U Srbiji dominantan četničko-ljotićevsko-nedićevski diskurs

Mi se pravimo ludi na činjenicu da nam najveći broj državnih institucija drže ljudi upravo iz tog miljea, od naučnih instituta pa sve do pozorišta. I nije je problem što je to najveći broj ljudi, nego što je to prihvaćeno kao nešto normalno, kaže za Danas politikolog Duško Radosavljević i predsednik Saveza antifašista Vojvodine, komentarišući okolnosti u društvu u kojima je došlo do toga da se pesme uz koje su jurišnici Dimitrija LJotića marširali u Drugom svetskom ratu, paradoksalno, recituju na državnoj proslavi obeležavanja Međunarodnog dana pobede nad fašizmom.

I dok organizatori, žiri i scenaristi manifestacije odgovornost prebacuju jedni na druge, krijući se iza izmišljenog ili podmetnutog podatka da se zapravo radi o poetskom stvaralaštvu srpskog pisca Momčila Nastasijevića, podatka koji je sve evidentnije nemoguće dokazati, u magli te dileme ostaje nerešeno pitanje: da li su borbene, dobrovoljačke pesme dospele u program slučajno, zbog neznanja, ili su pak nosioci vlasti odlučili da ovog puta, manje prikriveno, ali ipak na mala vrata, podsete javnost za koje se vrednosti zalažu i koje su to njihove ideologije.

– Samo da pojasnim, manifestaciju nisam gledao, ali sam kasnije na Jutjubu lako našao recitovane ili prepevane pesme, u različitim varijantama ali opet u istom košu izdajničkih pesama iz Drugog svetskog rata, jer su ih, osim Ljotićevih pristalica, pevale i pristalice četničkog pokreta, na kraju krajeva, na zajedničkoj, strani okupatora tokom 1944, a protiv partizana. To je sada deo već šire priče i samo naivni mogu da poveruju da je to slučajnost, jer jedan od srpskih političara je to izgovorio. Slučajnost po slučajnost, previše je to slučajnosti. A sve to smo imali, da u Novom Sadu Balaševićevom muralu neko na čelo docrta ustaški znak, znamo da je Daško Milinović pretučen, odnosno bio na udaru pokušaja, imali smo pre mesec i po dana onaj marš nedićevaca…, za koje šef policije u Novom Sadu kaže da su „dobri momci“. Samo ću skrenuti pažnju da kada u okolnim zemljama vidimo da isto tako masa policije blagonaklono ide iza gomile drugara, mi im odavde psujemo majku, dok nenadležni ministar policije pita šta se do dešava, iako bi ministar soiljnih poslova trebalo da ima reakciju i da zaštiti srpsku nacionalnu manjinsku zajednicu, konstatuje Radosavljević.

Takva dešavanja, nastavlja on, svakako vidimo bilo da su u Crnoj Gori ili na Kosovu, a kada su ona u našem dvorištu, retko na njih reagujemo.

– Iste te stvari se i ovde događaju, imamo nipodaštavanje antifašizma, uništavanje spomenika, uništavanje ljudskih sudbina, preko toga prelazimo. Ako mi kod sebe puštamo da se takve stvari dešavaju, to nam govori da se ne radi o slučajnosti. A indikativno je da su na proslavi sedeli i predsednik Skupštine Ivica Dačić, veliki ministar Vulin, ministarka Gordana Čomić…, podseća Radosavljević.

Sporni događaj sa proslave Radosavljević vidi kao rehabilitaciju čuvenog ljotićevca Marisava Petrovića, koji je skupljao decu 21. oktobra u Kragujevcu i vodio na streljanje.

– Treba da znaju ljudi da su naročito ti koji su pohvatali ljude zajedno sa neprijateljem, streljali oko 2.500 dece. Zato ovo vidim kao rehabilitaciju tog čina. Kada je Ljotić u pitanju, nema gore političke protuve u 20. veku u Srba. Našu istoriju mi ulepšavamo onako kako ne bi trebalo. 0vde se pokušava lažima preokrenuti situacija na bojnom polju. Ono što režimu stalno zameram od Koštunice naovamo jesu pokušaji da se nešto retroaktivno prilagodi potrebama. Ako upotrebim metaforu, potpuno je bilo jasno ko je bio pobednik 1944, partizani su vodili sa 6:0 a sada se skupštinskim odlukama i nekim perfidnim političkim igrama pokušava da se ide na produžetke, pa ćemo videti ko će na penale da pobedi, priča Radosavljević i dodaje da su ionako rehabilitacijom Mihailovića partizani i četnici izjednačeni u udelu i rezultatima borbe.

– Ovde postoji jedna vrsta političkog murdarluka, jer bi mi svakako hteli jugoslovenske rezultate u sportu, kulturi, hteli bismo stare pobede. Mi bi da nam vrline budu javne a poroci tajni. E pa ne može tako. Mi bi hteli ideju Jugoslavije, ali ne bismo hteli da kažemo da su tu zemlju napravili Tito i partizani, kaže Radosavljević i podseća na razloge zbog kojih je Broz bio cenjen među državnicima.

– Titova sahrana 6. maja 1980. pokazala je da je najveći broj državnika došao da mu iskaže poštovanje, kao vođi antifašističkog pokreta tokom rata i kasnije kao vođi nesvrstanih. Nisu ljudi dolazili iz svih krajeva sveta zbog ideologije, Margaret Tačer ili princ Filip nisu iz ideoloških razloga došli da mu odaju počast.

Uvrežena simbolika

– Kada vidite kukasti krst, „svastiku“, da li kažete: jao, vidi to je drevni Hindu simbol! A kad čujete „Mrtvi niste“, onda odmah pomislite: jao, to je Nastasijević! Dela su prisvajali i prilagođavali i partizani i četnici i ljotićevci, a ona su tako ostajala prepoznatljiva. U valjevskom kraju pesma Oj, vojvodo Sinđeliću apsolutno nije pesma koja može nekoga da uvredi. Ali kada dođete do Subotice znate da tamo ima potpuno drugi kontekst. S druge strane, zašto je Balašević okarakterisan kao ustaša, zato što je pevao o pomirenju, bio apostol nenasilja, mira, tolerancije? I sad svako ko nije sa njima odmah je ustaša. Ja prosto ne prihvatam ni priču da je bilo dva fašistička pokreta. Neka neko proba da objasni Koraksu da su četnici dobri, a oni mu zaklali oca, uveren je Radosavljević.