Mržnja prema svima koji su “različiti” po pravilu raste u vremenima krize, a serija kriza koje potresaju Evropu dovela je na predominantno hrišćanskom kontinentu do dramatičnog uvećavanja islamofobije.
Evropljani se sve teže usaglašavaju sa pojačanom vidljivošću islama kao najbrže uvećavajuće religije. Muslimani su nadirući neprijatelj, ponavljaju desničarski ekstremisti uz tihu saglasnost mainstream partija. Muhamed je već najčešće ime novorođenih dečaka u Bruxellesu i Amsterdamu.
“NAJEZDE MUSLIMANSKIH HORDI”
Islamofobi šire strah od “Euroarabije” manipulišući statistikama: predviđanja govore da će između 2085. i 2215. muslimani činiti većinu u 13 evropskih država u kojima su sada manjina: od Bugarske i Grčke, preko Slovenije i Švajcarske, do Britanije, Francuske i Italije.
Da li je zaista 26 miliona muslimana, oko pet procenata stanovništva Evropske unije, egzistencijalna pretnja civilizacijskim vrednostima hrišćanske Evrope?
Jesu, tvrdi mađarski premijer Viktor Orban, koji je sebe u vreme migrantske krize 2015. predstavio kao branitelja od “najezde muslimanskih hordi”. Jesu, ponavlja i holandski političar Geert Wilders, “Winston Churchill rata protiv islama”, koji kaže da nema ništa protiv muslimana samo mrzi islam.
“Islam je najveća spoljna pretnja od Drugog svetskog rata”, poručuje švedski političar Jimmie Akesson. Vlaams Belang, vođa desničarske stranke belgijskih Flamanaca, saglasan je.
Marine le Pen u Francuskoj zahteva zabranu hidžaba kao manifestacije “islamske ideologije” koja je “totalitarna i ubilačka”. U Italiji je Matteo Salvini karijeru izgradio na antiimigracionoj islamofobnoj platformi.
Ovakav ambijent godinama se gradio, posebno od početka “rata protiv terorizma” kada je islam označen kao pretnja Zapadu. Muslimani su postali predmet legitimne sumnje. U Britaniji je 150 puta veća verovatnoća da bude zaustavljen i pretresan musliman pakistanskog porekla nego drugi građanin.
Švajcarska je pre 12 godina zabranom izgradnje minareta šokirala muslimane širom sveta. Turski predsednik Recep Tayyip Erdogan govorio je da je to potvrda “povećanog rasističkog i fašističkog stajališta Evrope”.
Potom je stigla Islamska država koja je svojom brutalnošću širila strah, ali mnogi su zaboravljali da je ISIS-ovo rigidno sunitsko tumačenje islama bilo okrenuto ne samo protiv “nevernika” već i drugih muslimana, posebno šiita.
Kur’an je vernicima namenio misiju islamizacije sveta, ali to bi trebalo da je dug i pre svega nenasilan proces. U drugi plan se potiskivalo bolno pitanje: zar hiljade evropskih muslimana koji su pohrlili u Irak i Siriju da bi se pridružili ISIS-u nisu dokaz njihovog dubokog nezadovoljstva društvima u kojima žive?
Smrtonosno putovanje u ambis potvrđivalo je potpuni raskid i odbijanje političkih i socijalnih vrednosti Evrope. “Neprijatelj” su postale države u kojima su rođeni.
Negde u isto vreme, u Evropu su stigli migranti među kojima je bio veliki broj muslimana, a od džihadističkih napada po Britaniji, Francuskoj, Španiji i Nemačkoj muslimani su stekli izuzetno lošu reputaciju.
Stvorena je atmosfera u kojoj 62 odsto Finaca smatra da postoje “fundamentalne kontradikcije” između njihove kulture i islama. Isto misli 60 odsto Francuza i Španaca, 55 odsto Poljaka, 53 odsto Italijana, 44 odsto Nemaca. Svaki drugi Švajcarac doživljava islam kao pretnju.
Trećina Austrijanaca kaže da ne želi muslimana za suseda. Više od svakog četvrtog stanovnika EU priznaje da bi se osećalo neugodno da mu je dete u ljubavnoj vezi sa muslimanom.
Oslanjajući se na predrasude koje žive po svim uglovima Evrope, islamofobne organizacije i pojedinci krenuli su u “kontradžihad”. Antimuslimanski rasizam je iznenađujućom brzinom postao nasilan, upozoravaju Savet Evrope i OSCE.
