Histerija u doba korone

U vreme ove globalne pošasti, u vidu koronavirusa, građani Srbije nemaju tu vrstu privilegije da im se državnici obraćaju ozbiljnim, mirnim, staloženim i nadom obojenim govorima.

Svaka pojava predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić je stres za celokupno stanovništvo. Oni viču na svoje građane, izgovaraju pretnje koje ne sprovode, malo se smeju, malo viču, a onda dođu na ivicu suza. Ove tirade srpskih zvaničnika umeju da traju i više od sat vremena.

U Srbiji više nije nikakvo čudo da predsednik sa nekom vrstom poluosmeha saopštava građanima broj novozaraženih i preminulih. Sa tom istom vrstom osmeha saopštio je i da će da predloži uvođenje policijskog časa od 17 sati do pet sati ujutru.

Sve se svodi na politiku

U nekim normalnim državama, predsednici ili premijeri, ne izlažu svoje sunarodnike takvom stresu. Ni ne pozivaju novinare gde drže konferencije za štampu pred velikim brojem ljudi kako ih ne bi izložili riziku. U toku tih konferencija za štampu, predsednik Srbije jednu istu informaciju ponovi tri puta. Tako je bilo nedavno. Tri puta je ponovio da uskoro treba da sleti avion sa kineskim medicinskim osobljem i pomoći. Isti broj puta je ponovio da se uvodi policijski čas u 17 sati, umesto od 20, kao i da će da bude prvi predsednik na svetu koji će da uvede zabranu kretanja 24 sata.

Nebrojano puta na istoj konferenciji za štampu predsednik Srbije naglasi da radi 24 sata, i da je uspeo on, a ne neko drugi ili neki tim, da nabavi respiratore. Na normalno ljudsko pitanje o tome da li veruje da će za 28 dana uspeti da pobedi koronavirus u Srbiji odgovara tako što kaže da je verovao u projekat Beograd na vodi, da je to danas najveće gradilište u Evropi sa najlepšom promenadom na kontinentu.

Kod njega se sve svodi na politiku. On preti krivičnim prijavama, hapšenjima, dugogodišnjim kaznama zatvora, ali ne želi to da primeni, jer zna će tako nešto kasnije doći na naplatu. Da je država kaznila svakoga ko je prekršio izolaciju ili policijski čas, ne bi bilo potrebe da se uvode rigoroznije mere. I niko normalan se ne bi bunio. Lakše je vikati na narod i glumiti zabrinutog državnika.

Iako nije zvanično u kampanji, jer su sve izborne radnje prekinute, iako je rekao da neće reč da spomene o svojim političkim protivnicima, nemojte da sumnjate da se toga pridržava. Ne propušta situaciju da govori o tome kako je bilo dok on nije bio na vlasti. Srbija, kaže on, zahvaljujući njemu ima danas mnogo više respiratora nego što je imala u vreme “Đilasa, Jeremića i Tadića”. Poznati epidemiolog prof. dr Zoran Nedeljković ističe da je reč o vrhunskom bezobrazluku, jer taj isti predsednik zaboravlja da je devedesetih godina, takođe, bio na vlasti i da je Srbija imala 35 respiratora.

Ljutnja na novinare

Na sve ovo treba dodati ljutnju na novinare. Predsedniku Srbije je, izgleda, najvažnije ko mu postavlja pitanje, umesto šta ga pitaju. Sve one novinare koji na njegove konferencije dolaze bez naručenih pitanja iz njegovog okruženja, spreman je da u trenutku ocrni. Bilo je lako primetiti bes na njegovom licu kada je pokušao da ispadne Džek, što bismo rekli, i insistirao da ekipa televizije koja nije pod njegovom kontrolom postavi pitanje, a novinarka ga je “iskulirala” i rekla da za njega nema pitanja već za medicinske stručnjake koji su sedeli sa njim.

Za razliku od predsednika, premijerka ne radi na samopromociji, ali zato njegovo ime spomene i po deset puta prilikom svog nastupa. I taman kada smo pomislili da je, barem ona, malo uravnoteženija i smirenija, prohisterisala je na novinare koji su insistirali na pitanjima. Pre toga je 40 minuta govorila i ponavljala informacije, i nije imala vremena da odgovori na jedno pitanje. Konferencije za štampu služe da bi se postavljala pitanja, ako ne želite da odgovarate na pitanja, onda pošaljete saopštenje.

Histerija koju Vučić i Brnabić pokazuju u javnim nastupima nije novina, ali nije primerena trenutku. Upravo zbog toga je sve jači glas u Srbiji da nam se sa konferencija oglašavaju medicinski stručnjaci, a ne političari. Utisak u javnosti u Srbiji je da sve što političari rade čine to zarad sopstvene promocije, ali i da bi se „oprali“ za one šale i poštapalice kada je koronavirus bio „najsmešniji virus u istoriji čovečanstva“ i kada su nas slali u šoping u Italiju.

Poslednje obraćanje predsednika Srbije, koje je prethodilo ovom tekstu, zabeleženo je u ponedeljak, 23. marta. Za razliku od ranijih, nije bilo histerije, i kao da su sa kineskim medicinskim radnicima u Beograd stigli i neki marketing stručnjaci koji su uticali da se situacija malo smiri. Političke poruke nisu izostale, ali ton je bio daleko smireniji.

Kinezi promijenili taktiku

U Srbiji se, bukvalno sve, promenilo od trenutka kada su kineski medicinski radnici sleteli. Novinari, na koje se predsednik redovno ljuti, postavili su na desetine pitanja zašto se ne testiraju svi na koje se sumnja, već samo oni koji imaju težu kliničku sliku. Državni vrh je odgovarao da nema potrebe, da je tako odlučeno u dogovoru sa strukom. Niko nije hteo da kaže da se na taj način prikriva stvaran broj zaraženih.

I šta se onda desilo, stigli Kinezi i promenjena taktika. Taj isti predsednik, koji je branio da se ne testiraju svi, sada proglašava kontranapad na koronu tako što se kreće na masovno testiranje građana posle samo jednog sastanka sa Kinezima.

Građani Srbije su zbunjeni i konfuzni, upravo zbog načina na koji se informacije saopštavaju, ali i zbog samih informacija. Predsednik se ljuti na građane što nisu sedeli u kućama, a tek nedelju dana od proglašenja vanrednog stanja su odlučili da zatvore kafiće i restorane. Bez obzira što je sasvim normalno protiv ovakvog neprijatelja da se borimo uz pomoć teških mera, treba biti miran i staložen, ulivati određenu dozu poverenja. Na svu sreću, Kinezi smatraju da ne treba dalje produžavati policijski čas i valjda će tako i ostati.

Mi u Srbiji, s pravom, nemamo mnogo poverenja, ne verujemo u ono što nam se servira i to zbog ljudi kojima je posao da se sa ovakvom situacijom ponašaju odgovorno umesto što se smeju, viču i ljute na nas. U situaciji kada se borimo sa ovakvim virusom je najvažnija naša lična odgovornost. Upravo od te lične odgovornosti zavisi i naša sudbina. Nije tu mnogo ni pitanje da li verujemo ili ne u sve što nam se servira. Bitno je da budemo odgovorni ljudi i sačuvamo sebe i druge.

Piše: Nenad Kulačin, AJB