Bajtal: Ako odlazi Inzko, ne odlazi OHR, za ovdašnje političke pacijente potrebne su nove, agresivnije terapije

Najave odlaska Valentina Inzka sa pozicije Visokog predstavnika za BiH, za beogradski Danas, komentirao je  filozof i sociolog Esad Bajtal. Evo šta je rekao:

“Kako sada stvari stoje odlazi Inzko, ali ne odlazi OHR ni Visoki predstavnik, što je mnogo važnije od Inckovog odlaska. Konačno, ime i ličnost su potpuno nevažni. U situaciji sistematskog, združenog i vrlo koordiniranog opstruiranja funkcionisanja države Bosne i Hercegovine i njene opstojnosti, na liniji Banja Luka – Mostar, s jedne, i Beograd – Zagreb – Moskva, s druge strane, nevažno je ko odlazi a ko dolazi. Važno je, i neophodno je, drugačije prisustvo međunarodne zajednice. Dakle, ne samo puko, formalno prisustvo i licemjerno frazersko pozivanje da se „narodi dogovore“, kakvo je bilo tokom Inckovog mandata, nego aktivno i odgovorno djelovanje na zadatku funkcionalizacije bh. države i njenih institucija. Uostalom ne dogovaraju se „narodi“, nego, a to je i djetetu jasno, potpisnici Dejtona, od kojih neki, u svom politikantskom licmjerju, Dejton samo verbalno brane, a praktično ga opstruiraju i ruše na sve moguće načine.

U tom kontekstu, misijska nelogičnost i neodrživost takvog, frazersko-savjetodavnog držanja „međunarodne zajednice“, vidljiva je iz sljedećeg logičkog stava: Da „narodi“ mogu sami da se dogovore, prisustvo „međunarodne  zajednice“ Ovdje, bilo bi – nepotrebno. Međunardna zajednica je Ovdje zato što mora da bude Ovdje kao dio Dejtonskog mirovnog sporazuma. A „biti Ovdje“, u kontekstu te neizbježnosti, znači istinski, a ne – formalno biti. A to opet znači, maksimalno funkcionalizirati svoje prisustvo i preuzeti konkretnu odgovornost, te, konkretnom terapijom, snažno pristupiti konkretnom rješavanju konkretnih problema, kako uz pomoć domaćih aktera koji to hoće, tako i oštrim sankcioniranjem onih koji “taktikom salame” odbijaju da stanu iza vlastitog potpisa. Sve dok se to ne dogodi imaćemo shizofrenu političku situaciju analognu onoj s kojom se bori moderna – antipsihijatrijskim presingom  demokratizirana psihijatrijska praksa.

Naime, cilj svake (psiho)terapije je vraćanje pacijenta u normalnost.
Ali, to se ne postiže pukim pozivanjem pacijenta da se „unormali“. Bespredmetnost tog pozivanja je čisto logičke naravi. Kad bi pacijent bio sposoban da se sam „unormali“ ili ozdravi, njemu ne bi trebala bolnica, i on ne bi bio hospitaliziran. Dakle, potpuno neovisno šta o tome misle pacijenti i ljekari individualno, svaka se normalnost, a politička baš kao i pacijentska, afirmira i potvrđuje preko određenih pravila ponašanja, koja se moraju poštovati u svrhu vlastitog ozdravljenja. A, sve dotle dok je pacijentu potrebna pomoć – da bi se ponašao kako treba, on je – pacijent i tako ga treba tretirati.

U tom smislu, međunarodna zajednica, sa novim Visokim predstavnikom, mora i sama zauzeti sasvim novi, aktivni kurs svog prisustva u BiH. Tačnije, mora udarnim dozama nove, agresivnije terapije, liječiti ovdašnje političke pacijente, odnosno, antidejtonski nastrojene politike i političare. Građani ove zemlje, taoci etno-politika, zaslužuju konačni stabilni mir i društvo koje garantuje jednake šanse i životne izglede svima, u jednoj ljudskijoj, civlizacijski i demokratski boljoj budućnosti od patološke sadašnjosti, u kojoj, s mukom životare i preživljavaju pakao ento-politikantskog besmisla osionih nacionalnih vođa i voždova” – izjavio je Bajtal za beogradski Danas.