Poslanik SNSD-a u Parlamentarnoj skupštini BiH Nikola Špirić izjavio je danas da ...
U posljednjih 23 godine opšti izbori u Bosni i Hercegovini održani su sedam puta, a partije ...
Kako se bliže izbori sve je više informacija o nepravilnostima u izbornom procesu. ...
Predizborna kampanja uoči opštih izbora u Bosni i Hercegovini prošla je svoju ...
Direktor Agencije za identifikaciona dokumenta, evidenciju i razmjenu Arif Nanić potvrio je za N1 ...

omegabeko130918

ovdjemozebitireklamamali

Odlikovan spomenik ljudskom blamu

Dodik Nikolic

Mojoj sreći, primerice, nije bilo kraja kad sam iz poverljivih izvora saznao da je obeležavanju čuvenog Dana RS, kao i prošle godine, prisustvovao Tomislav Nikolić, predsednik Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom kojom prilikom ga je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik odlikovao Ordenom Republike Srpske na lenti za naročite zasluge u razvijanju i učvršćivanju saradnje i političkih odnosa između Srbije, Republike Srpske i drugih država i za izuzetan doprinos od šireg značaja u afirmaciji posleratnom razvoju Republike Srpske.

E, sad, zašto je Dodik zaista odlikovao Nikolića, ostaje njihova mala tajna. Jedna škola mišljenja kaže: zato što je i Nikolić za svog vakta odlikovao Dodika. Drugi, pak, tvrde: iz razloga zbog kojih je odlikovao i ruski motociklistički klub “Noćni vukovi” & Nemanju Kusturicu – hard stav glede statusa Republike Srpske.

Običnom čoveku ponekad treba jako malo, ništa gotovo, da se uznese do nebesa i ostane lebdeći gore u tom hepi vaznesenju. 

Mojoj sreći, primerice, nije bilo kraja kad sam iz poverljivih izvora saznao da je obeležavanju čuvenog Dana RS, kao i prošle godine, prisustvovao Tomislav Nikolić, predsednik Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom kojom prilikom ga je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik odlikovao Ordenom Republike Srpske na lenti za naročite zasluge u razvijanju i učvršćivanju saradnje i političkih odnosa između Srbije, Republike Srpske i drugih država i za izuzetan doprinos od šireg značaja u afirmaciji posleratnom razvoju Republike Srpske.

E, sad, zašto je Dodik zaista odlikovao Nikolića, ostaje njihova mala tajna. Jedna škola mišljenja kaže: zato što je i Nikolić za svog vakta odlikovao Dodika. Drugi, pak, tvrde: iz razloga zbog kojih je odlikovao i ruski motociklistički klub “Noćni vukovi” & Nemanju Kusturicu – hard stav glede statusa Republike Srpske. Ja bih, opet, ruku dao da je Nikolić odlikovan pre svega zbog svog nadsrbskog prirodnog besedničkog dara koji poseduje i drugih urođenih osobina koje važe kao konstante dobrog oratora: znanje, skromnost, dobronamernost, obazrivost, pristojnost i čestitost.

I, evo, kroz reči govornika Tomislava Nikolića odgonetke – ko je zapravo Tomislav Nikolić i kakav je njegov odraz u ogledalu sopstvenih reči?

Sirov, iskreno sirov, kakvim ga je sam Gospod dao, Nikolić nikad nije krio visoko mišljenje o sebi.
“Rođen sam na Sretenje, veliki ljudi se rađaju na velike crkvene praznike.” (Kurir, 16. februar 2008.)

Ponekad se smatrao bržim od Boga.
“Bog je stvarao svet šest dana, a ja sam ga uzdrmao za dva.” (FoNet, 13. maj 2007.) 

S ponosom je nosio teret svoje sudbine.
“Ja sam jedini spas za Srbiju.” (Kurir, 25.maj 2004.) 

Umeo je da se našali na sopstveni račun.
“Život je kratak, a ja to znam najbolje, radio sam na groblju.”  (Narodna skupština Srbije, 7. oktobar 1993.) 

Sa obećanjima je bio “na ti”, čak i kad je znao da ih je nemoguće ispuniti.
“Sledeće godine sam ili na vlasti, ili u penziji.” (Press, 29. 06. 2009.) 

Život ga nikad nije mazio!
“Imao sam nesrećno detinjstvo, i u školu sam morao da idem.” (Nije srpski lupati, 2007.) 

