Nevaspitani i agresivni Milorad Dodik

Kao odgovor na moju lapidarnu kritiku izveštaja „Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995.“

Vlade Republike Srpske koju sam izneo u tekstu novinarke dnevnog lista Danas, odgovorio mi je srpski član Predsjedništva Milorad Dodik u svom uobičajenom stilu – agresivno i nevaspitano, uz gomilu uvreda. Naravno boljem se nisam ni nadao, ali moram da priznam da sam pomalo impresioniran. Milorad Dodik zna da napiše i potpiše demanti!

Jer poslednje gde sam ga video je kako sa mikrofonom u ruci peva pod šatrom na Kočićevim danima sa svojim novopečenim saborcem Aleksandrom Vulinom pesmu „Neće Gara da primi vakcinu“.

Šatra i pevanje pod njom mi više liče na njega nego bilo kakav intelektualni napor.

Za početak u tekstu Milorada Dodika se više puta označavam kao „marginalac“ pa i „patološka pojava“. Ipak se onda mora postaviti jedno logično pitanje, ako sam već marginalac a ne važna istorijska pojava kao Dodik, zašto mi uopšte odgovara? Marginalcima se ne odgovara, oni su osuđeni da ostanu marginalci. Ali ostavljam Dodiku da ovu logičku zavrzlamu reši u svojoj glavi.

Mnogo je važnije pitanje zašto borbeni Dodik i za polemike spreman ne upućuje ovakvo slično pismo potpredsedniku Svetskog jevrejskog kongresa Menahemu Rozensaftu, koji je neuporedivo gorim rečima od mene odbacio ovaj izveštaj? Da ne bude zabune, citiraću ga: „Kao sin dvoje preživelih iz Aušvica i Bergen-Belsena koji su se posvetili prenošenju dokaza o zločinima počinjenim nad evropskim Jevrejima tokom Holokausta budućim generacijama, posebno sam zgrožen besramnom manipulacijom istine u izveštaju. To je dokument koji zaslužuje da bude poslan na smetlište istorije i korišćen samo za demonstraciju moralnih propusta pojedinaca – poslovično ‘korisnih idiota’, koji se upuštaju u poricanje i iskrivljavanje genocida“, piše Rozensaft.

Možda Dodik ovde demonstrira svoju osobinu da se povuče kada naiđe na moćniju ili uticajniju osobu od sebe? Ili je njegovo pismo dnevnom listu Danas samo za domaću upotrebu? Da vidimo mi u regionu sa kakvim političkim tigrom imamo posla i da ga više ne diramo. A možda samo brani svoju investiciju – do danas nismo doznali koliko novca je potrošeno na ovu komisiju.

Kako bilo da bilo, u Dodikovom „odgovoru“ se po ko zna koji put demonstrira obim njegovog neobrazovanja. On se čudi mojoj primedbi da nije jasno kako je komisija uopšte radila kada njen predsednik Gideon Grajf najverovatnije ne zna naš jezik? Od svih članova komisije samo jedna osoba zna naš jezik, što je i normalno jer je iz Srbije, ali se bavi MEDICINSKOM ANATOMIJOM. U popisu korišćene literature navode se recimo neprevedena dela istoričara Dušana Batakovića i Milorada Ekmečića. Kako se komisija upoznala sa njihovim sadržajem? Dotična gospođa anatom im je čitala stranu po stranu svake večeri? Jer Milorad Dodik ni ne zna da se istorijska nauka oslanja na traganje i analizu istorijskih izvora: rukopisa, dokumenata, dnevnika, autobiografija, zapisanih usmenih iskaza… A za to je potrebno znanje jezika sem ako se ne radi o nekoj jako specifičnoj oblasti istorije gde ima malo dokumenata i prevedena su na neki od svetskih jezika.

Da, gospodine Dodik, istoričar vizantolog zna starogrčki a po pravilu i novogrčki jezik. Kada nemački istoričar Holm Zundhausen, koji se bavi istorijom jugoistočne Evrope, piše svoju kod nas objavljenu knjigu „Istorija Srbije od 19. do 21. veka“, mi pretpostavljamo da razume naš jezik i koristi ga u proučavanju istorijskih izvora. Kako bi inače radio?

Za razliku od predsednika komisije za Srebrenicu koji koristi manje više samo sekundarne i tercijarne izvore o ratu u BiH, i to verovatno delimično prepričane, ozbiljni istraživači se bave analizom svih raspoloživih izvora podataka. Ali predsednika komisije Gideona Grajfa to očito ne interesuje. I kada me Dodik trijumfalno pita: pa kako su sudile sudije u Hagu koje ne znaju naš jezik, čoveku dođe da se gorko nasmeje.

Čak i letimičan pogled na bilo koje suđenje u tom sudu pokazuje da svi u sudnici nose slušalice na glavi: sudsko veće, tužilac i okrivljeni ili svedok pred sudom. Jer sve se stalno simultano prevodi. Takođe hiljade dokumenata i iskaza su prevedeni i svakome na raspolaganju. Sve presude posebno. To je besmislena analogija. Zato i nemam nameru dalje da pokušavam da odgovaram na kritiku mojih tvrdnji o radu komisije. Posebno mog pitanja koje to u komisiji bio stručnjak za vojnu strategiju i taktiku pa nam objasnio u izveštaju zašto je vojna operacija Srebrenica bila neophodna i tako važna? Ili kako se došlo do cifre od 3.500 ubijenih posle zauzimanja Srebrenice, od kojih su po mišljenju komisije mnogi stradali pre tog zauzimanja! Zaludan bi to bio posao.

Ali ima jedan deo Dodikovog „demantija“ koji je posebno zanimljiv. Naravno onaj o „autoprojekciji“. Upustivši se u amatersku psihoanalizu, svršeni đak poljoprivredne škole, smer obrada mesa, grubo mi spočitava da sam navikao da budem plaćen od Zapada pa ne mogu drugačije da mislim i govorim!

Dakle Milorad Dodik zaista ne može da veruje da je neko za razliku od njega ušao u politiku da bi zastupao neka politička načela, a ne samo da se obogati. Tu je on sasvim iskren, zaista to ne razume. On je od bavljenja politikom postao enormno bogat. Počeo sa nekim buticima u Beogradu i fabrikom za obradu drveta na periferiji Beograda, pa završio kao vlasnik građevinskih i putarskih firmi. Ima kuće u Beogradu, na Kipru i ko zna gde još. Članovi njegove porodice grade stambene kuće na atraktivnim lokacijama u Beogradu. I može mu se da bude bahat, bogat je. Priče o sukobu interesa, kršenju zakona, korupciji i otimačini njega i ne dotiču moralno.

Ali ovaj, što bi književnik Sterija Popović rekao „rodoljubac“, od kojih se jedan ne zaboravimo u njegovoj gorkoj komediji zove „smrdić“, ipak još uvek ne može da diktira svetu u kome živi šta da misli i govori. Može još stotinu demantija da napiše Mile Dodik, ljudi o njemu neće promeniti mišljenje. Kao ni o onome što se desilo u Srebrenici. A istorija ima svoj tok. Biće prilike, verujem uskoro, da se prebogati Dodik zamisli nad svojim delima. Ne bih voleo da sam na njegovom mestu.

P. S. Za one koje interesuje kritika izveštaja o Srebrenici – Menahem Rozensaft. Samo sam na ovom mestu našao prevedeno https://www.oslobodjenje.ba/do

Piše: Žarko Korać / Danas

Autor je profesor univerziteta u penziji, bivši zamenik predsednika Vlade Srbije u vreme Zorana Đinđića