Goran Marković: “Tito je bio surov prema protivnicima, Milošević je bio morbidno mračan, a Vučić je krajnje primitivan i sumanut… Jako loša kombinacija ”

“Tito je bio surov prema protivnicima ali, na drugoj strani, forsirao je operetski pristup stvarnosti. Sve je bilo u isto vreme i strašno i tra-la-la. Za razliku od njega, Milošević je bio morbidno mračan i prilično glup u politici koju je vodio i koja nas je, na kraju, dovela do katastrofe. Vučić je krajnje primitivan i sumanut. Jako loša kombinacija,” izjavio je režiser Goran Marković u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.

Proslavljeni režiser pravi krupne razlike između autokratija u savremenoj istoriji Srbije. Za Markovića je “petooktobarski interegnum” poguban promašaj.

– Promašaj stoleća. Napirlitane bitange su upropastile narodni bunt koji nas je mogao odvesti do slobode i civilizovanog društva. Sve je to otišlo do đavola, do Vučića.

Zato smatra da je srpskom društvu treba novi početak.

– Po meni je neophodno resetovanje. Znači, pobuna i ponovno počinjanje od samog početka. Treba pronaći savremenog Dimitrija Tucovića ili makar Nikolu Pašića koji bi uredili državu kao da se to događa po prvi put. Kao da zgrada Skupštine nikad nije bila sagrađena. Treba objasniti ljudima šta je to demokratija i čemu služi. Jednostavnim rečima, kao đacima prvacima. Pa onda dečije bolesti demokratije, i tako dalje. Polako, strpljivo. Zbog naših unuka.

Na pitanje koliko može da traje zaglupljivanja naroda i hajka na umjetnike, novinare, naučnike i sve druge koji slobodno misle odgovara da je ta granica blizu.

– Dok stvar ne pređe granicu izdržljivosti. Kad glad, koja sledi, zakuca na vrata bogatih pripadnika sekte na vlasti. Dok neko ne vikne: ’E, sada je dosta!’ Ili ne uđe u prodavnicu i uzme šta mu treba ne plativši. Tako ja zamišljam početak.

To za njega ne znači da se golom, nasilnom pobunom pravi novo, bolje društvo, piše Direktno.rs.

– Ipak, treba znati da narodni bunt ne rešava stvari. Potrebno je da stvari u ruke preuzmu pametni, obrazovani i dobronamerni mladi ljudi. Da pokušaju da ostanu ovde a ne da rezignirano beže u nedođiju. Da preuzmu odgovornost za svoju sudbinu a ne da sebe vide kao žrtve mračnog režima od koga treba pobeći što dalje. Jer, jedne stvari se nikada neće osloboditi – a to je nostalgija.