U Srebrenici su svi bili "loši momci"


Nije čudo što najgrozomorniji zločin u Evropi nakon 2. svjetskog rata postaje predmet televizijskih šala.  Naime, o dubini i kontekstu srebreničke tragedije, i dvije decenije kasnije, postoji svjetski konsenzus šutnje. A on je, opet, plod konsenzusa nečistih savjesti svih aktera i posmatrača tog užasnog zla

Nazvala me jutros koleginica sa Slobodne Evrope i zamolila da prokomentarišem “onu nedoličnu šalu o Srebrenici u popularnoj američkoj tv-seriji”. Ja joj kažem da uopšte ne znam o čemu se radi. Naime, pri promjenama vremenske situacije, a ovih dana su promjene stalne, internet (mobilni) u mom povratničkom selu  jedan minut radi, a deset odmara. Na kraju sam i ja riješio da se odmorim od srkleta s takvim internetom. Od telekom-operatera stalno dobijam dirljive sms-poruke u stilu “uživajte u surfanju”, a zasad su samo oni ti koji uživaju u mojim uzaludnim pretplatama.

Onda mi je koleginica objasnila, u najkraćem, da u toj tv-seriji “popularni glumac drži lutku u ruci i govori joj: ‘Večeras te vodim u novi srpski restoran ‘Ukus Srebrenice’”. Prokomentarisao sam, koliko  to sada mogu ponoviti, da ta “šala” nije ništa manje bezazlena od krvoločne parole “Nož, žica, Srebrenica …”. Pa i opakija, jer parolu uzvikuju i ispisuju neke horde  s patološkom mržnjom, koje su, ipak, na društvenoj margini. A šala nad kosmičkom tragedijom Srebrenice u popularnoj tv-emisiji, pred milionima i milionima gledalaca, predstavlja opasan čin relativizacije tragedije i zločina.

S nekog elementarnog civilizacijskog aspekta, to je jednako ismijavanju Aušvica ili žrtava u njujorškim “blizancima”, a što se ne događa i neće se dogoditi.  U slučaju Srebrenice je to moguće zato što se o toj apokalipsi piše i govori samo uz njene godišnjice, zato što nije dobila pažnju u školama širom svijeta, a morala je, što nije popraćena nekim svjetski poznatim filmom, književnim bestselerom i slično.

A nije, jer o dubini i kontekstu srebreničke tragedije, i dvije decenije kasnije, postoji svjetski konsenzus šutnje, koji je, opet, plod konsenzusa nečistih savjesti, manjih ili većih, svih aktera i posmatrača tog užasnog zla. Dobro se zna ko je ubijao, ali se isto tako zna  da su to međunarodne organizacije udarnički istolerisale, a zna se, mada se o tome premalo govori, i da je bošnjački vrh tamo igrao opasne trgovačko-teritorijalne igre i imao preindolentan odnos oko pada Srebrenice. To, naravno, nije uzrokovalo tragediju, ali jeste njene razmjere učinilo katastrofalnijim.

U Memorijalni centar u Potočarima dolaze da se slikaju i međunarodni i domaći zvaničnici zbog protokolarnog bontona i tobožnjeg pijeteta prema žrtvama, a istovremeno su svi zajedno učinili baš sve da povratak preživjelih Srebreničana bude što neuspješniji. Upućivane su tamo najveće pare za povratak, ali je povratnika daleko manje nego u drugim sredinama. Naime, pare su ponajmanje završavale u samoj Srebrenici, a nikakave kontrole nije bilo radi perfidno nametnutog straha da bi to bilo neko novo kopanje po ranama.

Zbog pomenute globalne nečiste savjesti, zbog činjenice da tamo nije bilo uobičajene podjele na loše i dobre momke, jer su svi bili – naravno ne u jednakoj mjeri – oni prvi, svima i odgovara novo i definitivno zatiranje Srebrenice. Odgovara im radi lakšeg zatiranja istine da tamo niko nije bio nevin, izuzev žrtava.

Zato i ta “šala”, sigurno neće biti poslednja. Možda je ona i bila slučajna, ali jako je pogodno tlo da to ubuduće ne budu samo slučajnosti. Srebrenička planetarna tragedija ni izbliza  nije popraćena adekvatnim planetarnim zgražanjem, kao što Aušvic, “blizanci” i brojne druge katastrofe jesu.

Facebook stranica

Vidiportal intro

Slikom kroz BiH