Treba li Kosovo priznati Srbiju?

U potpisu nema Hitlera, Gebelsa i ostalih iz njihove ulice.

“Isterivanje Arnauta”, memorandum koji je 1937. napisao Vaso Čubrilović, tada docent na Filosofskom fakultetu u Beogradu, za Srpski kulturni klub, koji su u to vreme vodili Slobodan Jovanović i Dragiša Vasić.

Tekst važi za jedan od osnovnih dokumenata velikosrpske ideologije dvadesetog veka, u kojima se navode ideje, koje su za vreme raspada Jugoslavije, srpske vlasti koristile u svrhu etničkog čišćenja Albanaca, Muslimana i Hrvata.

Zločini nad Albancima počinjeni su i tokom Balkanskih ratova, od strane vojnih i policijskih snaga Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore. Ubijeno je 120.000 Albanaca, oba pola i svih uzrasta.

Vlada Milana Stojadinovića, nije mogla primeniti memorandum. Razlog, početak Drugog svetskog rata i slom Kraljevine Jugoslavije.

Komunisti će stidljivo odbaciti ideje Vase Čubrilovića, ali će zato Milošević oberučke prihvatiti plan o proterivanju Albanaca sa Kosova 1999. godine, pod nazivom Operacija Potkovica.

Taj plan će sadržati zversku, en masse kampanju etničkog čišćenja, koju su srpske snage provodile na Kosovu tokom sukoba 1998. i 1999. godine.

Po Čubriloviću, kolonistima treba podeliti oružje i dovesti do direktnog sukoba Crnogoraca s Albancima na Kosovu.

Trebalo je uneti nemir i strah u Albanski narod. Pretnjama ili novcem naterati ih na iseljavanje.

Uvođenje velikih novčanih kazni, na ionako težak i siromašan život, sečenje šuma, pujdanje pasa, teranje na prisilan rad…

Nemilosrdno uterivanje poreza, oduzimanje državnih i opštinskih ispaša. Čubrilović predlaže i pritisak na veru, ponižavanje sveštenika, prekopavanje grobalja, zabrana mnogoženstva. Tajno paljenje sela i albanskih četvrti po gradovima.

Vaso Čubrilović, akademik, istoričar, dvostruki ministar, univerzitetski professor, dobitnik Oktobarske i Sedmojulske nagrade, član revolucionarne organizacije “Mlada Bosna” i učesnik u samom atentatu, postaje jedan od završnih tvoraca rađanja srpskog natčoveka.

To neće biti Ničeov Übermensch. Biće to zloupotrebljen, lažan, Hitlerov. Koji će doći glave Nemačkoj, kao i naš, Srbiji.

Oko 10.000 kosovskih Albanki i Albanaca bilo je ubijeno u tih krvavih i bezumnih tri meseca 1999. godine.

Vojska i policija tadašnje SRJ, pod kontrolom državnog vrha, proterali su sa Kosova preko 850.000 kosovskih Albanaca.

Prognanim građanima su pogranične vlasti prilikom napuštanja zemlje oduzimale lična dokumenta i druge dokaze o državljanstvu, vršeći sistematsko brisanje identiteta.

Milošević je naredio, da svi leševi na Kosovu, koji bi mogli biti od interesa za Haški tribunal, treba da bude uklonjeni.

Srpske policijske i vojne snage izvršile su tokom 1998. i 1999. godine, velika razaranja, masakre, paljenja, trovanja bunara, silovanja, pljačke, ubistva civila…

Najstravičniji zločin, koji zdrav ljudski um ne može da prihvati, izvršen je godine 1998. u Prekazu, u oblasti Drenice.

Velike vojno policijske srpske snage, naoružane tenkovima, samohotkama i artiljerijom, opkolile su kuću porodice Jašari i tri dana i tri noći pucale su bez razlike i na žene, decu, starce i ostale civile.

Helikopteri i vojna vozila zasipali su seoske krovove rafalima, a onda su policijske snage ušle u selo, pucajući na kuće.

