Aveti desnice iz patrijarhove božićne poslanice

Irinej i Vucko

Duža je i obuhvatnija bila ovogodišnja božićna poslanica patrijarha Srpske pravoslavne crkve Irineja. Ali, mene je zaokupio onaj kraći deo, koji je najšire rasprostiran srpskim tv-etrom. Posebno kraj tog izvatka što je kao tibetanski malj zveknuo o gong mojih asocijacija. I to najviše onih koje nisu za umilnost, no u najmanju ruku - za jezu. Da li preterujem kad u glavi skandiram, umesto "božićna poslanica – blagoslovena desnica? I - koja?

"Znamo da je na Kosovu i Metohiji ostao naš napaćeni narod, da mučenički ispoveda svoju svetu pravoslavnu veru i hrabro svedoči svoje srpsko ime. Znamo, kao što i oni znaju, i ne zaboravljamo ništa od svega toga, jer su Kosovo i Metohija naš Jerusalim, naša sveta zemlja. I zato možemo da, zajedno sa psalmopojcem Davidom, molitveno obećamo: 'Ako zaboravim tebe, Jerusalime' - ako zaboravim tebe, Kosovo i Metohijo, - 'neka me zaboravi desnica moja", rekao je (a mene zveknulo!) patrijarh.

Neću da imputiram patrijarhu, svakako je mislio na onu desnicu kojom se krsti i kojom psalmopisci psalme pišu. Čak ne verujem da je lukavo, uz ta dva zanata, hteo da nam podvali ili istakne i onaj treći cara Davida – velikog  vojskovođe. Niti je, verovaćemo, imao i primisli na – političku desnicu. Ali, u ideološkoj matrici podesnele Srbije, ona desnica koja se krsti, nažalost, prečesto nadahnjuje nimalo miroljubivo i bogobojažljivo i sve ono čega se treba bojati i na šta izaziva pomisao na nju.

'Uze sablju u desnicu ruku...'

Idem li predaleko ako se pitam da li je desnicom otac Nikolaj, kasnije Sveti Nikola, udario oca Arija na Saboru u Nikeji 325. godine. Pa se to kasnije, viševekovnim spinovima i "fejknjuzovima" u crkvenom predanju, pretvorilo u "šamar", iako je od tog udarca Ari preminuo na licu mesta? A u krajnjem ishodu te gradnje mita Nikola je postao i zaštitnnik dece, ma - preteča Deda Mraza.

Kad iz crkve čujem, pa makar i od partijarha, a znajući da "vera nestaje kad se pojavi religija" (a tek kad se pojave crkve!) – pomislim i na desnicu koja blagosilja i krsti onaj odred "Škorpiona"  pred odlazak u krvavi lov na ljude. Na druge. Na one koje i velikodostojnik u citatu ne pominje drugačije već kao – oni. ("kao što i oni znaju" – nedostaje samo – "ime im se ne pomenulo"!)

Ili je to ona koja se u nekritički negovanom nadahnuću narodnog pesnika pomalja, a i u bezbroj primera ponavalja iza "suptilnog" stiha – "uze sablju u desnicu ruku, manu sabljom, odseče mu glavu"? Takvim se, odsečenim, po zapisu devetnaestovekovnog savremnika jedan vladar i sveštenik u mladosti znao "kano loptom poigrati". Ili je ona u onom "brankovskom" prikazu popularne i raširene nacionalne "hajdučke ekonomije" što glasi "mačem biješ, mačem sečeš, mačem sebi blago tečeš"?

Nije detaljnije opisano oruđe Vujice Vulićevića, Karađorđevog kuma, koji mu, po nalogu donedavno bliskog ratnog saradnika Miloša rudničkog, odrubljuje glavu. Da li je bila sekira što mora da se drži obema rukama, ili sekirica za zapojas, ali besumnje – radila je i tu desnica. Prosto je logično za civilizaciju u kojoj je za one koji se služe levom izgrađen pežorativ nesposobnosti – levaci, što je opet bolje nego pređašnje – nevalidi, što rekao pisac Vidosav Stevanović.

Njen li je – jeste - onaj kažiprst Ratka Mladića kojim se pokazuju ciljevi za "raspamećivanje" civila granatama. Baš onaj isti koji pokazuje koje sve table s "turskim" imenima ulica treba poskidati u Srebrenici u "konačnoj osveti", a na koji se video-klip kači pesma "Oj, vojvodo, Sinđeliću". Da, da, baš ona svadbarska, gotovo svatovac, koja se obično arlauče kroz žestoku pucnjavu u vazduh, što da ne i kroz tavanicu ili ciradu šatre, i to iz oružja koje drže raspomaljene i pijane desnice...

