Odbrana i zaštita nacionalnog identiteta spada u omiljene aktivnosti srpskih političkih lidera, rodoljubive inteligencije, visokih crkvenih činovnika, režimskih medija i ostalih urednika našeg vidnog polja. Ne jenjava ta zaštitarska akcija već decenijama, čas je slabijeg, čas jačeg intenziteta, ali nikada ne prestaje, nema odmora dok traje obnova jednog maglovitog pojma čije značenje nije baš najjasnije ni onima koji ga neumorno koriste.
Priču o ugroženom nacionalnom identitetu naši samozvani branitelji prebacuju na teren kulture. Jedan od najistrajnijih proučavalaca identitetske politike kod nas Ivan Čolović u knjizi Rastanak s identitetom piše o tom pomeranju fokusa. Čolović kaže da u Srbiji dominira “shvatanje nacije koje obično nazivamo esencijalističkim ili primordijalističkim”. Nacija se doživljava kao metafizička ili prirodna zajednica, a ne kao politički i istorijski projekat.
“Njene pripadnike na okupu drži nešto nezavisno od njihove volje i njihovog pristanka, nešto u čemu se ili sa čime se navodno rađaju, neka vrsta nacionalnog superlepka koji ljudi nose u genima. Taj lepak se ranije zvao ‘rasa’ ili ‘krv’, ali kako je ove reči fašizam kompromitovao, njih su u rečniku nacionalizma zamenili ‘kultura’ i u novije vreme ‘identitet’”, piše Čolović u navedenoj knjizi, u eseju Superlepak.
Čuvari identiteta u zimskom periodu
Bezbroj je ilustracija koje potvrđuju citirane reči Ivana Čolovića. Evo, pre neki dan, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić na sednici Komisije Republike Srbije za saradnju sa Uneskom reče da “u vremenu narastajućih izazova jedan od prioriteta Srbije je očuvanje nacionalnog identiteta, jer, naročito sada, moramo da udvostručimo napore na sistematičnom i sveobuhvatnom nastupu u zaštiti naše tradicije i kulture”. Desničari koji brane Kosovo, silni Zavetnici bez mane i straha, div-junaci Dverjani, duhovna čeda prepodobnog Vojislava Koštunice i ostali profesionalni rodoljubi samo o odbrani nacionalnog identiteta i pričaju, a dotični se brani na Kosovu, budući da je utemeljen na kosovskom zavetu.
Ne zaostaju ni naprednjaci koje opozicija optužuje za izdaju Kosova, i njima su puna usta nacionalnog identiteta i nacionalne kulture, pa se nadgornjavaju sa svojom ideološkom opozicionom sabraćom ko je uspešniji u odbrani narečenih srpskih svetinja. Predsedniku Aleksandru Vučiću ovih dana stižu pisma podrške od nebrojenih partijskih odbora, sa jasnom porukom: “Kosovo i Metohija danas se brani odlučnošću da se sačuva naša kolevka i naš identitet”.
Ne zaustavlja se odbranaška akcija samo na političkom polju, već se širi i na oblasti kulture i obrazovanja. Pre neki dan, novopostavljeni vršilac dužnosti direktora Službenog glasnika Mladen Šarčević najavio je štampanje nacionalnih udžbenika koji će sadržati lekcije iz nekoliko predmeta, obuhvataće nacionalnu istoriju, kulturu, jezik, književnost, geografiju. Trenutno stručni tim radi na smišljanju naziva za udžbenike, jedan od predloga glasi “nacionalni identitet” i izražava suštinu čitavog poduhvata. Patrijarh Porfirije se već ponudio da pomogne u izradi novih udžbenika. Inicijativu za ovo neobično učilo pokrenuo je Vučić pre par godina, kad je naložio da država piše udžbenike iz srpskog jezika, istorije i geografije. Inicijativu je istog momenta podržao ministar prosvete Branko Ružić, rekavši da je reč o predmetima „od značaja za očuvanje nacionalne istorije i identiteta”.
Sličnim idejama (ako taj izraz nije odveć preuzetan za ove oveštale banalnosti) rukovodio se i bivši ministar kulture Vladan Vukosavljević kad je donosio “Strategiju razvoja kulture”. Njegova nemisao vodilja je glasila: “Očuvanje kulturnog i nacionalnog identiteta primarni je zadatak svakog naroda koji ne želi da nestane u vrtlogu istorijskih promena karakterističnih za savremenu civilizaciju”. Nema počivka za čuvare identiteta u zimskom periodu.