Ali je upkos tome ostao tanane duše.
“Nekako sam bio tužan dok sam čitao bajke. Čitao sam Ivicu i Maricu, Palčića, i nikako da dočekam srećan kraj. Suviše prepreka ima u tim bajkama. Uvek se nekome zabode led u srce.” (Evropa, jun 2004.)

Mestimični problem sa obrazovanjem, obeležiće njegovu karijeru. 
“Nisam završio fakultet, jer nije valjao Zakon o univerzitetu.” (Blic, 31. decembar 1998.).

Opravdanja su bila na mestu.
“Nisam završavao škole da bih se time hvalio. Kao da je za predsedničkog kandidata bitno kakvu je školu završio?” (Tanjug, 29. april 2012.)    

Nedostatak formalnog obrazovanja nadoknađivao je vannastavnim aktivnostima.
“Dok sam bio dete dopisivali smo se sa decom iz Rusije, odnosno iz tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Imao sam jednog druga iz Bakua. To je bio dečak mojih godina. Zvao se Halil. Kasnije je to dopisivanje nekako prestalo, a to je bila dobra prilika da učim ruski, pored engleskog, nemačkog i francuskog, koje sam učio u školi.” (Ruska reč, 25. februar 2013.)

Kao i sva deca, voleo je sport.
“Volim i kolektivne sportove, pošto sam odrastao u vreme kada je nekako u Srbiji kolektiv bio važniji od svega. Posebno volim sportove u kojima ima golmana.” (Beta, 27. juli 2012.)

Nije se libio da o sopstvenom talentu isplete legend.
“To što radi Ronaldinjo, to je neponovljivo. Kao da gledam sebe kad sam se kao dečak igrao na livadi.” (Nije srpski lupati, 2007.) 

Voleo je sve što vole mladi.
“Imao sam dugu kosu i svirao sam ritam gitaru u rok grupi!” (Kurir, 24. jun 204.)

Porodica mu je oduvek bila iznad svega.
“Ja i sad pokrijem svoje sinove čak i kada nije hladno, kao što je mene otac pokrivao, a imam običaj da se pored jednog od njih ušuškam i da zaspimo zajedno i u ovim godinama.” (Press, 3. januar 2011.) 

Supruga Dragica je pre temelja sopstvene Fondacije bila stub porodice.
“Kada sam ugledao Dragicu na igranci kod prijatelja, dobio sam želju za životom. Ona je tri godine mlađa, odrasli smo zajedno, ali se odselila u nekom trenutku. Ugledah je na igranci, a ona prava devojka, lepa, mlada.” (Press, 3. januar 2011.) 

U politiku je ušao sa vaspostavljanjem višestranačja, čista srca i širokog patriotskog srca.
“Nemam nikakvih uzora, ali sam u životu pročitao mnogo, tako da mi se to sad vraća. Jedini kojeg bi kao uzor mogao da pomenem bio je Nikola Pašić, ali i njemu sam, čitajući knjige, našao neke mane. Ako bi iko mogao Pašića da dostigne, to će biti jedino Vojislav Šešelj. Kada zasednemo na vlast, nećemo silaziti dugo. Makar do Šešeljeve smrti.” (Svet, 15. mart 1993.) 

Bespogovorno je sledio Vojislava Šešelja. 
“Sa Vojislavom Šešeljem život je škola. Ali je njegova reč poslednja i presudna.” (Velika Srbija, oktobar 1994.)

Skoro da je bio njegov najveći fan.
“Sećam se, prvi mobilni telefon kada je dobio na poklon, mislim od braće Karić, to je bilo krajem 1996. godine, on ga je samo pogledao i dao Vučiću. Takav je naš Šešelj. Ništa sebi. Sebi na kraju, kada vidi da su svi dobili, onda odvaja i za sebe.” (Televizija Top 3 /Prokuplje/, 30. avgust 2000.)

Ponekad je to bilo pomalo groteskno.
“Svaka Šešeljeva knjiga je dobra, čestita srpska knjiga, bukvar i azbuka. Jednog dana svaki seljak će reći: ‘Imam imanje, traktor, stoku i knjigu Vojislava Šešelja‘, a onaj u gradu će kazati: ‘Imam posao, stan, zdravu decu i knjigu Vojislava Šešelja.“ (Večernje novosti, 17. novembar 2004.) 

Mada je sebe često predstavljao kao osobu koja se trudi da protivnika razoruža “blagošću u govoru”, Nikolić se ponekad trudio, uspevalo mu je, da bude veći Šešelj i od samog Šešelja. U “političkim” obračunima važio je za “britvu”!
“Milo Đukanović će imati sudbinu, ne kažem Noriege, ali blizu.” (Svedok, 5. septembar. 2006.) 

