Nova 2021. godina bi, prema očekivanjima opozicije u Srbiji, trebalo da dovede do dijaloga sa vlastima koji bi se finalizovao stvaranjem uslova za fer i slobodne izbore koji bi trebalo da se dogode na proleće 2022. godine.
Ono što je oku posmatrača fascinantno u ovom trenutku jeste ubeđenost opozicije da će do promene tih uslova u dijalogu doći. Predstavnici ovog dela srpskog političkog spektra su definitivno ubeđeni da će sve doći na svoje, a da će izborni rezultat, u takvim uslovima biti – odlazak aktuelne vlasti u istoriji.
Samo dijalogom, vlast se neće srušiti. Puno je posla pred opozicijom, a najmanje joj je potrebno da širi lažni optimizam.
Ambiciozan i nerealan plan
Rekli bismo, veoma ambiciozan i nerealan plan. Zašto? Pa, najviše zbog toga što ne postoji ni promil šanse da Aleksandar Vučić, predsednik Srbije i Srpske napredne stranke, poklekne pred zahtevima opozicije za fer i demokratske demokratske izbore kada se upravo on bori za drugi mandat od pet godina na predsedničkom mestu.
Vučić te izbore, jednostavno, ne sme da izgubi i neverovatno je da bilo ko očekuje da će pokleći pred zahtevima ma koliko oni realni bili. Optimizam ne bi trebalo, po tom pitanju, podgrejavati ni čak ako postoji 100 odsto šansi da Vučić ne može da ih izgubi, jer smo videli kako je izgledala kampanja za parlamentarne izbore u junu mesecu kada SNS nije imao protivnika na njima.
Srpskoj opoziciji kao da nije dovoljna lekcija koju Vučić deli već devetu godinu. Svako bi do sada shvatio da sa njim nije moguće ostvariti bilo kakav demokratski napredak. Sve medije koje je mogao, stavio je pod svoju kontrolu. Jedino na šta ne može da utiče to su dve kablovske televizije, tri nedeljnika i jedan dnevni list.
Pet televizija sa nacionalnom frekvencijom su pod njegovom kontrolom, čak sedam dnevnih novina, a poslednjeg dana prošle godine izašao je još jedan dnevni list čiji je navodni vlasnik jedan od ministara naprednjaka. U svim tim medijima, svih ovih devet godina nije se čuo glas iz opozicije. Izuzev, ako ne računamo optužbe, napade, klevete i uvrede. Jasno je da u ovakvoj raspodeli medijskog plena nema nikakve šanse za bilo kakvu ujednačenu prezentaciju opozicije tokom predizborne kampanje.
Odgovor opozicije
Vučić je sam izjavio da neće da učestvuje u dijalogu sa opozicijom, jer je jedan deo, onaj blizak Draganu Đilasu, navodno, poručio da neće da razgovaraju sa predsednikom Srbije. I premijerka Srbije Ana Brnabić je izjavila da ona neće da učestvuje u međupartijskom dijalogu, jer je ona predstavnica izvršne vlasti, a izvršna vlast nema ustavno pravo da se time bavi. Na kraju je, ovaj vrući krompir, “uvaljen” Ivici Dačiću, predsedniku Skupštine Srbije i lideru Socijalističke partije Srbije.
Taj dijalog bi trebalo, prema nekim najavama, da se odvija u saradnji sa predstavnicima Evropske unije, a Dačić se glasno zapitao ko će u tom dijalogu imati pravo da učestvuje. U srpskom parlamentu opozicije nema. Sem nekoliko manjinskih poslanika albanskog i bošnjačkog naroda, koji se mogu prebrojati na prstima jedne ruke, svi ostali su predstavnici vlasti. Dačić nastavlja sa postavljanjem pitanja koja to sve vanparlamentarna opozicija ima pravo da učestvuje u eventualnom dijalogu, misleći tu pre svega na stranke krajnje desnice.
S druge strane, dojučerašnji Đilasov partner u Savezu za Srbiju Vuk Jeremić ne želi da razgovara o tome šta je to minimum uslova da bi se izašao na izbore sa onim strankama koje su izašle na izbore u junu prošle godine. Vlast to i te kako koristi i plasira priču o tome da opozicija ne može da se dogovori ni oko toga šta hoće.
A, o mnogo toga bi opozicija morala da se dogovori, pored neverovatne nesrazmere u prisutnosti u medijima, jer koliko je opoziciji nedozvoljeno da bude prisutna u javnosti, toliko je vlastima dozvoljeno da udara po njoj. Pre svega, kontrola izbora. Ono što opoziciji u Srbiji svakako ne ide na ruku je činjenica da sve članstvo srpskih opozicionih partija sabere, nemaju toliko članova koliko je potrebno imati kontrolora na predstojećim izborima. To jeste, ponovo, problem koji mora da reši opozicija, ali verovati da će “koza da čuva kupus” je na nivou obdaništa.
(Ne)svjesni odgovornosti
Druga stvar je razdvajanje predsedničkih, parlamentarnih i lokalnih izbora. I ovde moramo da budemo krajnje iskreni. Nije to Vučićev izum. Ovaj princip su zloupotrebljavale sve vlasti u Srbiji. To, međutim, ne znači da tako mora da bude i u budućnosti.
Sledeće je da lokalni izbori moraju da budu većinski. Građani na lokalu moraju da znaju za koga glasaju imenom i prezimenom, a ne kao što je to bio slučaj u prethodna dva lokalna izborna ciklusa kada su građani glasali za liste čiji je nosilac bio Aleksandar Vučić. U ogromnom broju gradova i opština građani u Srbiji nisu znali ko će biti predsednik opštine ili gradonačelnik ako pobedi lista SNS. Uz sve manjkavosti većinskog sistema, pravednije je da odbornik bude vlasnik mandata ako je izabran stavljajući na birački listić svoje ime i prezime, a ne naziv stranke.
Ovo su samo neki od detalja o kojima bi trebalo da se vodi računa ako dođe do tog dijaloga. Srbija vapi za razgovorom. To što se poslednjih meseci dešava, a i dešavaće se, je sve sem normalnog političkog života. Odgovornosti izgleda nisu svesni ni jedni ni drugi. Evropa je ta koja više ne sme da skreće pogled od onoga šta se i kako dešava u Srbiji. Dozvoliti da na teritoriji ovog kontinenta egzistira moderna verzija Severne Koreje nije pametno.
Srbija vapi za slobodom i demokratijom, ali nije sposobna da se odupre jednom čoveku i ideologiji koja guši i lomi svako drugačije mišljenje. Potrebno je da se svi dobro razmisle i da shvate da postoji život u Srbiji koji se odbija mimo njih. Do neke ravnoteže mora doći što pre, a pre svega, narodu treba omogućiti da čuje drugačije mišljenje. Barem za početak.
Piše: Nenad Kulačin, AJB