Kome je dozvoljeno da bude Srbin
Nacionalni identitet nije baš precizno definisan, ali to mu nimalo ne smeta da vrši svoju ulogu. Višedecenijska nacionalistička propaganda je urodila plodom, pa mnogima koji su nju poverovali nacionalni identitet služi kao alatka za isključivanje svih koji misle drugačije od samoproklamovanih patriota. Čuvari identiteta redovno obavljaju rituale diferencijacije, određujući ko uopšte može da se nazove Srbinom.
Na primer, ko nije pravoslavan ne može da bude pravi Srbin. Ko god priznaje genocid u Srebrenici – taj se ispisao iz srpstva. Ko ne misli da su nam svi susedni narodi vekovni neprijatelji, ko ima simpatije prema zapadnoj civilizaciji, ko se ne klanja Vladimiru Putinu, kome smetaju murali Ratku Mladiću, ko četnike smatra kvislinzima, ko kritikuje crkvu – taj se odrekao nacionalnog identiteta. Takav inokosni pojedinac i prononsirani autošovinista može da bude samo “slučajni Srbin”, a i to samo ako mu kerberi nacionalnog identiteta milostivo dozvole.
Pojam kolektivnog identiteta, nacionalnog ili nekog drugog, krajnje je problematičan, biće da se radi o fikciji i konstruktu, o tome je napisano brdo literature, ali da to sad ostavimo po strani. Uzmimo da zaista postoji nešto što se zove nacionalni identitet. Šta bi to bilo? Pošto se radi o “imenu i prezimenu” čitave nacije, o “onome što smo”, bilo bi logično da se pod taj pojam podvede sve ono najvrednije što su pripadnici jednog naroda stvorili u raznim epohama, pogotovo na polju kulture. I tu dolazimo da komičnog paradoksa. U nacionalni identitet, kako ga shvataju nacionalisti i kako se već decenijama tumači, ne može da se uklopi najveći deo srpske kulturne tradicije.
Jasno je da tu nema mesta za protivnike velikosrpske ideologije, za sve one koji su se proteklih decenija protivili zločinu. Ogromno delo Radomira Konstantinovića može slobodno da bude izbrisano, a slično će proći i grandiozni opusi Latinke Perović i Bogdana Bogdanovića, kao i još nekoliko desetina pisaca, istoričara, intelektualaca. Pošto nacionalni identitet pretpostavlja pravoslavlje svetosavskog tipa, klerikalizam i pokornost prema instituciji crkve, tu ne može da uđe ništa ateističko niti agnostičko, praktično otpade cela levičarska tradicija. Takođe, tu nema mesta ni za one stvaraoce koji nisu verovali u boginju Naciju, već su bili poklonici internacionalizma i univerzalnih vrednosti. Potonja sintagma je zapravo pleonazam, vrednosti su univerzalne ili nisu vrednosti.
Nadrealizam, narodni neprijatelj
Dakle, za početak otpada ceo nadrealistički pokret, u nacionalni identitet se ne uklapaju opusi Oskara Daviča, Marka Ristića, Dušana Matića, Milana Dedinca, Aleksandra Vuča, Koče Popovića i ostalih poklonika, kako reče Moni de Buli, “najzamašnijeg ideala poetske i ljudske slobode”. Uostalom, kako da u nacionalni identitet uključiš pisce koji su se otvoreno sprdali sa svim lažnim svetinjama tog istog identiteta.
Marko Ristić nabraja sve banalne, stereotipne, nacionalističke elemente tog lažnog identiteta, izrugujući se duhu nacionalnog kiča: “Ti kosovski božuri i taj srbijanski venac, to kosovsko opredeljenje, taj vidovdanski hram, ta sveta vodica i to vino iz Markove čaše, ta opela, ti parastosi, ti carski dvori, to carstvo nebesko i ta slava, strašno sunce mučenika i taj slavski kolač, krsno ime (njemu i pomaže), manastiri i pastiri, velmože, anđeli i carevi, memla, tamjan i prašina, kokonješte i gradske pesme kod Dva bela goluba, međuluško blago, uspomene starog Beograđanina, ona pesma u slavu Aleksandrova prelaska preko Drine (‘Srbija sinu! I evo s Avale sjajne / sa žezlom doleti On! /… Ognjišta rodna, palite zublje i luče, / Jer njega šalje nam Bog!’), uskliknimo s ljubavlju svetitelju i uopšte celoj familiji Nemanjića, srceparajuće naricanje i bururet u glavi, bosiljak i zumbuli plavi“.