Iako braća po šljivi, nije štedeo ni Velju Ilića.
“Velja je najveći buzdovan u Srbiji! Takvog buzdovana mi u stranci nemamo.” (Press, 18. januar 2007.)

O samom Koštunici, nije imao visoko mišljenje.
“Posle svih ovih godina Koštunica je i dalje enigma za mene. Ne možete ga uhvatiti ni za glavu, ni za rep!” (Press, 23. januar 2007.) 

Slobodana Miloševića je optuživao za rat.
“…Ja sam pošao u rat, jer je on (Milošević, prim. a.) pozvao u rat.” (Narodna skupština Srbije, 1994.) 

Doduše, ne uvek.
“Mi smo socijaliste naučili patriotizmu. Za nama su pošli u ovaj rat!” (Narodna skupština Srbije, 1995.) 

I umeo je da ga savetuje.
“Ja lično već dve godine pokušavam da nagovorim Miloševića da se ubije.“ (Miting SRS u Beogradu,  21. septembra 1995.) 

Borisa Tadića je otvoreno nazivao ustašom.
“Jeste ustaša i šta sad.” („Blic“ 03. maj 2006.) 

Kasnije je, malo, revidirao.
“Niste me nikada čuli da kažem za Borisa Tadića da je ustaša. Ja sam samo govorio da to govori narod.” (RTS, septembar 2008.) 

Slavko Ćuruvija je bio jedina osoba o kojoj Nikolić nije promenio/prilagodio mišljenje.
“Nije mi žao što je ubijen Ćuruvija. Ponoviću to opet. Ne, i šta sad!” (B92, 21. decembar 2003.) 

U istoriju Srbije, ipak, bez obzira na predsedničku funkciju koju je obavljao, kao najveći domet Tomislava Nikolića ostaće upisan anticipatorski nagoveštaj smrti Zorana Đinđića:
“Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom.” (Miting SRS, Beograd, 23. februar 2003.). 

U odsustvu Vojislava Šešelja godinama je godinama vedrio i oblačio srbijanskom političkom scenom i bio udarna pesnica SRS, partije koja je iz godine u godinu rasla i bila Nikolićeva gotovo rezervna familija.
“U SRS-u su i moja duša i moje telo, porodica, prijatelji, moje političko biće. Moja je večita želja da SRS dođe na čelo Srbije i nikada od toga neću odustati.” (Glas javnosti, 6. jun 2008.) 

Ali se preko noći sve preokrenulo.
“Bio sam Šešelju najbolji prijatelj, ali on se u poslednjih nekoliko meseci, a možda i godina, potrudio da mi nanese mnogo zla.“ (Nedeljni telegraf, 21. januar 2009.) 

Dojučerašnjeg idola optužio je za pokušaj likvidacije.
“Šešelj je taj kome smetam i taj koji je rešio da me ubije. Ti ludački nalozi da ja moram da završim mrtav stižu direktno iz Haga.” (Pravda, 10. januar 2009.) 

Na kraju je, blateći svoju staru stranku, priznao i lične kriminalne aktivnosti.
“Tačno je, bio sam umešan u kriminal, jer sam formirao Srpsku radikalnu stranku.” (Danas, 24. jul 2009.) 

Počela je nova era u političkoj karijeri Tomislava Nikolića gde se on jasno legitimisao kao ekstremno tolerantna osoba višeuganih mišljenja o istoj stvari.
Kao zagovornik čvrstih rešenja i krvavih raspleta, Nikolić je dugo koketirao sa ne baš najsrećnijom “ratnom baštinom” Srbije.
“Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću poručujem da ne smeju biti u Hagu, a ako im stignu na vrata, neka se ubiju sami”! (Beta, 29. decembar 2005)

Nedugo, zatim, dok još nije zaseo na vlast, promenio je stav.
“Da, ispunio bih obaveze, uhapsio bih i Hagu predao Ratka Mladića. A da li mogu da ga uhapsim, ne znam” (B92, 9. Novembar 2009.)

Oštro je napadao Borisa Tadića zbog izvinjenja u ime Srbije.
“Boris Tadić može da se izvini ako je on učinio neki zločin ili ako zna nekoga ko je učinio zločin. To može da učini u svoje i u ime svoje stranke, ali nikako u ime Srbije. Narod mu to nije dozvolio. Veoma je opasno kad se predsednik jedne zemlje izvinjava drugoj u ime svog naroda.” (Internacional, 7. 12. 2004. godine)

U nedostatku rata, okosnica Nikolićeve “nove” politike (p)ostali su osvajanje vlasti, Kosovo i EU. Ne tim redosledom.
I u poznim mirnodopskim danima, Kosovo je isturao kao majku svih pitanja i platformu svih platformi.
“Ratovaćemo protiv Albanaca. Oni jesu spremni, kažu. E, trebalo bi da i mi budemo spremni. Ja majku nemam, ja ću otići. Ne zovem nikoga, ali ja ću otići. To je moj odnos prema Kosovu.“ (Kurir, 23. mart 2007.)

