Zašto u BiH nema protesta: ‘Navikli na život u paklu’

Cijene divljaju, a plate i penzije su među najnižim u regiji. U državi u kojoj je trećina bez ikakvog posla, otvaraju se javne kuhinje za bebe, a djeca umiru u zdravstvenim ustanovama pod nerazjašnjenim okolnostima. Stopa umrlih od COVID-a 19 je među najvišim, a zrak među najotrovnijim na svijetu. Gase se stotine firmi koje ne mogu preživjeti surovo bosanskohercegovačko močvarno tlo, a porezi su sve viši i sve brojniji.

U zemlji u kojoj se jestivo ulje nametnulo za jedan od najprivlačnijih artikala iz ponude „crnog petka“, korupcija cvjeta već decenijama, a oni koji bi se trebali potruditi da je iskorijene, izbivaju sa svojih funkcija kako bi pred sudovima pobijali optužnice protiv sebe.

Kada ovim „sitnim“ primjerima dodamo i političku situaciju, koja, kako će mnogi reći, nikada nije bila gora, na rubu novog rata čiji uzrok ne bi bio niti jedan od navedenih razloga, Bosanci i Hercegovci imaju sve argumente biti najnesretniji narod na cijeloj planeti.

No, čini se da Bosanci i Hercegovci uopšte nisu nesretan narod. Štaviše, političari u Bosni i Hercegovini mogu se pohvaliti da nigdje u Evropi nema manje protesta i zahtjeva da se nešto promjeni nego u zemlji u kojoj oni vedre i oblače.

Za razliku od evropskih zemalja u kojima i najmanja sitnica na ulice izvuče desetke hiljada ljudi, u Bosni i Hercegovini niko ne traži ništa, ako izuzmemo povremeni primjeri iskazivanja nezadovoljstva određene kategorije stanovništva kao što su rudari, taksisti, penzioneri, državni službenici… Oni se bore isključivo za ono što se tiče njih i borbu za bolje i prosperitetnije društvo napuštaju čim dobiju ono što traže – ili ono što se im se obeća.

‘Izgubili svaku nadu’

No, ako ćemo o kompletnom ekonomskom, društvenom i političkom tretmanu kojem su građani decenijama izloženi, demokratsko pravo na javno i mirno iskazivanje nezadovoljstva i zahtjeva za promjenama u korist kompletne zajednice, njih, za razliku od demokratskih evropskih zemalja, ne koristi gotovo niko.

Zašto je to tako i kako su Bosanci i Hercegovci dopustili sebi da dođu u stadij takve apatije da im apsolutno ništa ne može toliko zasmetati da bi se prisilili na dolazak na zakazane mirne proteste, koji se prema pravilu pretvaraju u potpuni fijasko?

„Ako to pokušamo sagledati dublje iz sociološkog ugla, više je razloga što je to tako. S jedne strane, ovdašnji čovjek je, kako se obično kaže, izgubio svaku nadu da će se izaći iz postojeće situacije, s obzirom na činjenicu da već tri decenije živi u pakleno stresnoj situaciji iz koje nikako da izađe. To je fundamentalni razlog zbog kojeg su ljudi apatični i imobilizirani“, rezimira sociolog Jusuf Žiga.

„Prema prirodi stvari, svaka jedinka se u tako teškoj situaciji preda, imobilizira…, što je krajnje pogrešno. Sve dok čovjek, bez obzira u kakvoj se situaciji nalazi, ne shvati da je, ako sam sebi ne pokuša pomoći, iluzorno očekivati od nekog drugog da mu pomogne. Prvo on sam treba uraditi ono što je moguće, ili barem pokušati da uradi ono što mora, pa tek onda tražiti od drugog da mu pomogne“, dodaje.

U Bosni i Hercegovini su protesti česti, no, oni su užeg interesnog karaktera. Protestuju zdravstveni radnici, prije nekoliko dana su protestovali i rudari, povremeno na ulice izađe neka druga grupa koja želi nešto samo za sebe, a ne za društvo u cjelini.