Srpske snage sigurnosti uz pomoć srpske vojske likvidirale su 56 članova porodice Adema Jašarija. Među njima 18 žena i 10 dece. Zatrto je seme i izvršen genocid nad jednom porodicom.

Da li bi posle svih ovih monstruoznih zločina, čije se slike mogu uporediti sa slikama fašističkih zločina iz Drugog svetskog rata… Da li bi posle svega, Republika Kosovo, trebalo da prizna Republiku Srbiju?

Svaka životinja i svaki čovek na ovom tužnom svetu, ima pravo da se brani kad ga neko napadne. Kao i narod neke zemlje ili je trebalo čekati da budu poubijani, do poslednjeg.

Mnogi Albanci koji su bili pristalice politike nenasilja, nakon zločina nad porodicom Jašari, okrenuli su se oružanom otporu.

Veliki broj policajaca koji su učestvovali u akcijama protiv Albanaca na Kosovu, u Srbiji se i dalje smatraju ratnim herojima.

Istraga u Srbiji sporo teče jer su mnogi pobegli iz zemlje, a neki od izvršilaca krivičnih dela i dalje se nalaze u redovima policije.

Mora se ispričati priča, istinita priča, o bezumnim zločinima jednog naroda nad drugim i nad svojim.

Ubijali su Srbi i Srbe.

Dvojica maskiranih napadača, obučena u crne uniforme s oznakama OVK upadaju u kafić “Panda” u Peći i iz automatskog oružja ubijaju šest mladića srpske nacionalnosti. Bilo je to pre 22. godine. Masakr je organizovala Služba državne bezbednosti Srbije.

Trebalo je međunarodnoj javnosti, prikazati OVK kao terorističku organizaciju i opravdati akcije srpskih snaga na području Kosova.

 “Verovala sam u svoju zemlju, u Srbiju, čiji su ratnici pravedni, a izgleda da je ona stvorila monstrume koji su bili u stanju da žrtvuju nevinu decu. Posejali su mržnju. Ne znam kako je moguće da Srbija izrodi takve monstrume. Kakvi su ti mozgovi?

Potresne reči izgovara Milena, majka jednog od ubijenih mladića.

U okolini mesta zločina nije bilo Albanaca, već isključivo srpskih vojnih i policijskih snaga.

Ubijaju Olivera Ivanovića. Mučki. S leđa. Tako samo najveće kukavice ubijaju.

I smrt progovara tiho… Svi tragovi ubica i nalogodavaca, vode u Beograd.

I ko zna koliko je još zverstava učinjeno od strane srpske vojske i policije, prerušenih u uniforme OVK?

Tražim oproštaj, za sve grehe mog naroda, nad albanskim narodom.

I mi ćemo oprostiti grehe njihove.

I neka dođu na Kosovo oni Srbi, koji nisu činili zločine i neka požele prvim susedima, srećan samostalan život i slobodu u svojoj Republici Kosovo.

Poželimo im da postanu punopravna članica UN, EU, NATO pakta, Uneska, Interpola i svih ostalih organizacija, kojima Republika Kosovo i pripada.

Da Srbi i Albanci počnu da žive miran i bezbedan zajednički život.

Posle svih stradanja kroz koja su prošli u svojoj istoriji, kao retko koji narod na svetu, Albanke i Albance na Kosovu, čeka početak života o kome su sanjali njihovi preci i početak za one, koji će tek doći i neće više nikada biti tretirani kao narod niže rase.

Razlike između nas nema, ako se i pojave, biće na našu štetu.

Rekao je Zoran Đinđić: “Kažem Vam, gledajte u budućnost, gledajte u budućnost i tamo ćemo se sastati Vi i ja…“

Verujem da se ne bi naljutio na mene, što ću napisati: „Gledajte u budućnost, gledajte u budućnost i tamo u Uniji, sastaće se ponovo Kosovo i Srbija i Albanija i svi oni koji su nekada bili deo jedne zemlje, dobre zemlje, Jugoslavije”.

Čedomir Petrović, dramski umetnik

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

Tekst preuzet sa portala Danas.rs