Nije da nije umeo da obeća.
“Ja vam obećavam, tako mi Boga, neću se smiriti dok Kosovo i Metohija ne bude pod kontrolom Srbije. Nije mogao Hitler da ga uzme neće ni ovi današnji.” (Politika, 21. februar 2008.) 

I da baš OBEĆA.
“Nikada ne bi pružio ruku Hašimu Tačiju! Neću to uraditi.“ (Politika, 28. decembar 2008.) 

Rukovanje se s kosovskim premijerom prilikom ustoličenja pape Franje u Vatikanu,  naknadno nije hteo da komentariše. Ali ni svoj zaokret po pitanju članstva Srbije u EU i njenog okretanja trulom Zapadu.
“To je kao da me pitaju da li da se odreknem jednog ili drugog sina.” (B92, 4. avgust 2011.)

Ovakav njegov odgovor na pitanje – “Kakav bi bio stav SNS-a ako EU postavi uslov priznavanja Kosova?” – nisu očekivali ni najliberalniji Nikolićevi glasači a pogotovo ne oni koji su ravno dve decenije sa njim delili, blago je reći, negativno mišljenje o svemu što dolazi sa “neistočne strane”!
“Sa Zapada nam stižu samo bombe i projektili.“ (TV Svitel, Svilajnac, 11. decembar 1999.)

Protivio se čak i stranim proteinima.
“Sve dok u mojoj kući moja žena bude spremala supe, sarme, podvarke, dok bude kuvala pasulj, boraniju, moja deca neće ići u ‘Mek Donalds’.” (TV Plus, Kruševac, 17. Marta 2000.)

Problematični su bili i filmovi.
“Amerika nam emituje filmove kojima hoće da zaludi i našu decu i starije ljude.” (RTS, 20. mart 2000.)

Prosto je bio – antiprotivan.
“Treba pomoći svakom ko se bori protiv Amerike.“ (Velika Srbija, septembar 2006.)

Godinama je bio ključni lobista protiv EU. Evropska unija mu je toliko bila odbojna da nije znao čak ni ko ulazi u njen sastav.
“Moj cilj je da budemo tako bogati da biramo hoćemo li u Evropsku uniju ili ne – kao što to rade Švajcarska, Norveška ili Japan.” (RTS, 01. jul 2004.) 

Znao je šta ne valja.
“Svaki građanin Srbije mora da zna šta ga čeka ako uđe u Evropsku uniju, posebno seljaci. Ko ima jednu kravu, više neće moći da ima dve. Ko je do sad pravio kajmak, sir, rakiju, vino, neće više moći da pravi ako uđemo u Evropsku uniju.” (Srpska informativna mreža, 31. decembar 2004.) 

Bio je eksplicitan.
“Ne znam ništa pozitivno o EU, sem da je zlo.” (Blic, 2005.) 

I u toj eksplicitnosti nije krio opredeljenje.
“Nažalost, ovo nije ruska provincija, ali ovo nikada neće biti ni kolonija EU, to vam garantujem.” (Skupština Srbije, 8. maj 2007.) 

Svoju “rezervisanost” prema EU uspeo je da upakuje u jednu od najčuvenijih metafora srbijanske politike.
“EU je vrlo skupocen persijski tepih. Jedina mana je što ima jednu rupu. Ta rupa, to je Srbija. EU bi zlatnim koncem tu rupu zakrpila, jer joj u suprotnom skupocen tepih ništa ne vredi. Ne može nigde da ga izloži.” (Kurir, 31. januar 2008.) 

I onda je usledio još jedan kolovrat.
“Ja to govorim već pet godina: mi ne možemo bez Evropske unije!” (B92, 23. septembar 2009.)

