Politička samoća: Ostali smo sami sa Vučićem…

Ostali smo sami sa Vučićem. On sa jedne i mi građani sa druge strane, bez obzira na to da li smo njegovi prinudni glasači ili nismo. Svima je sada definitivno zaseo za vrat. Mesec dana ranije dramio je zbog jedne emisije o njemu, a sada drami zbog nedovoljnog broja grobnih mesta. Epidemija korona virusa je tome sasvim slučajno doprinela. Pre nego što je počela oduzimati ljudske živote, oduzela je celokupan politički život. Politika je bila njena prva žrtva. Do epidemije održavala se nekako na respiratorima, ali je sada definitivno mrtva.

Izuzev u vezi sa Kinom, praktično nema vesti o političkim odnosima sa spoljnim svetom: EU, SAD ili Rusijom. O regionu i migrantima sa Bliskog istoka da i ne govorimo, ionako su bili prisutni isključivo kroz nejasne strahove. Nema ni Kosova, afera, prave i lažne opozicije, izbora ili bojkota. Muk. Samo broj preminulih i obolelih, neustavno proglašeno vanredno stanje i karantin za većinu građana. I pomoć: glavna vest je sa koje strane u Srbiju stiže medicinska pomoć.

Vučić je definitivno imao sreće – dobio je svoj rat. Ne mora više da izmišlja opasnost. Opasnost od širenja epidemije je realna. Ali je on dočekao da komanduje, otvara logore i mobiliše, štiti starije sugrađane, upozorava na moguće žrtve i osokoljen taktikom kineskih lekara pokreće ofanzivu na viruse. Da se junači bez zaštitne maske i rukavica, braneći Srbiju od nevidljivog neprijatelja, iako to od njega niko nije tražio. Zamišlja da je general u štabu, a muva se svuda po terenu i vodi rat pred kamerama, kao neki kapetan na bojištu.

Efikasnost preduzetih mera u borbi protiv epidemije, snabdevanje stanovništva osnovnim namirnicama i održavanje bezbednosti, to su nova politička merila i teme. Hoće li klijentelistički sistem izdržati u situaciji kada ne može efikasno da naplati svoje usluge ili će na nekim nivoima početi da otkazuje poslušnost? I da li će korupcijom izmorena država uspeti da podmiri svakodnevne potrebe građana, ali i privrede? Izjave režimskih likova da se plate u javnom sektoru zbog epidemije neće smanjivati, ukazuju da oni dobro prepoznaju potencijalnu opasnost po sopstveni opstanak na vlasti.

U situaciji vanrednog stanja, autokrata je iznenada dobio i nove neprijatelje: desetine hiljada građana koji pokušavaju da se iz inostranstva probiju do svoje države. Vučić ih ne želi. Instinktivno zna da oni nisu njegovi glasači. Zbog njega su i pobegli iz Srbije, a sada mu još i smetaju u ratu protiv virusa. Javno im je slao poruke da ne dolaze. Pogrešio je, kaže, što ih je uopšte pustio u zemlju. Nije mogao da ih spreči, te se vajkao da ga je u tome ometao Ustav. Smeta mu to što ne može da odlučuje ko ima pravo građanstva! Neraspoložen je zato što ne može da oduzima državljanstvo Srbije, pošto je građanima već sve uskratio.

Nisu li svi oni, ekonomski migranti iz dijaspore, potencijalni glasači opozicije? O tome bi neko među opozicionarima trebalo ozbiljno da razmisli. Ako je virus uspeo da od dijaspore – sticajem okolnosti – stvori politički fenomen, moraće i opozicija.

Sa neustavnim proglašenjem vanrednog stanja, nepotvrđenim od strane skupštine, Srbija je i formalno postala autokratija. Neko je ispravno ocenio da su prethodno raspisani izbori bili oktroisani, a sada je to formalno postalo i zakonodavno telo. On odlučuje kada će ga državi darivati, a kada uskratiti.

Kako se ukida formalna autokratija? Formiranjem paralelnog konventa nasuprot oktroisanom, izbornim ili drugačijim preuzimanjem fasadnih institucija, možda iščekivanjem razarajućeg sukoba unutar oligarhije? Niko sa sigurnošću ne može znati. Takve stvari se nigde ne uče. Takvo znanje se stiče kroz praksu.

Piše: Vladimir Veljković, Pescanik.net