Islamofobija u Francuskoj vidljivo je narasla posle svirepog ubistva mladog učitelja prošle jeseni, ali predsednik Emmanuel Macron je u dugo čekanom govoru, umesto uobičajene osude, u središte incidenta stavio veru više od pet miliona francuskih muslimana.
Islam je “religija koja je u krizi širom sveta”, rekao je Macron, dodajući da rešenje vidi u “L’Islam de France”, što je veoma kontroverzna teza o religiji koja je nedeljiva u vremenu i prostoru. Poziv na reformu islama razljutio je muslimane. Imami odbijaju da potpišu Povelju o republikanskim vrednostima.
Osporavanje suštine muslimanskog sistema verovanja i kolektivno kažnjavanje zbog jednog terorističkog čina je zamka generalizacije u koju je Macron upao kao i mnogi evropski lideri pre njega.
Negativna percepcija stvara stereotip o teroristima i bombašima samoubicama koji pogoduje islamofobiji. Zaboravlja se da su getoizacija muslimanskih zajednica, neravnopravan pristup zapošljavanju i obrazovanju, nejednakosti, nepravična raspodela ili produbljivanje socijalnih razlika glavni okidači nasilja i terora. Podele nisu rezultat religija ili kultura, već politike.
U Nemačkoj, koja je posle Francuske, sa 4,7 miliona muslimana druga u Evropi, najveća opoziciona ultradesničarska stranka Alternative für Deutschland fokusira se na pitanje mogu li muslimani da budu “pravi Nemci”.
Ništa neobično da su prošle godine najmanje122 džamije bile na meti napada i vandalizma. Žene prekrivene hidžabom su redovne žrtve verbalnog nasilja. Turska zajednica od tri miliona je alarmirana.
U Britaniji žive 3,4 miliona muslimana, oko pet procenata ukupne populacije. Iako su na ostrvu prisutni od 16. veka, i dalje su oni “drugi”. Postoje zakoni o zaštiti Sika i Jevreja, ali muslimani su preskočeni.
Pre nego što je postao premijer, Boris Johnson je žene pod burkama opisivao kao “poštanske sandučiće” i “pljačkaše banaka”. Za nedelju dana islamofobni incidenti skočili su 375 procenata. Prošle godine je više od četvrtine muslimanskih članova Laburističke partije prijavilo neku vrstu diskriminacije unutar stranke.
Iako su različitih nacionalnih, etničkih i rasnih identiteta, zajednice muslimana su neuporedivo kompaktnije od hrišćanskih. Muslimani su privrženi svojim verovanjima i korenima. Možda baš zbog toga, postali su jedna od selektivno odabranih manjina koje se krive za bolesti društva.
Najčešće žrtve su žene koje se odluče da svoju islamsku veru i identitet pokažu odećom. Umesto da brane ljudske slobode i pravo da jedu šta hoće, oblače se kako hoće i praktikuju islam, muslimankama se kaže da nemaju pravo izbora – što pogoduje izolaciji, a može da vodi i ka radikalizaciji.
ZABRANA OKUPLJANJA
Zabrana okupljanja porodica muslimanskih imigranata i raznih formi islamskog oblačenja na javnim mestima – od Francuske, Danske i Belgije – pokazala je kako se antimuslimanski sentimenti sa oboda društva brzo presele u vrhove vlasti.
Moguće da je to deo odgovora i na prisilu Evropljana da po nekim islamskim zemljama (Saudijska Arabija, Iran) poštuju pravila koja nisu njihova, što ističe značaj obostrane tolerancije kako bi se izbegli konflikti.
Mnoge evropske države smatraju da su avant-garde sekularizma u svetu, a kada su stvorene evropske institucije nisu utvrđeni posebni mehanizmi za suočavanje sa religioznim pitanjima. Lideri decenijama pozivaju muslimane da učine veći napor da su uključe u društva u kojima žive, ali većina tih poziva na integraciju svodi se na asimilaciju pod paravanom multikulturalnosti.
Kako onda generaciju mladih muslimana navesti da svoju sudbinu uvežu sa društvima u kojima žive?
EU je imenovala prvog koordinatora za borbu protiv rasizma, ali sjajna ideja biće malo učinkovita ukoliko deo njegovog portfolija ne bude suprotstavljanje islamofobiji, toj širećoj socijalnoj pandemiji koja truje Evropu.
Islamofobiju treba izjednačiti sa rasizmom. Muslimani moraju da se osećaju kao ravnopravni građani država u kojima žive. Oni nisu pretnja evropskim vrednostima, istim kojima su pre desetak vekova kapitalno doprineli.
Boško Jakšić/Oslobođenje