Desnica koja prekraja granice

Da to je ona ruka koja drži flomaster dok i onomad interveniše na mapama teritorijalnih prekrajanja zarad možda novih klanja. Desnicom! Levaci, ostav! Ili ona što pažljivo i precizno, gotovo nežno, steže vrat (snajperske) puške dok joj se kažiprst na obaraču sprema za pucanj u srce budućnosti i modernosti. I tako više puta! U istoriji! Pa onda neke druge, sve drhtavije desnice pružaju artritične kažiprste ka kružićima na globusu u koje su se razbežala njihova najpametnija deca i unuci, zanemela i zadrhtala od tih pucnjeva "patriotskih" desnica.

Avaj, ovakvom desnicom napisane, ovako izrečene s mesta i iz usta u vreme u koje jesu, ova i mnoge slične poslanice neminovno i prevashodno, u pastvi, u stadu –  prosto prizivaju gornji popis upotrebe desnice. I ljudske i političke! Posebno gode onim gomilama koje tvore "crnodukseraši" što se pred hramovima krste sedeći u prevozu, dok učoporeni na stadionima u desnicu uzimaju rušilačke lance, štangle i borbene baklje.

Uz najbolju volju, psalmopojčeva desnica iz patrijarhove alegorije, kako je i kad rečena, teško može da bude uzor i asocijacija na desnicu što seje ili žanje, drži kompjuterskog miša dok u auto-kedu projektuje robote i pametne zgrade, crta nove izume i mašine... drži epruvetu u laboratoriji... Ne, ne, kompjuterski miš i epruveta tek su povremena, prigodna, u svakom slučaju veoma daleka asocijacija na koju prosečna svest "klikne" pri ovakvim besedama.

Tako je to društvu u kome se i najbolji đaci proizvedeni u 1.300 kaplara u Velikom ratu poglavito slave i pominju po žrtvi i pogibiji, ili bar daleko glasnije nego dela preživelih među njima. Poput jednog Vinavera – ime dovoljno da se dalje ne nabraja... (Nije "kaplar", niti je samo "caka" u njegovom "tematskom prezimenu", ali bi i  biografija pisca Vladana Desnice te sadašnja sudbina te biografije dobro dopunila ove reči.)

Izlišan začin u kosovskom loncu

U aktuelnoj, pak, političkoj konstelaciji, posebno u komplikovanoj sprezi SPC-a i države, bitna je ta metafora o Kosovu (i Metohiji) kao srpskom Jerusalimu, u koji je delimično ostvaren povratak onih koji su ga pamtili kao viševekovnu čežnju i želju. S jedne strane, ona se nadovezuje na mnoge nešto starije i ambivalntne patrijarhove poruke. Među njima važna je bila i ona iz maja pretprošle godine da će "Kosovo, ako ga budemo nosili u duši, ostati naše". To smo tada ocenili kao seljenje Kosova iz ustavne preambule - u duše, u neopipljivo, poput nebeske Srbije. Odnosno, kao mogući alibi i olakšicu onima koji mogu da istovremeno podgrevaju njegov tamošnji "duševni" o(p)stanak dok pregovaraju o teritorijama, statusu, etnicitetu, vlasništvu nad elektranama i veštačkim jezerima...

S druge strane, međutim, ova poruka sada podseća i na izvestan nastavak predloga mitropoliita Amfilohija da se i u duše i u glave i u srca utuvljuju stari nazivi za ove južne teritorije – Stara Srbija, carski grad Prizren... A baš Amfilohije poslednjih dana još više podgreva te svoje teze, držeći ih više na vatri politike, pri čemu u tom loncu za Kosovo duša može da postane i izlišni začin. A, inače, u nadnošenju krsta nad društvo i politku prave duhovnosti odavno i nema.

Ali, i "seljenje" Kosova u srpski Jerusalim, u neprestanu i daleku čežnju i želju, neće biti samo stvar vere i emocija. Ovde to vazda lako postaje projekat i cilj. Istorijski nedavno smo ga videli i u programima političke desnice, pod parolom "gde su srpski grobovi, tu je srpska zemlja". A budući da su oni u toj ratničkoepskoj mitologiji i mitomaniji uvek "svetli grobovi"  te da se, po pravilu, te istorijske daljine brzo i zgusnu, oni ne budu samo svetli, već i – mladi i sveži. Svakih nekoliko decenija.

Facebook stranica

Najčitanije

Vidiportal intro

Slikom kroz BiH