Zaokret u retorici, što se “Zapada” tiče, popločao je stepenice kojima je Nikolić hrlio ka vlasti.
Još nije počeo da stoluje na Andrićevom vencu, počeo je da širi ljubav na sve strane. I na istok i na zapad, na sever i jug, kako je običavao da kaže, plagirajući Džeja Ramadanovskog!
Jedna od prvih mirnodopskih tura donela je susret sa Obamom u sedištu UN.
“Danas smo proveli jedno vreme zajedno kada je on završio govor a ja se pripremao za svoj. Bilo je, ja bih rekao, kurtoazno, pošto je gospodin Obama, na predstavljanje nekog od svojih saradnika da sam ja predsednik Srbije, dodao  – ‘Pa mi smo stari prijatelji, mi se znamo’." ( B92, 25. septembar 2012.)

Nije se uplašio ni susreta sa gvozdenom Angelom.
“Posebno mi je bilo važno da se sastanem sa nemačkom kancelarkom. Prvi put je i ona sama rekla da razgovara sa čovekom za koga zna da neće da obeća ono što ne može da ispuni – i da će reći unapred ono što ne može da ispuni.” (Tanjug, 27. januar 2013.)

Na kolena je bacio i kineskog premijera Li Kećanga.
“Bio je jedan čovek kod nas pre 200 godina, nepismen a bio je prorok, i nikada nije čuo za Kinu, ali je rekao: doći će ljudi sa istoka – žuti ljudi, i zavladaće svetom i piće vodu s reke Morave. To je srpska reka.” (Beta, 18. decembar 2014.)

Bajčetinski voćar, kako je sebe voleo da predstavlja, postao je uvaženi građanin sveta.
“Ponosan sam što Strazbur nazivam svojim drugim gradom. Za vaš grad me vezuju najlepše uspomene.” (Tanjug, 3. oktobar 2013.)

Uživao je da građanima podeli predsedničko/turističke impresije sa raznih destinacija.
“Pred Londonom morate da zastanete. Sve vreme dok sam gledao Temzu i London mislio sam na Savu i Dunav – ne samo na Adu Ciganliju, već i na opštinu Palilula sve do Pančeva.” (B92, 27. jul 2012.)

Nije bilo tajni, čak ni kad je blam u pitanju.
“Razgovarao sam sa predsednikom Indije i saglasili smo se da je ljubav između dva naroda, koju su stvorili Tito i Nehru, neuništiva. Rekao sam mu da naš narod obožava indijske serije, on nije znao ni naziv serije koje naši građani obožavaju, toliko se toga snima u Indiji.” („Blic“, 9. maj 2015.)

Na unutrašnjem planu, u dokolici između dve dodele ordenja, rasipao je lekcije. Poput dobrog čike, ponekad.
“Zapažam da su roditelji najsrećniji kada njihova mala deca nauče na tabletu da igraju igrice, ili kada im se malo veća deca vrate iz grada ujutro. U Srbiji ima sve manje ručnih radova – žene ne heklaju i ne štrikaju, već gledaju serije.“ (RTS, 16. oktobar 2013.)

Delio je brigu i nadu.
“Vučić zna da odabere ljude. U najtežim mogućim uslovima vlada ima izvanrednu šansu da uspe.”  (Fonet, 15. april 2014.)

Umeo je i da razgali.
“Znate, društvene mreže služe za kritiku. Ja još nisam video društvene mreže, izuzev organizovanih, koje bi hvalile. Čak i ove koje kritikuju su organizovane. Pošto ponekad sedim sa prijateljima i kažem – ‘Hajde da damo negde neki komentar’ – i uopšte ne možemo da dobijemo telefonski kontakt kad se kaže šta želiš da kažeš.”  (RTS, 3. mart 2015.)

I tako su tekli zemaljski dani Tomislava Nikolića. Dok mu Vučić nije okrenuo leđa. I upredsednikovao sebe umesto njega. Toma je tako postao živi spomenika osobama koje u sebi sublimiraju više različitih mišljenja, organski nepovezivih, logično nerazumljivih i 
aritmetički nasaberivih!

Sad i – odlikovani spomenik ljudskom blamu!
“Od srca vam želim nezavisnost”, zahvalio se Nikolić u Banjaluci.

Ostaje dilema je li to poželeo samo Srbima u Bosni ili i Bošnjacima koji su u Narodnoj skupštini RS i Vijeću naroda RS podržali proslavu Dana Republike Srpske tako što su glasali za budžet u kojem se nalaze sredstva predviđena za obilježavanje ovog datuma pa i odlikovanje Nikolića.

Ako je ikome za utehu: bivšeg predsednika Srbije!

Novosti

   Armensa01

Sport

Kolumne

Ovdjemozebitireklama

Lifestyle

Ovdjemozebitireklama

Svijet i region

Facebook stranica

Najčitanije

Vidiportal intro

Slikom kroz BiH