Eto nama raspevanog srpskog sveta. U policijskoj školi svakako ih nisu učili tekst pesme koju su pevali u kafani u Priboju, ali družina starešina i pripadnika lokalnog MUP-a bila je dovoljno osokoljena ambijentom zemlje u kojoj žive da svoj “patriotizam” iskaže stihovima:
”Oj, Srebrenice, tako si mi mila, Dabogda se tri put ponovila,
Oj, Sjenice, nova Srebrenice, Oj, Pazaru, novi Vukovaru,
Oj, Fatima, đe su ti dimije, u četnika oko Ledenika.”
Blago onima koji se mogu veseliti uz ovako zlokobne najave novih zločina. Dug je put do civilizacije, ali da se ne pravimo ludim. Ništa nije slučajno. Pre dve godine Twitterom je kružio videosnimak na kome raspoloženi gosti na nekom veselju igraju kolo uz ove užasavajuće poruke.
DA SVE BUDE GRĐE…
Kafanske eksplozije “rodoljublja” koje srpske “junake” pozivaju na genocidna ubijanja, na seču vratova i glava Bošnjaka i na silovanja nisu utihnule posle krvavih ratova. Štaviše, učestale su. Da sve bude grđe, njihovi izvođači su mladi ljudi koji su se u zlim vremenima 1990-ih tek rodili.
Tu generaciju novih protagonista mržnje stvorili su političari koji ne samo da se nisu potrudili da odnose među narodima regiona normalizuju već ih sopstvenim nacionalizmima podstiču. Uzalud Aleksandar Vučić poručuje Bošnjacima u Srbiji da je “ovo njihova zemlja, jednako koliko i moja, jednako koliko i svih nas. Biće apsolutno bezbedni i zaštićeni, srpska država neće dozvoliti bilo kakve incidente”.
Kako bi se osećao Bošnjak iz Sandžaka da se slučajno zatekao u pribojskoj kafani? Zaštićeno? U svojoj zemlji? Priboj još pamti zločin u Sjeverinu kada je tragično nastradalo 16 Bošnjaka, “građana Srbije”.
Bahanalija nacionalizma razbesnela je svakog normalnog čoveka u Srbiji, ali mnogo je onih koji su slučaj protumačili sasvim drukčije. Kao ukidanje sloboda! Kakvih sloboda? Prava na egzekuciju? Slobode za mržnju?
Stranka slobode i pravde, Demokratska stranka i Građanski demokratski forum odmah su osudili incident uz zahtev da svi pripadnici MUP-a koji su učestvovali u horskom prizivanju novog genocida budu odmah suspendovani i da se protiv njih pokrene ne samo disciplinski već i krivični postupak. Epilog mora da bude na sudovima, a ne na društvenim mrežama.
Policajac koji je slavio rođenje sina, koji je dopustio da mu se najsrećniji dan u životu pretvori u košmar, oglasio se izvinjenjem i molbom za oproštaj “posebno mojim prijateljima Bošnjacima, sa obećanjem da ću ubuduće na stihove ovakvih pesama reagovati isključivanjem muzike”.
I to je nešto, ali država je dužna da delima pokaže da neće tolerisati izlive mržnje. Svi koji su u Priboju dernečili su krivi, mada ne snose svi istu krivicu. Neka se utvrdi. Posle nekoliko dana ćutanja, konačno se oglasio ministar unutrašnjih poslova koji važi za pokrovitelja šovinizma. “MUP najoštrije osuđuje takvo ponašanje bez obzira na to što je to izvršeno van službe”, izjavio je Aleksandar Vulin i najavio pokretanje disciplinskog postupka protiv policajaca.
Pokazalo se koliko može da bude važan pritisak javnosti u zemlji u kojoj je odnos prema ratnim zločinima jedna od ključnih stavki za pristupanje Evropskoj uniji. Srbija na tom planu deluje uspavano. Akcioni plan za Poglavlje 23 revidiran je 2020, ali trenutno nema Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina. Prethodna je istekla, a nova, koja bi trebalo da se odnosi na period 2021-2025, još nije stupila na snagu.
PREDMET OVČARA
Srbija je zbog nedostatka pažnje Zapada poslednjih godina imala previše prostora da manipuliše činjenicama o presudama za ratne zločine. Iako ti zločini ne zastarevaju, srpsko pravosuđe igra na vreme. Procesi se odugovlače, optuženi iz godine u godinu umiru, a svedoci gube poverenje u pravosuđe i ne pristaju da svedoče u ponovljenim suđenjima.