Žiga ističe da je i to jedan od problema – nedostatak motivirajućeg faktora za javni angažman koji bi se ticao svih, a ne samo određenih grupa ljudi.

„To je ovdje uništeno. Sindikati i slične grupe nisu apsolutno nikakav faktor. Kod nas je uništeno ono što se u socijalizmu znalo kao klasna svijest i solidarnost. To više ne postoji. Na sceni imamo razmrvljene interesne grupe koje su fokusirane na svoje probleme. Tu nema šire solidarnosti i shvatanja ‘ne može meni biti dobro ako većini drugih nije dobro’. Treba znati da, ako neko riješi svoj problem, a većina ostalih ne, onda problem nije riješen. Na vidiku nema nikakvog ozbiljnog faktora koji bi podigao ljude iz mrtvila, koji bi dao neku nadu, viziju, instrukciju i poveo ih u iznalaženje rješenja To je drugi razlog koji deprimirajuće djeluje na ovdašnjeg čovjeka“, nastavlja Žiga.

‘Protest’ u vidu uvreda na Facebooku

Da veliki broj Bosanaca i Hercegovaca zaista jeste frustriran, svjedoče društvene mreže koje su prepune njihove ogorčenosti i želje za promjenama. Onih koji lični protest svedu na masnu uvredu na Facebooku mnogo je više od onih koji se odluče na priključenje nekom od okupljanja na kojem se traži dostojanstveniji i bolji život u sređenijem i pravednijem društvu.

To potvrđuje i Suad Đozić, građanski aktivist koji je u ime udruženja ReSTART BiH organizovala mnogobrojne proteste. Njegova grupa Glas naroda broji više od 35.000 nezadovoljnika – mahom virtualnih.

„Ljudi u komentarima pišu i negoduju, a onda im se neko javi i kaže da nemaju ništa od toga, te da bi rezultata bilo da svi izađu protestovati“, kaže Đozić.

„To je zaista nevjerovatan fenomen. U Italiji, daleko uređenijem društvu od Bosne i Hercegovine, protestuje se tri puta sedmično, u svim gradovima. Gorivo poskupi dva pfeninga, a oni odmah protestuju. Kod nas, ljudi traže izgovor da ne izađu na ulice. Neki smatraju da će ih proglasiti sirotinjom ako učestvuju u njima, neki odmah organizatora svrstaju u određenu političku partiju ili nečijeg bota, ili pak smatraju da će biti zloupotrebljeni u njegove lične svrhe. Nekima smeta termin protesta. Mnogima se tako za odziv trebaju poklopiti idealni uslovi“, priča.

„Ako ćeš tražiti razlog za nedolazak, uvijek ćeš ga naći, ali morali bismo imati u vidu činjenicu da je razlog protesta zaštita države o kojoj niko ne brine, jer su stranke same sebi svrha i samo dio piramidalne sheme, a o državi najmanje brinu. Zato bi svako ko želi bolji život i bolje društvo, trebao početi razmišljati drugačije“, kaže Đozić.

Odazivati se na proteste, dodaje, trebali bi svi, bez obzira na to kako su situirani i šta rade.

„Primjera radi, proteste rudara mnogi nisu smatrali problemom dok nisu shvatili da bi zbog toga mogli ostati bez grijanja. A kada ostanu bez grijanja, onda će shvatiti da trebaju i oni protestovati. Tada će ih stići muka. Poenta je da oni koji trebaju brinuti o državi, to ne rade, a koštaju nas jako puno“, kaže.

Sagovornici Al Jazeere navode i niz drugih faktora koji utiču na nedostatak volje ljudi za iskazivanjem nezadovoljstva. Jedan od njih je malodušnost.

‘Čekanje da stranci nešto urade’

„Ima tu svega pomalo. Mnogi su stava da je njihov protest uzaludan. Misle – ‘a šta ja tu mogu promijeniti?’. Pa, može se. Kada se 26 godina nešto loše radilo, naravno da se stvari ne mogu promijeniti za jedan dan. No, može se polako načinjati problem, da oni koji rade to što rade, počnu preduzimati neke korake na poboljšanju stanja. Može im se udarati na savjest. Ali umjesto toga, mi ćemo se žaliti i čekati da stranci nešto urade. A na kraju, zašto bi to oni radili i pravili normalnu državu kada to niko i ne traži“, zapitao je Đozić.

