Poruka da Srbija mora da prizna nezavisnost Kosova, ako želi da postane punopravni član Evropske unije, sve se konkretnije i glasnije šalje iz Brisela Beogradu. Odgovor predsednika Srbije Aleksandra Vučića da nema nameru ni da razmatra ovo pitanje, možda govori i o tome da se suštinski evropski put Srbije polako, ali sigurno, završava.
Realno gledano, i Beogradu, ali i Briselu, priznavanje Kosova dođe kao dobar izgovor za odlaganje integracija. U Srbiji je interesovanje građana za EU na istorijskom minimumu, a na istom nivou je i spremnost Brisela za prijem novih država članica. Kosovo se nacrtalo kao kompromis i jednima, i drugim. Ispostava ovakvog zahteva Srbiji sigurno nije slučajna.
Srbija se, pritom, uporno protivi da se svrsta uz sve ostale evropske države po pitanju rata u Ukrajini. Umesto da se priključi politici Unije čiji član želi da postane, Srbija se suprotstavlja politici sankcija, i naplata za takav stav stiže. Čačkajući Evropu zbog sankcija Rusiji, isčačkala je zahtev za priznavanjem Kosova.
Iznenađeni i uvrijeđeni Vučić
Iako se Vučić napravio iznenađen, a možemo slobodno da kažemo i uvređen stavom Brisela, logično je da EU ne želi u svom sastavu države koje imaju neraščišćene odnose sa susedima. Pritom, stav EU je više nego jasan, bez obzira što nekoliko država članica EU nisu priznale Kosovo, a to je da je nekadašnja južna srpska pokrajina međunarodno priznata nezavisna država. Kakvo je iznenađenje glumio Vučić, pitanje je za njega i njegovo okruženje.
Dodatni problem na Kosovu je trenutna situacija koja, prema Vučićevim rečima, preti da eskalira u ozbiljni oružani sukob. Radi se o nameri prištinskih vlasti da kompletno Kosovo „stavi“ pod RSK tablice za vozila. Vučić i njegova ratnohuškačka ekipa ovu nameru doživljava skoro pa kao objavu rata. Radi se o tome što Srbi na severu Kosova na svojim automobilima imaju srpske tablice i Beograd se protivi ideji da se kosovske tablice nametnu Srbima.
Ako dobro razumemo, zbog tih tablica se sprema nova kosovska bitka, a u tom pravcu treba posmatrati i povratak neprikosnovenog nezvaničnog vladara severa Kosova Milana Radoičića na „svetu srpsku zemlju“. On je, naime, snimio sebe na jednom brdu na severu Kosova i poručio i „svom narodu na Severu“, ali i „onim drugima“ da je tu, da se vratio i da svi oni dobro znaju šta to znači. Odgovor na pitanje šta to znači, nisu dali ni predsednik Srbije, ni odlazeća premijerka Ana Brnabić. Na stranu to što je u uvodu svog obraćanja svom narodu naglasio da pravi teror tek predstoji.
Zanimljivo je da se ni Vučić, a ni Radoičić nisu nešto preterano uzbudili kada su te tablice morali na svoja vozila da stave Srbi koji žive južno od Ibra. Mnogi to ne znaju, ali u južnom delu Kosova živi više Srba nego u severnom. Zašto su tada ćutali, zašto se nisu izborili za prava tih Srba da imaju srpske tablica? Ćutali su i reč nisu izustili.
Da li smo kao narodi toliko ludi da zaratimo zbog tablica, verovatno jesmo. Istorija nam to pokazuje. Sve dok smo spremni jedni drugima da režemo grkljane zato što nismo iste nacije i vere, ne da smo ludi, nego smo idioti. Tačno je da su nas politike dovele do toga. Sada su tablice tema, a sutra će biti ko zna šta.
Milijarde eura EU-a
Srbija grčevito bravi srpske tablice na severu Kosova, toliko da vlasti poručuju da neće da dozvole da neko otima Srbima automobile zato što ne žele kosovske tablice. Uz Vučića i Aleksandar Vulin ponavlja kao papagaj da Beograd neće da dozvoli nove „Oluje“, kao i to kako će da zaštite srpski narod. Pitanje je kako, kada na Kosovu ima više strane vojske nego što Srbija ima vojnika i da li u tom smislu treba posmatrati to što su „vratili“ Radoičića na Kosovu, a svi koji se bave tom problematikom znaju šta to znači. Tako Radoičić, jel tvrdi.
E sada, u takvom atmosferi mi treba da se lažemo da idemo ka EU. Svaki javni nastup Vučić iskoristi da svima poruči kako je jedini srpski put onaj koji vodi ka EU, ali pre toga izruči salvu kritika na račun te iste EU po pitanju Kosova, ali i po pitanju Rusije. Gde je onda taj putokaz koji vodi Srbiju ka vratima EU? Nije, doduše, ni taj Brisel toliko naivan da ne vidi šta se dešava.
Milijarde i milijarde evra EU je prosula po Srbiji, a učinak toga je da minimum dve trećine stanovnika Srbije veruje u to da su Rusija i Kina najveći finansijski dobrotvori i donatori. Kine nešto i ima, a Rusija ne postoji na toj listi. Kompletna politika Srbije prema EU se i svodi na novce, dobro je dok daje, ali ne valja kada nešto traži i zahteva. To je, na kraju, i rezultiralo, time da građani više ne podržavaju evropski put.
Šta god bilo, utisak je da ova vlast niti je sposobna, niti želi da Srbiju uvede u EU. I to nije nelegitimno samo nije fer. Ideja da Srbija ne može da postane članica EU ako ne prizna Kosovo, kao efekat može jedino da ima to da zvanični Beograd odustane od EU, da se zahvali na pažnji i postane ruska gubernija i kineska kolonija na evropskom tlu. Teško da će Vučić da dobije podršku Zapada za sukob zbog tablica. Verovatno će leći na rudu, kao i u milion situacija ranije.
Malo će da Srbuje i on i Vulin, i Dačić, a onda će zarad mira u svetu pristati, kao što je i dosada pristajao kada god je trebalo. Setimo se samo poruke – Ne dam Gazivode. Na, kraju je i to dao, tako će tablice, nadamo se bez sukoba. A, što se EU tiče, možda jednoga dana, kada normalne politike zagospodare ovim delom Evrope i budemo imali čemu da se nadamo.
Piše; nenad Kulačin / AJB