Orgija: Ratni zločinac Momčilo Krajišnik podigao spomenik ratnom zločincu Nikoli Koljeviću uz blagoslov ratne zločinke Biljane Plavšić

U Banjaluci je spomen bistu dobio Nikola Koljević, koji je s ratnim političkim liderima Srba u BiH Radovanom Karadžićem, Momčilom Krajišnikom i Biljanom Plavšić, nakon rata osuđenima u Haškom tribunalu za ratne zločine u BiH od 1992. do 1995. godine, učestvovao u stvaranju Republike Srpske.

Izgradnju biste inicirala je Asocijacija Stvaraoci Republike Srpske, čiji je predsjednik Momčilo Krajišnik, osuđeni ratni zločinac koji je odslužio kaznu u Haškom tribunalu, te bio prvi predsjednik Skupštine RS.

Ovo je samo jedan u nizu slučajeva da se otkrivaju spomenici i daju imena ulicama po osumnjičenim ili osuđenim ratnim zločincima.

Tako u Banjaluci postoji Ulica Momira Nikolića osuđenog na 20 godina zatvora, avenija Radoslava Krstića, osuđenog na 35 godina zatvora, ulica Stanislava Galića, osuđenog na doživotnu robiju, škola u Banjaluci je dobila ime po Biljani Plavšić koja je osuđena na 11 godina zatvora, na Palama je studentski dom dobio nazvan po Radovanu Karadžiću, osuđenom na 40 godina zatvora.

A, šta o Nikoli Koljeviću piše osuđena ratna uločinka Biljana Plavšić? Prenosimo odlomak iz njene knjige “Svedočin”:

“Šta mogu da kažem o životnoj završnici Nikole Koljevića?

U januaru 1997. objavljena je tužna vest da je preminuo Nikola Koljević, profesor Filozofskog fakulteta u Sarajevu, član Predsedništva BiH, član Predsedništva i potpredsednik Republike Srpske. Ova reč, “preminuo”, u slučaju Nikolinom, krije neku veliku tajnu koju je on sa sobom poneo na onaj svet i još mnogo pretpostavki nas koji smo posle njega ostali, koji smo sarađivali sa njim i zajedno prošli kroz jedan pretežak put naše istorije. Zato često, kada govorimo o ovom slučaju, o ovom gubitku, o smrti ovog čoveka, često se kaže: tragično preminuo, misteriozna smrt… Ima ih koji su mnogo određeniji u tim kvalifikacijama, oni vele: “radi se o samoubistvu” ili: “radi se o ubistvu”. Četiri godine posle ovog događaja, rekla mi je Nikolina supruga da nikada nisu dobili službeni izveštaj uviđaja koji je tada učinjen.

Poslednji put videla sam Nikolu kod našeg mitropolita na slavi Sveti Nikola, 19. decembra 1996. Bio je sa suprugom Milicom. Iako sam ranije čula da je oslabio, svejedno sam se začudila jer nije bilo ni traga od onog živahnog čoveka koji je uvek bio raspoložen za razgovor. Bio je potišten. Milica mi objašnjava da je sada dobro, kakav je bio. Iz razgovora sam zaključila da je Milica neprestano sa njim, što mi je bilo drago, a i to je bila garancija da će se brzo oporaviti. Vrlo dobro sam zapamtila kada mi je rekao, ali sa nekim posebnim naglaskom: “Radovan me leči nekim tabletama.” A najviše vremena je provodio na Palama.

Od toga našeg susreta nije prošlo ni dve nedelje, javljaju mi da je Koljević pucao sebi u glavu i da je prenesen u bolnicu na Sokolac, a posle nekoliko dana na VMA. Radovan i Momo kažu: – Ubio se. Sve vreme bio je u besvesnom stanju. Otišla sam da ga obiđem, bio je u šok sobi. Tom prilikom lekar mi reče: “Da znate, gospođo Plavšić, dva metka ne može čovek sam sebi da upuca u glavu.” Pogledala sam Nikolu, bolje rečeno, samo zavoje i izašla. Ta rečenica nekada jače a nekada slabije, odzvanja mi u ušima i često je povezujem sa nekim sličnim događajima koji će se tek desiti, posebno sa onim što se meni desilo 29. juna iste godine.

Kasnije su mi pričali kako je Nikola noću hodao i govorio: “Ubiće mi decu” i to ponavljao više puta u poslednjih mesec dana pred smrt. I o tome sam često razmišljala, naročito iza one Radovanove pretnje upućene meni i sinu moga brata. A Nikolina rečenica: “Radovan me leči nekim tabletama” veže se na ono što je meni rečeno na našoj granici, u noći 29. juna: “Na Pale, na lečenje.” Samo nije rečeno ko treba da me leči. Kada sam to čula, sve sam povezala, sećajući se Nikole.

Nikola Koljević sahranjen je u porodičnoj grobnici u Banjaluci, u gradu svog detinjstva i svoje mladosti, u gradu koji se ponosi svojim Nikolom.

Kada je obavljena sahrana i svet se već polako razilazio, prilikom prolaska Krajišnika koji je prisustvovao sahrani, čuli su se za njim povici: “Ubico, ubico.”

Iako me od ovog događaja deli osam godina, nije mi lako o ovome da pišem. Više bih volela da je ovo, i mnogo čega drugog ružnog, iščezlo iz moga sećanja. Ali, nije. Nažalost, prisutno je do detalja i ja o ovome, kao i o svemu drugom, moram da govorim. Bilo bi neljudski prećutati. Postavljam pitanje: Šta bi pokazala istraga o samoubistvu Nikole Koljevića? Ali, sa kojim tužiocima i sa kojim sudijama? To je naša bolna tačka, ne samo tada, nego sve do današnjih dana” – piše Biljana Plavšić u svojoj knjizi “Svedočim”.