Pandemija autokratije

Peking, 14. maja 2017. - Premijer Aleksandar Vucic rukuje se sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom na svecanom otvaranju Foruma "Pojas i put za medjunarodnu saradnju" u Pekingu. FOTO TANJUG - Kancelarija za saradnju s medijima Vlade Srbije - bk

“Sada mi kažete da se samoizolujem kod kuće. Čoveče, kako? Nemam penziju. Nisam državni službenik. Nisam bogat. Ja sam radnik, vozač kamiona. Ukoliko ne radim, nemam hleba. Ne mogu da platim kiriju, struju ili račun za vodu. To je gore nego umreti. Pre nego što od nas tražite da ostanemo kod kuće… prestanite da pravite budalu od sebe. Preduzmite mere kako bismo mi mogli da se brinemo o sebi. Ili ću ostat kod kuće i sledeći vaše reči umreti od gladi, ili ću umreti od virusa. Na kraju, neće me ubiti virus, već vaš sistem.” Turski vozač kamiona koji je ovu izjavu postavio na društvene mreže ubrzo je bio priveden. Kao i njegov sunarodnik, doktor Güle Çınar, čiji su podaci o pandemiji koronavirusa odstupali od zvaničnih, pa je potom bio primoran da se javno izvini. Li Wenliang, doktor iz Wuhana koji je među prvima pritiskao alarm i upozoravao na pravu opasnost, takođe je pritvaran da bi na kraju i sam umro od zaraze. Lekarka Anastasia Vasilieva, liderka nezavisnog Saveza doktora, kritikovala je ruski odgovor na pandemiju i sumnjala u zvanične podatke o koroni. Odmah je pritvorena.

Dva izazova

Tipični odgovori autoritarnih režima. Pandemija je milione ljudi simultano suočila sa dva izazova. Vanredne mere razotkrivaju suštinski karakter nacionalnih lidera, ali i političkih sistema koji su ih proizveli. Mnogo je onih koji pretnju virusa žele da iskoriste da osnaže ličnu vlast, da eliminišu parlamente, da unedogled produže vanredna stanja i da vladaju dekretima. Probudio se Levijatan starih država-nacija. Konzervativni komentatori pozivaju političare da se oslone na svoje nacionalističke impulse. Demokratija je ugrožena. Pandemija autokratije. Nema garantija da opravdane vanredne mere neće biti ukinute odmah kada kriza prođe. Totalitarni režimi imaju i za ovakve situacije skripta: prvo prikrivanje, potom lažne brojke, zatim restriktivne mere, hapšenje i ućutkivanje svih koji imaju neku drugu priču. Sve to upotrebiti kako bi se lideri predstavili kao heroji. Ovog modela nisu se držali samo Xi Jinping u Kini ili Vladimir Putin u Rusiji. Haotični odgovor Amerike na pandemiju – nedostatak zaštitne opreme, mešetarenje sa respiratorima i konfuzija kako će biti raspoređeno 2.200 milijardi dolara pomoći – možda je bio i očekivan za zemlju koja se hvali kompetitivnim individualizmom i mrzi centralizovanu moć. Ali, sve je kao skrojeno za demokratskog pupulistu poput Donalda Trumpa koji je život proveo eksploatišući haos za ličnu korist i optužujući druge za gubitke.

Korona je omogućila da se Viktor Orban, premijer nominalno demokratske Mađarske koja je članica EU i NATO-a, ubrzano primakne svom snu “neliberalne” države. Na predlog njegove vlade usvojen je zakon koji premijeru omogućava da u vreme vanrednog stanja – neograničenog roka – vlada dekretima. “Nacionalni parlament više ne postoji, njegova funkcija je iluzija”, kaže Péter Bárándy, ministar pravde u periodu 2002/04. Uvedene su drakonske kazne: onaj ko sprečava mere donete u cilju borbe protiv epidemije dobiće do osam godina zatvora, onaj ko širi lažne vesti pet. Režimski mediji pozivaju da se opozicioni lideri procesuiraju zato što govore – tačno – da je zdravstveni sistem zemlje epidemiju dočekao nespreman. Orban je EU poručio: “Ako već ne mogu da pomognu, a ne mogu, onda bar ne bi trebalo da smetaju Mađarima u odbrani”. Diverziju protiv demokratije izveo je i šef vladajuće poljske Partije prava i slobode Jaroslaw Kaczynski. Pod senkom korone izveo je “pravni puč” menjajući izborna pravila kako bi obezbedio da njegov kandidat Andrzej Duda posle izbora ostane na mestu predsednika. U Izraelu je premijer Benjamin Netanyahu pandemiju iskoristio da suspenduje rad sudstva – a 17. marta trebalo je da se pojavi pred tužiocima koji ga optužuju za tri slučaja korupcije, prevare i zloupotrebe javnog poverenja. Ima ih još, a ni Aleksandar Vučić ne zaostaje. “Proglašavanjem vanrednog stanja, Vučić je preuzeo punu vlast nad donošenjem odluka za vreme krize iako je ustavno njegova uloga samo ceremonijalna”, ocenjuje bivši poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić. Predsednik Srbije najavljuje da mora da smisli nešto “još strašnije od Sajma”, lokacije koja je pretvorena u smeštaj za ljude sa blažim simptomima zaraze. Vlast dobija monopol da širi strah.