Postoji više od 2.500 predmeta koji su tek u fazi predistrage. Najistaknutiji primer nerazumno i neosnovano dugog trajanja bio je predmet Ovčara u kojem je postupak pravnosnažno okončan 14 godina od podizanja prve optužnice. Kako očekivati da će se politika kažnjavanja prilagoditi standardima međunarodnog krivičnog zakona kada veliki broj predmeta nikada neće stići do faze optuženja i presude, a akter zločina nad hrvatskim civilima u Ovčari danas sedi u glavnom odboru vladajuće Srpske napredne stranke?
Srbija ni do dana današnjeg nije upoznata kakve su sve zločine tokom ratova 1990-ih počinili pojedini pripadnici srpskog naroda. Učinjeno je sve da informacije o suđenjima za ratne zločine ne budu dostupne javnosti. Mediji u većini ćute. Umesto da građane suoči sa bolnim istinama, vlast se gotovo isključivo bavi morbidnom aritmetikom zločina nad Srbima. Spremno ukazuje kako drugi umanjuju svoje zločine – što je najbolji put da se svima po regionu uskrati istina.
To što se dogodilo u Priboju, samo je još jedna ilustracija odnosa aktuelne srpske vlasti prema ratnim zločinima. Osuđeni ratni zločinci gostuju u emisijama sa nacionalnom frekvencijom, predaju na fakultetima i u državnim institucijama. Srbija i dalje odbija da Haagu izruči dvoje radikala koji se terete za zastrašivanje, pretnje i nuđenje mita svedocima u postupku protiv lidera SRS-a Vojislava Šešelja.
Nakon pravosnažne presude Ratku Mladiću pred Haškim tribunalom, reakcija većinske Srbije, nimalo neočekivano i sasvim u skladu s državnom politikom i strategijom tri decenije unazad, ostala je u duhu snažnog poricanja ratnih zločina iz 1990-ih, kao i srebreničkog genocida.
Uprkos jasnoj presudi Haškog tribunala, Srebrenicu niko od zvaničnika u Beogradu nije spreman da nazove genocidom. Predsednik Vučić pominje “užasan zločin” i “masakr”, ali pažljivo izbegava reč genocid. Tadašnji ministar odbrane Vulin izjavljivao je da se ne radi o presudi, već “osveti” dodajući da je Haški sud proglasio Srbe za genocidni narod. Ta lažna teza od tada se uporno potura javnosti, iako je odgovornost uvek individualna. Serge Brammertz, glavni tužitelj Mehanizma za krivične sudove u Haagu, bio je jasan: “Mladićeva krivica je njegova i samo njegova”.
Ali, kampanja zavaravanja čiji je cilj izbegavanje kažnjavanja ratnih zločina i sprečavanja unošenja nove mržnje pod plaštom “patriotizma” nije posustajala. Poricanje i skrivanje pod mračnom senkom genocida se nastavlja, čime se propušta šansa da se društvo trgne i krene napred.
”Nema ministra, državnog službenika koji je u svom intervjuu govorio o pravosnažnim presudama za ratne zločine iz ugla zaštite žrtava, porodica poginulih, iz ugla čovečnosti”, kaže pravnik i aktivista Milan Antonijević.
Kako očekivati da Vučić osudi mural Ratku Mladiću usred Beograda kada je kao ambiciozni radikal Bulevar Zorana Đinđića prelepljivao u Bulevar Ratka Mladića? Kad se krene od plakata, neizbežno se dođe do pesme “Oj, Sjenice, nova Srebrenice, oj, Pazaru, novi Vukovaru”.
Srbija odnose u regionu, a posebno prema Sarajevu, neće popraviti ukoliko ne reaguje na svaku manifestaciju širenja mržnje. Bilo za skupštinskom govornicom, bilo na proslavi rođenja deteta u kafani. Bez iskrenog, ma koliko bolnog suočavanja sa prošlošću, suočavaćemo se sa iskrivljenom sadašnjošću koja se puzeći useljava u domove, pa i pribojsku kafanu. Posle toga znamo, na žalost, šta može da sledi.
Piše: Boško Jakšić, Oslobođenje