihrista takođe su komične. Mogli su veliki vernici da se potrude pa da pročitaju cele rečenice apostola Pavla, a ne da vade šta im se svidi. Pavle veli ovako: “Tajna bezakonja, naime, već radi, samo da se ukloni onaj koji sad zadržava, pa će se tada pojaviti bezakonik, koga će Gospod Isus ubiti dahom svojih usta i uništiti pojavom svoga dolaska”. Kao što svaki hrišćanin valjda zna, dolazak bezakonika Antihrista nije završno poglavlje istorije, već je to drugi Hristov dolazak, sveopšte vaskrsenje i uspostavljanje carstva nebeskog. Vernici bi valjda tome trebalo da se raduju.
Povratak u prošlost
Sve tačke u dokumentu sa 25. kongresa Svetskog ruskog narodnog sabora zapravo su sračunate na opravdanje zločinačke agresije na Ukrajinu i šire, na davanje legitimiteta ruskom imperijalizmu, Putinovoj tiraniji i pretvaranju Rusije u državu robova i mužika. Zato u nastavku lepo piše da će cela Ukrajina, nakon rata, biti “zona isključivog uticaja Rusije”. Normalno, pošto Ukrajina zapravo i ne postoji, to je “jugozapadna Rusija”. A ne postoje ni Ukrajinci, oni su sada ponovo zvanično proglašeni za Maloruse. Kako lepo piše u porukama i poukama: “Rusija treba da se vrati učenju o trojstvu ruskog naroda, koje postoji više od tri veka, po kome ruski narod čine Velikorusi, Malorusi i Belorusi, koji su ogranci (subetniciteti) jednog naroda, a koncept ruski obuhvata sve istočne Slovene – potomke istorijske Rusije”.
Susedima su namenjeni oganj, mač i prisajedinjenje devastirane zemlje Rusiji, ali imaju ideolozi planove i za svoju matičnu državu, pa zato navode brojne smernice za unutrašnju politiku u cilju preobražaja Rusije. Kako se navodi u dokumentu, Rusiju bi do 2050. godine trebalo transformisati u “Gardariku 21. veka”. Gardarika je skandinavski naziv iz 12. stoleća za ruske zemlje. Patrijarh Kiril i njegovi ideolozi planiraju povratak u davnu prošlost.
Planirano je povećanje stanovništva, zabrana abortusa koji će biti kriminalizovan, te formiranje porodica sa mnogobrojnim potomstvom, po mogućstvu sa petoro dece, kako bi stanovništvo Rusije naraslo na 600 miliona. U planu je deurbanizacija, Rusi više neće živeti u stambenim zgradama, već će 80 posto stanovništva stanovati u kućama, u prigradskim naseljima, malim i gradovima srednje veličine kojih bi trebalo da bude oko hiljadu. Planirana je i sveobuhvatna reforma obrazovanja. Školski programi biće očišćeni od svih zapadnih sadržaja, sve što se ne uklapa u “rusku civilizaciju” biće izbačeno, uključujući i nastavne metode. Cilj obrazovanja nije stvaranje slobodnog pojedinca koji misli svojom glavom, već je glavni cilj “priprema za stvaranje porodice i porodičnog života”. Zato će u kurikulum ući predmet pod nazivom “porodične studije”.
Vječni dan opričnika
Biće zaustavljen “priliv migranata koji ne govore ruski i nemaju odgovarajuće razumevanje ruske istorije i kulture”, potenciraće se repatrijacija Rusa, kao i “preseljenje stranih visokokvalifikovanih stručnjaka, naučnika, investitora i članova njihovih porodica, lojalnih Rusiji i spremnih za jezičku i kulturnu integraciju”. Eto najzad šanse i za srpske ruskokolonaše da ostvare svoje ambicije, presele se u Rusiju i postanu Rusi. Ukratko, svaka različitost će biti ukinuta, pravo na postojanje imaće samo ono što se uklapa u putinoidni koncept “ruske civilizacije”. Nepotrebno je napominjati da se u taj koncept zapravo ne mogu uklopiti ni najvrednija dostignuća ruske kulture i njihovi autori, ali verujem da će njima progledati kroz prste.
Ukratko, Rusija bi trebalo da se vrati u davnu, srednjovekovnu prošlost i da se pretvori u zemlju koju je Vladimir Sorokin opisao u antiutopijskom romanu Dan opričnika. Ono što je pre 18 godina izgledalo kao fikcija, noćna mora i negativna utopija, danas je postalo zvanični program ruskih ideologa za budućnost Rusije i ruskog sveta.
Radikalni konzervativizam, verski fundamentalizam, potpuno odvajanje od sveta, antimodernizam, prezir prema demokratiji, zatiranje pojedinačne ličnosti i njenih prava, apsolutna potčinjenost kolektivu, uskraćivanje ženama prava da odlučuju o svom telu, kulturni rat protiv zapadne kulture (bez koje ne bi bilo ni ruske kulture), deluzije o sopstvenoj božanskoj misiji u svetu, ratni zločini i genocid kao legitimna sredstva za stvaranje ruskog sveta – tako izgleda ideološki program Putinove imperije.
I takva divljačka papazjanina nastaje pod okriljem patrijarha Kirila i Ruske pravoslavne crkve, organizacije koja je bar nominalno hrišćanska. Od svih pomesnih crkava na svetu, Srpska pravoslavna crkva je našla da baš za Putinovu sluškinju veže svoju sudbinu. Neka nam je svima Bog u pomoći, onaj Bog u kog više ne veruju ni ruski ni srpski duhovnici.
Piše: Tomislav Marković /AJB