Antiklerikalizam i oštra kritika Srpske pravoslavne crkve prisutni su u brojnim delima srpskih nadrealista, evo kako počinje tekst Vaneta Bora “Postite, hrišćani”: “Pravoslavno badnje veče, poslednji i najvažniji dan božićnjeg posta. Ko ne posti taj nije hrišćanin! Mi znamo da ima ‘ispravnih’ ljudi, bogatih ljudi, koji se neće ogrešiti o odredbe pravoslavne crkve: oni će se najesti ajvara, tunine, maslina, kečiga, sardina, heringa, i sve će to zaliti dobrim pićem. Mi znamo da ima siromaha koji će se teško ogrešiti o odredbe pravoslavne crkve jedući uz hleb komad sira i parče slanine”.
Blasfemičari i prosvetitelji
Bojim se da se neće bolje provesti ni ostali velikani srpske avangarde i modernizma, između ostalog i zato što nisu bili nimalo bogobojažljivi, već im je blasfemija bila standardni deo književnog izraza. Kako u rigidni nacionalni identitet uklopiti Branka Ve Poljanskog koji je napisao pesmu “Laso materi božjoj oko vrata” ili Dušana Vasiljeva koji je pevao “krvavu bunu protiv boga”? Ništa bolje neće proći ni rani Miloš Crnjanski, onaj buntovni anarhista što je pevao: “Baš ništa me za crkve duša ne boli, / za silnoga cara dom. / Za grčke ikone poleguša golih / u robovskom hramu tom”. Rastko Petrović je poseban slučaj, njega patrijarh Dimitrije umalo da ekskomunicira iz crkve zbog bogohulnih stihova.
Ni autori ranijih vremena neće proći bolje. Šta vredi Jovanu Popoviću Steriji što je pisao pesme o Kosovu kad je napisao i komediju “Rodoljupci” u kojoj je ismejao lažno rodoljublje? Kosovske davorjanke padoše u zaborav, a “Rodoljupci” pretekoše do dana današnjeg, čak se i sam izraz ustalio, kao oznaka za kojekakve profesionalne patriote. O Dositeju Obradoviću da ne govorim, prosvećivao narod, kritikovao srpske običaje, raskaluđerio se i bio izrazito klerikalan. Otpada i ceo srpski realizam, u pripovetkama i romanima realista srpsko društvo naslikano je najcrnjim bojama, po današnjim merilima to je čist autošovinizam, srbofobija, ako ne i nešto gore.
Najbizarnije sa ovim novokomponovanim nacionalnim turbo-identitetom je to što se u njega ne uklapaju ni nacionalisti prošlih vremena. Evo, recimo, Stevan Sremac. Čovek bio patriota, nacionalista, poklonik romantičke istorijske škole, pisao je poetizovane istorijske pripovetke o srpskim junacima, utemeljene na legendi a ne na istorijskim činjenicama. Ništa mu to ne pomaže, sve je to potonulo u zaborav, a preživela je Sremčeva realistička, satirična proza.
Čemu čitanje, očigledno antisrpska pojava?
U romanu Pop Ćira i pop Spira prikazuje srpsko sveštenstvo u lošem svetlu, svađaju se i fizički obračunavaju oko potencijalnog zeta, podmeću konjske zube, služe se prevarama i smicalicama. Čisto svetogrđe! U Pripoveci “Kir Geras” Sremac poredi Grke i Srbe, redovno na štetu roda svog. Što bi danas rekli samozvani telohranitelji nacionalnog identiteta: Mrzi sve što je srpsko.
Kad se sve sabere, ispada da su današnji rodoljupci tako vešto konstruisali nacionalni identitet da u njega ne može da uđe bar 90 posto srpske kulturne tradicije. Mora se priznati da su se toga lepo dosetili. Oslobodili su sebe obaveze da čitaju i upoznaju srpsku tradiciju, na desetine hiljada stranica im se ne uklapa u koncept. Uostalom, čemu čitanje kao očigledno antisrpska pojava? Dovoljno je da podigneš tri prsta, uzvikneš “Ne damo Kosovo” i odmah si veliki Srbin.
A čak ni takav angažman nije neophodan. Možeš jednostavno da obučeš majicu sa likom Ratka Mladića i odmah sebe doživljavaš kao velikog rodoljuba i vlasnika nacionalnog identiteta, a takvu percepciju imaju i tvoja braća po raspamećivanju. Svaka čast rodoljupcima, napravili su nacionalni identitet po meri nasilnika, huligana i ratnih zločinaca.
Laž i falsifikat, kao i sve drugo što izlazi iz njihovih mračnih umova.
Piše: Tomislav Marković / AJB