Da li će se svijest ljudi promijeniti, i pod kojim bi se uslovima promijenila, pitanje je na koje je teško pronaći odgovor. Šta bi trebalo da se desi da narodi u Bosni i Hercegovini, bez obzira s koje strane entitetske linije, prihvate demokratske metode borbe za bolje sutra?

„Sve dok se čovjek ne okrene prema sebi i ne počne od sebe, smogne snage da sam sebi kaže da mu je dosta svega, ne može biti bolje. Ne možemo se ponašati kako se ponašamo i očekivati da će nam biti bolje. Tek kada svijest ljudi počne tinjati i rasplamsavati se, onda imamo realne pretpostavke za opšti boljitak. Onda možemo imati javnu odgovornost i javno mnijenje. Mi smo stvorili ambijent u kojem možeš raditi šta hoćeš, ambijent u kojem možeš ozbiljno računati na to da te niko neće sankcionirati i da nikome nećeš polagati račune ni za šta. Kod nas ljudi ne daju ostavke kada bi trebali jer jednostavno procijene da im to može proći, a politika je upravo to – političari će se uvijek ponašati u skladu s tim šta im može proći. Tako je od postanka i tako će biti uvijek. Dok ne stvoriš sistem odgovornosti i sankcioniranja, a moraš to uraditi, onda je iluzorno očekivati da će ćemo imati sređenu situaciju“, kaže Žiga.

No, Tanja Topić, novinarka i politička analitičarka iz Banje Luke, stava je da javnosti u Bosni i Hercegovini, u pravom smislu riječi, i nema.

„Javnost u Bosni i Hercegovini je s jedne strane eutanazirana, a s druge je podijeljena i to ima veliku ulogu u toj nekoj vrsti mobilizacije građana da iskažu svoje mišljenje. Mi nemamo kulturu protesta, jer nosimo autoritativno političko naslijeđe koje govori da budemo poslušni podanici i da se ne bunimo protiv onih koji su na vlasti jer to nije poželjno ponašanje“, kaže Topić.

„Također, imamo i matricu koja se 15 godina koristi kada se radi o protestima i pokušajima njihove organizacije, pogotovo u Republici Srpskoj. Svaki od tih pokušaja automatski biva interpretiran kao pokušaj rušenja Republike Srpske, odnosno, pokušaj koji je instruiran ili iz inostranstva ili iz Sarajeva, a cilj je srušiti vlast. Znači, opet se ide po toj etnonacionalnoj matrici preko koje se zbijaju redovi među građanima“, dodaje.

‘Nemoć malog, običnog čovjeka’

Ističe da je bilo primjera većih okupljanja građana, no, da su ona na kraju samo pokazala koliko su oni „mali“.

„Bilo je iskoraka, ali oni nisu promijenili mentalnu matricu, već su samo pokazali nemoć malog, običnog čovjeka. Mislim na ‘Pravdu za Davida’, koja je prešla entitetsku liniju, ali je i tada do izražaja došla sva nemoć ljudi“.

Stava je da je stanje u Bosni i Hercegovini takvo da bi se protesti trebali održavati na dnevnoj bazi.

„S obzirom na to kako živimo i šta nam se dešava, trebali bismo imati dnevne proteste, ali toga, naravno, nema. Svo to nezadovoljstvo pokazuje dva paralelna svijeta koja egzistiraju i dokazuje koliko svijet sa društvenih mreža ne može odgovarati realnom svijetu. Facebook aktivisti su na društvenim mrežama veoma prisutni, ali neće narušiti svoj komoditet i izaći iz udobnih fotelja da bi iskazali stav na ulici“, kaže Topić.

„Ljudi su letargični, uspavani i apatični. Ne žele se boriti za prave vrijednosti, već pakuju kofere i odlaze. I to je njihova reakcija na stanje u kojem preživljavamo“, dodala je.