Strah i osećaj opšte nesigurnosti su stanja u kojima se autokratski demagozi osećaju najbolje. Otvaraju idealnu priliku vlastodršcima da se predstave kao jedini spasioci nacije. Očekujući zahvalnost, sebi daju pravo da “očinski” kritikuju narod što se ne pridržava propisanih mera. Svesno zaboravljaju da se radi o ubedljivoj manjini. Važno je pokazati ko kontroliše situaciju. Sačekati da se i kada prođe pandemija sačuva poslušnost uplašenih. U međuvremenu obezbediti da kontrolisani mediji nastave sa nekontrolisanom propagandom i ne obazirati se na kritike da je to dodatna opasnost za javno zdravlje. Nesumnjivo da kriza doprinosi širenju dezinformacija, posebno na društvenim mrežama, ali dok se širi “infodemija”, širi se i pandemija cenzure. Autokrate obogaćuju svoje arsenale pa socijalno distanciranje tumače kao priliku za distanciranje od svake kritike i neželjenih informacija. Turska je u vlasti Recepa Tayyipa Erdogana već stekla reputaciju zemlje sa najvećim brojem novinara po zatvorima posle Kine, pa ništa neobično da se hapse oni olako optuženi za “širenje panike i straha”. Baš kao doktor Çınar. U Rusiji, Azerbejdžanu, Egiptu, Iranu, Indiji, na Tajlandu, Filipinima, u Singapuru, Brazilu, Hondurasu ili Južnoj Africi “lažne vesti” su alibi za progon opozicionara, aktivista ljudskih prava, novinara, advokata. Vlast je ta koja određuje šta su lažne vesti. U Srbiji je uhapšena novinarka koja je prenela da lekari i osoblje u Kliničkom centru Vojvodine nemaju zaštitnu opremu. Zadržana je preko noći u pritvoru, ali je oslobođena pošto je premijerka – na “molbu” predsednika – pod hitno povukla uredbu o informisanju tokom pandemije. Uredba je pravdana “zaštitom” građana od neproverenih informacija, ali je u praksi pretila potpunim monopolom vlasti i ukidanjem svake debate. Javnost je burno reagovala i na kraju izvojevala retku pobedu. Za socijalni mir država je obećala otkupninu od 100 evra po glavi punoletnog stanovnika. Vučić sve čini da Kinu i Rusiju predstavi kao jedine “spasioce” iako je njihova pomoć daleko iza 93 miliona eura koju EU pruža Srbiji za hitne mere za suzbijanje posledica koronavirusa. Izgleda da se pomoć premerava uz upotrebu nekih drugih aršina. Ova je sjajna i bratska pošto dolazi iz zemalja koje nisu priznale Kosovo, ova druga je – iako najveća – eto dobrodošla, ali ne treba zaboraviti da stiže iz zajednice koja je Srbiji “otela” Kosovo.

Dodatni izvori ionako raširene korupcije

Zapadni Balkan, region u kome je mnogo toga prepušteno ličnim shvatanjima demokratije lidera, nije izuzet. Opravdane restriktivne mere nose potencijal da postanu postkorona politička stvarnost u zemljama slabašnih pravnih država i njihovih institucija, kontrolisanog sudstva i medija. Pod hitno usvojene procedure mogle bi da se pretvore u dodatne izvore ionako raširene korupcije. Posebno u sistemima zdravstva koje ova praksa nagriza godinama i korodira koliko i nedostatak investicija. Korona kao novi kočničar tromih reformi. Da li će samodršci u mnogim zemljama demokratiji zadati udarac od koga neće moći da se povrati? Da li će oduševljenje kineskim modelom rešavanja krize potisnuti sve ono što se događalo u Wuhanu? Da li je to model koji će izaći iz koronakalupa? Vanredne mere koje privremeno ukidaju neka ljudska prava i slobode su racionalna zaštita javnog zdravlja – ali su privremene. Kada se pandemija završi, a doći će i taj dan, treba obezbediti da se odmah ukinu sva ograničenja koja su ljudi prihvatili isključivo zbog sopstvenog zdravlja. Finansijska kriza 2008. dala je krila belosvetskim nacionalistima, populistima i desničarima. Liberalne demokratije valjda su naučile lekciju. Ne dopustimo da autoritarni virus zahvati tkivo demokratije. U suprotnom, “preživećemo jedan pakao samo da bismo ušli u drugi”, kako je napisao urednik Bloomberga Andreas Kluth.

Piše: Boško Jakšić, Oslobođenje